Поводом текста Василија Ђ. Крестића „Уместо одговора В. Ђ. Мишини или Зашто сам потписао Апел за одбрану Новомученика Јасеновачких“
Вељко Ђурић Мишина
Крестић предводи групу од 52 апелаша као „велики и неприкосновени ауторитет“ о НДХ и броју жртава у Јасеновцу, о темама којима се он никада није бавио, и о чему није написао нити један једини ред!
Василије Ђ. Крестић се очито добро узбудио када је читао мој текст „Академику Крестићу и иним 51 потписнику Апела за одбрану новомученика јасеновачких“ (иако наслов није мој већ уредника портала Стање ствари) и у том нерасположењу исписао следеће речи (које се углавном односе на мене): суров, неотесан, примитиван, обезвређује, потцењује, вређа, измишљотинама, неистинама, неозбиљности, неодговорности (два пута), нестручности (два пута), шарлатанства, накарадно, неодговоран, нестручан, штетан. Не бих да све то коментаришем осим да признам да сам помислио како је аутор одвећ писмен када међу 675 речи напише поменутих 17 негативних (дис)квалификација. Међутим, како су све то испразне речи – јер нису поткрепљене никаквим валидним чињеницама – могао бих да закључим да је он обичан шарлатан и фолирант!
Да би сазнали нешто више информација о лику и делу поменутог академика не треба трагати на Википедији. Треба погледати његове мемоаре: Запамћења, Нови Сад 2016. Да би сазнали шта је поменути мемоариста прескочио, сакрио и слагао о, поред осталог, свом професорском раду на Филозофском факултету Универзитета у Београду, утицају Службе државне безбедности на каријеру и избор за академика…, требало би прочитати осврт проф. др Радоша Љушића: „Куси мемоари Василија Крестића. Шта Крестић није желео да саопшти читаоцима о свом раду на Филозофском факултету“ (Василије Ђ. Крестић, Запамћења, Нови Сад 2016, стр. 332), Српске студије, бр. 7 за 2016, стр. 415-446!
У Љушићевом осврту има више примера Крестићеве личне карактерологије који могу да послуже као узор за садржај мог коментара на текст „Зашто сам потписао Апел за одбрану светих српских новомученика јасеновачких“. Да кренемо од почетка!
Крестићу титула академика не сме да буде полазна основа да је у сваком погледу у праву, да друге који не мисле као он бахато и надмено омаловажава. Уосталом, зашто је моја титула доктора историјских наука мање значајна од његове: мој докторат је „Српска православна црква 1941–1945. године“ а његов „Хрватско-угарска нагодба 1868. године“. Наслови, опсег и ширина теме ми дају за право да упитам чији је рад важнији за српску историју! Дају ми и за право да питам ко се у докторату бавио Јасеновцем и Независном Државом Хрватском? Мој докторат ће и даље опстати, а академиков? О другим мојим радовима које сам објављивао протеклих деценија да и не говорим! А академиков рад, на пример, о српској штампи у Угарској одвећ подсећа на садржај фељтона Триве Милитара објављен пред Други светски рат у гласилу ондашње Дунавске бановине?
Мој докторат и потоњи радови дају ми за право да задржим своја уверења о степену познавања страдања српског народа у Независној Држави Хрватској у односу на друге, нарочито из друштва „52“ апелаша које управо он, Крестић, предводи као „велики и неприкосновени ауторитет“ о Независној Држави Хрватској и броју жртава у Јасеновцу, о темама којима се он никада није бавио нити написао један једини ред!
„Овим одговором немам намеру да полемишем с Вељком Ђурићем Мишином и то из више разлога. Прво зато што сматрам да он ни у ком погледу није дорастао томе да буде мој партнер за било какве научне и стручне расправе, без обзира што умишља да је велики научник, да је надишао и далеко превазишао све историчаре који се баве српско-хрватским односима и почињеним хрватским геноцидом над Србима у НДХ“ – написао је Крестић и показао своју несклоност ка дијалогу користећи са висине тешке и неутемељене речи!
Елем, ако је Крестић већ у првој реченици нагласио да нема намеру да полемише са мном, зашто у свом тексту моје име помиње чак седам (7) пута директно, а једном индиректно! Ако то није једна врста полемике, шта је то, академиче? Пљувачка по неком ко вам није по вољи?
Василије Крестић (Фото: ИН4С)
„Ми не инсистирамо на било којем досада исказаном, што већем броју српских жртава, зато што смо ’Србенде‘, како недавно рече један доктор наука који се придружио Ђурићу у промовисању једне књиге сумњивог научног квалитета“, нагласио је Крестић у свом писму. Цитирана реченица заслужује да питам академика да ли је читао књигу?
Није!!! Па, како онда он може да зна да је књига Душана Никодијевића сумњивог научног квалитета, тим пре што сам раније устврдио да му је, академику, методологија научног истраживања страна, тачније непозната? Зар то није сурова дисквалификација која је недостојна једног универзитетског професора!
Друго питање: Зашто Крестић није написао име тог доктора историјских наука па морам ја: Срђа Трифковић је докторат о Независној Држави Хрватској одбранио у Великој Британији! Непомињање имена ме подсећа на Крестићеву лошу особину да избегава директна сучељавања јер, одавно сматра да је лакше то урадити у ходнику, иза леђа, преко других (на пример у случају скандалозне забране изложбе угледног и признатог академика Динка Давидова „Тотални геноцид“, или у забрани одбране доктората свом кумчету из страха да син Јована Милићевића не угрози каријеру његовог сина. Узгред, иза Јовановог сина остаће бројни радови, а иза сина Василијевог?).
Можда је требало да свој коментар почнем од Крестићевих последњих реченица: „Апелом смо хтели о том болном питању, и начину како се оно накарадно тумачи под руководством Епископа пакрачко-славонског Јована (председника Одбора за Јасеновац САС СПЦ, који је уједно и председник Управног одбора Музеја жртава геноцида) и директора тог Музеја, да обавестимо Синод СПЦ, нашу јавност и надлежна министарства, јер смо уверени да је њихов неодговоран и нестручан рад вишеструко штетан и да мора бити преиспитан и заустављен. Ако се то не догоди последице неће изостати, а одговорни ће бити они који су позвани да стану на пут злу које је из дана у дан све очигледније.“
Ове речи могао је да напише само човек који је опседнут мржњом заснованој на незнању ствари. Паушалне оцене о Музеју жртава геноцида потврђују да академик не жели да зна да сам после конкурса изабран од Управног одбора, избор је потврдило Министарство културе и информисања што је прихватила Влада Републике Србије и именовала ме за директора; Министарство културе и информисања контролише рад Музеја и спровођење уговора о финансирању.
Ти уговори резултирали су бројним тематским изложбама, издаваштвом, продукцијом документарних филмова, корисном сарадњом са сродним установама широм света… (Узгред, у време пок. Милана Булајића ниједна књига није објављена под знаком Музеја, није било контроле над новцем који је са рачуна Музеја преносио на друге рачуне, на пример Фонда за истраживање геноцида који је створио изван Музеја, о чему постоји документација и банковни извештаји који и даље стижу на адресу Музеја…)
Кад је реч о истраживању жртава у ратовима 20. века, Крестић после паушалних оцена о активностима Музеја, упозорава Синод и Министарство културе и информисања користећи се ружним и неутемељеним увредама па тражи да се „стане на пут злу“. Ком злу, академиче, осим оног у вашој глави? Зар су зло једанаест запослених стручњака, од тога три са звањима доктора историјских наука, а четворо на докторским студијама. (Узгред, колико је лица магистрирало и докторирало за време ваших четири деценије у Архиву САНУ?!)
Академик је пишући „Како ја, тако и сви потписници Апела, немамо ништа против тога да се питање броја јасеновачких жртава, па и свих других жртава Покоља почињеног над Србима у Независној Држави Хрватској, непрестано преиспитује и преиспита“ слагао јер није прочитао текст апела у коме стоји да су против нових истраживања која нису у складу са њиховим ставовима. (Узгред, шта је то, академиче, термин „Покољ“, који сте увели? Можда оно шта је као термин одбијено од стручне јавности у Бањој Луци, јер минимизује геноцид усташа над Србима и назива га покољем?)
Узгред, када је то Крестић успео и стигао да консултује 51 потписника апела око ових питања па их на више места наводи као истомишљенике и позива се на њих? Да није одржао конференцију или можда телефонске консултације са њима?
И што Крестић негира да он није творац Апела, што не каже истину да је он „аминовао“ Апел, јер то овим „консултацијама“ на које се позива – очигледно доказује.
Крестић тврди да апелаши устају „против тога што се лицитира с бројем жртава без претходног свестраног научног и стручног испитивања тог више него болног и осетљивог питања“, па бих да питам ко то лицитира: Музеј или Крестић и његови сапотписници! Музеј је тек после разрешења Милана Булајића (2002. године) покренуо истраживачки процес ревизије пописа ратних жртава спроведеног 1964/65. године. А, попис је попис, а не лицитација коју нуде они који седе поред Крестића наводећи податке из разноразних процена!
Када академик каже да апелаши дижу глас „против неозбиљности, неодговорности и нестручности оних који се усуђују да смањују број жртава простим лицитирањем“, он вређа и ниподаштава, а истовремено показује своје незнање из методологије истраживања користећи се погрешним тврдњама. Стога му морам још једном поновити да нико до сада није утврдио тачан, прецизан број ратних жртава, а нарочито не у Јасеновцу, па, сходно томе, нема основе њихова оптужба да неко смањује! Од ког то броја смањујемо број жртава у Јасеновцу?!? Реците, напишите Крестићу!
Констатација Крестића да чињеница што сам на челу Музеја жртава геноцида не значи да сам оспособљен да изричем истине о броју јасеновачких жртава представља подметање и примитивну увреду, јер ја никада јавно нисам говорио о бројевима жртава већ помињем искључиво процене. А разлике између броја жртава и процена је толико велика да, иако академик, он то не може да појми, он то уистину не разуме!
Чини ми се да је кључни разлог иницирања и потписивања поменутог апела од стране академика била прилика да изриче зле и некоректне речи на рачун оних који нису на његовој линији (и осталих апелаша). Уосталом, запослени у Музеја жртава геноцида нису шарлатани, нестручни, неодговорни и политиканти кад је реч о једној од најосетљивијих тема српске историје. Наш рад је транспарентан и види га онај који то жели. А они који не желе су личности које имају погане намере па вређају друге, јер им нису истомишљеници.
Крестић се прави наивним када тражи одговор од Министарства културе и информисања да ли знају „шта се ради у тој установи“. Та наивност му не смета да одмах пита: да ли оно стоји иза свега што епископ славонско-пакрачки Јован и ја чинимо. Крестић превиђа да постоји нешто што се зове Програм рада, Уговор о финансирању, Извештај о финансијама, Извештај о раду… А можда и не зна јер тога нема у Архиву САНУ. Додуше, у том архиву нема ни одговарајућег архивског водича, ни инвентара појединих фондова, чак ни важних докумената…
Епископ славонски Јован
Крестић је себи дао за право да оцењује рад епископа Јована као председника Одбора за Јасеновац и председника Управног одбора Музеја жртава геноцида свесно показујући незнање ко у Патријаршији бира, а како Влада Републике Србије поставља чланове Управног одбора и коме они одговарају. У том оцењивању користио је професионалне и личне дисквалификације на рачун других који му нису по вољи. И то неосновано и без доказа.
На крају, претходни текст даје ми за право да закључим да се академик нуди за арбитра у области о којој мало зна. Нека покаже један свој рад који помиње злочин и жртве у Јасеновцу па да ме убеди да је он (или неки његов апелаш) бољи познавалац о мене о тој теми и с правом ме оквалификује као нестручњака, да не кажем шарлатана (и осталих 15 квалификација којим ме је частио). Тако се пре неколико векова понашала инквизиција која је имала своје методе утеривања признања и казне које су извршаване у ломачама на трговима.
То што чини академик са својих 51 апелаша представља непристојну и дрску харангу без чињеница, доказа и факата. То ми даје за право да га поново питам где је био протеклих пола века, зашто током четири деценије од избора за академика ниједном није покушао да се заложи да САНУ сачини дугорочни научни пројекат истраживања страдања српског народа у ратовима 20. века. Можда му је лакше да јури „вештице“ што историјској науци не доноси ништа добро осим замајавања својих обожавалаца?
И на крају: позивам Василија Крестића да јавно саопшти своје податке о, тачном или приближном, броју страдалих у Независној Држави Хрватској и Јасеновцу поткрепивши то чињеницама које су непорециве и са одговарајућим доказима историјске струке.
У случају да то учини, спреман сам да јавно поцепам своју диплому о стицању звања доктора историјских наука и прихватим грех да сам протеклих три деценије у историјској науци исказао свој аматеризам. У супротном, нека он, без обзира на свој „велики и неприкосновени ауторитет“, упише први семестар на студијама историје Филозофског факултета Универзитета у Београду.
Кад је реч о бројевима страдалих у Јасеновцу, Крстићу, ја се не усуђујем да пресуђујем, још мање да лицитирам, из простог разлога што немам валидне доказе и аргументе пред собом. Не умишљам ја, као што ви мислите о себи, да сам свезнајући, чак ни кад је реч о Јасеновцу, па не лицитирам бројевима. Уосталом, све што сам до сада објавио, чинио сам то првенствено на основу анализе архивске грађе, на пример, у књизи Летопис Српске православне цркве 1946–1958. године – Време патријарха Гаврила (1946–1950) и Викентија (1950–1958), 1–3, СКД Зора, Книн-Београд 2000-2002, 1.738 страна.
Остављам читаоцима да процене и суде ко и због чега својим поступцима узнемирава јасеновачке жртве, али и српску јавност.
Да закључим, ко то лицитира с бројем жртава: Музеј геноцида, или Крестић и његови сапотписници!?
Categories: Разномислије
Interesuje me ono za Branku Prpu. Nije valjda prpa da se objavi?
Чича Васи не мож` ни воду да носите. Био је све што ви нисте, али све.
Интересантно, Мишина, као неко ко упорно покушава да комесарује и да бива неприкосновен по питању Јасеновца, оптужује академика Крестића за поступак који је он сам усвојио као начин комуникације и деловања према онима који нису његовог мишљења.
Зашто то ради, ко га плаћа, да ли је свестан да је на погрешној страни историје?
Зашто Мишина наставља да пише?
Човек се тако понизио да једино часно што може да уради, је да да отказ.
Ovog “strucnjaka” jednostavno ne vredi spominjati,citati,raspravljati se sa njim. Toliko je duboko u mocvari da samo Bog moze da mu pomogne, a on u Boga ne veruje. Totalno ignorisanje je najbolji odgovor i njemu i culibrku i ” inima”.
Нешто ми много труло кад неко Љушића узме за свједока.
Тврдим да само пензија Мишину спашава. Превише штете наноси, а Министарство културе не реагује.
Увредама жртава и њихових потомака и осионости Мишине нема краја. Обраћати се овако са позиције директора највише националне установе, Музеја жртава геноцида, у потпуности је неприхватљиво.
Колико треба чекати, шта још треба да се деси да одговорни у Министраству културе и информисања Р. Србије одреагују?
Зашто ћути Свети Синод СПЦ?
Из дана у дан, све више се провоцира грађанска непослушност.
Смјена или оставка!
“…proslo je vreme inkvizicije, lomaca i komesara…”
Ovaj covek se toliko pogubio ili se sam uhvatio u svoju misolovku. On je postao toliko nebitan i potrosen, treba videti ko to stvarno povlaci konce iz pozadine. U pitanju je malo veca igra u kojoj ce ovaj beznacajni pion biti zrtvovan posto je (neuspesno) odradio svoju ulogu.
Mišina, Vaše stavove o zločinima u Jasenovcu i uopšte u NDH bi bilo umesno iznositi tek kad i poslednji živi svedoci događaja iščeznu. Čak i dok postoje ljudi koji su direktno bili u kontaktu sa preživelima to što promovišete će biti shvaćeno kao laž i uvreda za žrtve. To u osnovi i jeste laž. Bilo kakvo osporavanje tuđeg stava, bez dokazivanja svog je potpuno deplasirano, a Vi to upravo radite. Navodite tuđe procene, svoje brojke navodno nemate, ali definitivno znate da neke druge brojke nisu u redu. Filozofirate o brojakama koje predstavljaju procene i nekim drugim, koje predstavljaju nešto drugo. To su navodno stručni termini koji nisu za neupućene narodne mase.
Što se tiče finansiranja od strane države, time se ne bih hvalio, jer da nije ovakve vlasti ne bi bile moguće ovakve jalove i šuplje priče o zločinima nad Srbima. Srbi još uvek poštuju predanja svojih predaka i nisu dospeli u takvo mentalno stanje u kome će im neki Mišina, sa naučne tačke gledišta, stručno objašnjavati stradanje upravo tih njihovih predaka.
Raspravljati o stručnim i naučnim zvanjima u zemlji Malog, Nikolića, Tabakovićke, Stefanovića… je bespredmetno.
Овај лик се на овим страницама оглашава има тај вакат, и сваки пут кад абера од себе пусти, он (г)лупи још јаче него претходни пут, одваљујући нешто за шта се, до тог часа, мислило да је стег унеређености ума људског . Отуд мнијем да је залуд бавити се надаље било каквим репликама и аргуменотовано покушавати, историческога дотура, привести познанију разума. То ни Том Крузу не би пошло за руком, све да сними MI-7. Једноставно га пустити да дречи к’о јарац, док га грлене струне не пошаљу по чај од камилице. Све друго је само ваљање у блату, у које тако воли да увлачи људе, јер је то његово природно станиште. Ако се тамо нађе још какав троножац, клупче вунице и игле бр. 12 – ето раја за овега мештра од трачическиг науков. Има да и’штрика причу за коју ће га Вучићевић бачити на насловну страну и одма’ предложити за Вулицерову награду. Јер то је тај двоноги тип, сишавши са истог прозводног каиша као и њихов шеф Суперхик, који маше дотуратима, дипло’ама, па ако треба, а треба, и индексом и пвосеком пвавног факувтета, као најјачим авгументом у скупштинској васпвави, док им наставница српског из 5. разреда чупа седе косе и лелече уз бледу, крупно млевену кафу, најбољу коју може приуштити од кукавне пензије, коју су њени негдашњи пулени урнисали, стидећи се њихових назови звања… кад већ они не умеју. А не умеју исто онако као што не умеју да сроче реченицу која не би, на километре унаоколо, воњала на изпразни штреберлук и коминике лоле у дугом кожњаку, јер те духовне ништице ни не знају ништа друго но да дањом пушћају каријесну маглу, док ноћом извлаче, и бестрепно буље у, под асуру гурнуту, тамом осветљену слику, Хромог Дабе, јединог бога у ког су икад веровали.
П.С. Молим господина Лазића да ме не “извездичи”, јербо нико није прозван именом (осим оног ионако небитног жутописца). А ако се препознају у неделима својим, ионако ће признавати само суд партије.
Вељко Ђурић, мада познат као плодни објављивач дефаматорских текстова на СС-у, је у праву кад каже ”…прошло је време инквизиције, ломача и комесара”.
Уистину, време је прошло али су још остали комесари, преименовани у директоре (екипе од два запослена плус кафе куварица).
Овај директор намеће своје једнодимензионално, аритметичко тумачење ендехазијског злочина масовног истребљења српског народа. Работа сумњива колико и бесполезна јер иде на руку нео-усташким и ватиканским ревизионистичким напорима.
Али, директор не схвата да постоји проблем са бројањем који се огледа у ограничености капацитета како бројача тако и бројитеља.
Наиме, припадници једног афричког племена имају називе за бројеве од један до пет. Када хоће да изразе мноштво веће од пет, ухвате се обема рукама за главу.
Вељко Ђурић није као ови из Африке, јер се хвата за главу тек када се приближи броју од сто хиљада.
Но, антрополошка основа ”хватања за главу” је иста код директора као и код афричког племена.
Она се састоји у немоћи да се артикулише појам који превазилази примитивну имагинацију и практично искуство реалности, садашње или прошле.
Утешно (похвално?) за афричко племе је да своје поимање аритметике не пропагандирају и не намећу никоме.
Код В.Ђ. није тако јер он своје примитивно, ограничено и једнодимензионално виђење намеће и подмеће у корист српске штете и на штету историје као науке.
И што рече директоров истомишљеник, шампион цинизма, Срђа Трифковић, током недавног библиотечког перформанса представљања ревизионистичког Никодијевићевог памфлета — ”оваквим бројевима великосрби неће бити задовољни, јер њима треба више.”
И овај је у праву — великосрби, као и сви они којима је истина на срцу неће бити задовољни, али зато ће елита нео-ендхазије и њихови духовни инспиратори у Ватикану задовољно трљати руке. Због успешног пројекта ревизије потппомгнутог од стране бројних влашких корисних будала.
Па само наставите да радите свој посао. И њему ће доћи крај, а онда ће се руке саме хватати за главу. А главе нигде…
сви ви се забетонирајте негдје на пришивку и приплати зубара стручњака – – и наставите да трубите на овом порталу: Држава и Црква су рекли своје: Синод има свога посленика у Јасеновцу и човека епископа за те теме, а држава је дала овог? Ви, шта ћете да дате, и где да одете? и шта имате да кажете тим поводом што не можете ништа да урадите? знате, ваше негодовање је ствар песперктиве: одоздо, где сте, све заиста изгледа коруптно и завереничко, као што је лилипутанцима изгледао Гуливер. на крају, само неколико смајлија. 🙂 🙂 🙂 🙂 🙂 🙂
Каква пројекција! Он, који се из петних жила напиње да ућутка све који одбијају да прихвате његову (******) “истину” о геноциду почињеном над Србима, некоме говори о комесарзима, инквизицији и ломачама.
Antun Miletić je utvrdio da je u Jasenovcu ubijeno 144.000.
Šta sad? Da li je i on izdajnik poput Ćulibrka, Mišine, Cvetkovića, Nikodijevića, Trifkovića, Markovića, …?