Никола Чобић: Лагодност или смрт

„Дај лак приступ шопингу, дај лаке ноте, лаке програме, лак превоз, лаку храну, лак приступ интернету као привидној и виртуелној слободи, и одрећи ћемо се фактичке слободе без много размишљања“

Извор: slideshare.net

„Give me liberty or give me death“ изговорио је 1775. амерички индустријалац и активиста Патрик Хенри. Оно што би се код нас рекло: „Слобода или смрт“. Дакле, слобода – као највиши идеал модерног човека, као најважнији део људског живота и његове тежње, као највиши степен људске цивилизације. Слобода, за коју се треба борити и за коју су генерације људи широм света вековима жртвовале животе.

Више од два века касније, легендарна америчка панк група „Dead Kennedys“ издала је компилацијски албум који је њен оштроумни и увек контроверзни фронтмен Џело Бијафра назвао „Give Me Convenience Or Give Me Death“. Дакле – „Лагодност или смрт“. И управо тај наслов најбоље описује степен људске цивилизације данас, када највећи број нас верује да живи у најнапреднијем раздобљу човечанства.

Ако погледамо начин на који људи функционишу, како размишљају, какве приоритете имају, лако ћемо се уверити да је највећи број људи спреман да жртвује слободу за осећај лагодности и удобности. Главни приоритети данашњег вестернизованог човека, јединке либералкапиталистичког и постмодернистичког друштва, су лака приступачност роби, забави, транспорту, комуникацији, и спреман је да свесно или несвесно живи у неслободи, само уз услов да му тај систем пружа одређене лагодности, како не би претерано морао да раби своју задњицу. Другим речима – „Дај лак приступ шопингу, дај лаке ноте, лаке програме, лак превоз, лаку храну, лак приступ интернету као привидној и виртуелној слободи, и одрећи ћемо се фактичке слободе без много размишљања“.

Рекло би се да је модеран човек опседнут лагодностима и тежњом да свој живот учини што лакшим, а друштвене делатности сведе на минимум, и то на начин да има привид да много тога постигне или уради уз минимум физичког и психичког (а камоли духовног) напрезања. И докле год се модеран човек осећа лагодно и ушушкано у свој микросвет, дотле ће бити незаинтересован за било какве корените друштвене промене. Управо зато што систем који тренутно доминира човечанством нуди те плитке лагодности, због тога га је најтеже и променити. А то је систем који је убедио већину да су слободни, иако функционише по принципима неслободе (односно условне, привидне или ограничене слободе), као и дужничког и потрошачког ропства.

Никола Чобић

Најгора врста роба је онај који ни не зна да је роб. То је роб без амбиција да нешто мења. Онај који се плаши промена, који сваку шансу за променама назива популизмом, екстремизмом, и који је задовољан својом учауреношћу све док му она пружа лагодност. Одатле и, на пример, у Британији отпор према Брегзиту, или отпор према супротстављању актуелном либерал-капитализму, отпор према конкретним променама система. Све произилази из страха од губитка лагодности. Пример Брегзита је еклатантан јер доказује да је велики део британске популације (а иронија је у томе што су то махом млади и слободољубиви људи) као највећи страх од Брегзита истиче тобожњу немогућност да путују јефтиним компанијама, да посећују фестивале, да купују брендирану гардеробу (плаше се несташица у радњама) и сл, и због тога су спремни да толеришу аутократски и недемократски систем који им намећу централистичке институције Европске уније.

У Србији, пример давања приоритета привидној лагодности пре него реалној слободи се најбоље огледа у југоносталгији. Опијени носталгијом и нереалном сликом о лагодностима које је та творевина тобоже пружала становништву (заблуда о сигурном запослењу, редовним платама, летовањима, путовањима без виза, изобиљу, братству и јединству и сл.), људи су често спремни да зажмуре на злодела, убиства, затварања, једноумље, медијске, верске и културне неслободе, као и диктатуру режима, на којима је та бивша држава заправо била утемељена.

На послетку можемо да закључимо: Да би цивилизацијски ушла напред, људска врста мора пре свега да тежи слободи, односно могућности да мења свет око себе. Могућности да се увек има избора и да тај избор није наметнут страхом од губитка лагодности. Без тога остајемо на нивоу кућних љубимаца и домаћих животиња, спремних да шенимо и машемо репом, све док нас на крају свега тога чека сигурна порција хране. Ако је то цивилизацијски напредак, онда смо као врста у озбиљном проблему. А то већином ни не капирамо.



Категорије:Да се ја питам

Ознаке:, , , ,

5 replies

  1. Jeдноставан и промишљен текст, укратко изврсан.

    Свиђа ми се

  2. Право у мету. Браво.

    Свиђа ми се

  3. Odlicna muzika na sajtu!NEOCEKIVANO, SJAJNO! Potrosac trosi vreme, a sloboda je vreme, pretvara ga u stvari ili secanja, koja nisu pamcenje, vec zaborav sebe.Trosenje vremene jeste njegovo pretvaranje u robu, stvar, a ono se pretvara u stvar, pretvaranjem u trenutke i njihovim ovekovecenjem, u fotografiju.Za Platona je slika uvek pokretna slika vecnosti.Fotografija je, medjutim, zaustavljanje u trenutak, ona je suprotnost vecnosti, ona je OVEKOVECENJE TRENUTKA. Dok Platon mora da secanje potrazi u besmrtnosti duse, vreme-trenutaka, fotograsko ne slikovno, ima smrt odmah tu, ispred i iza svoje odsecenosti u trenutak.Ono nije preko-smrti, vec iz-medju.Zato ono nije secanje, secanje na vecnost duse, vec bekstvo od te uvek-tu smrti.Ali posto nema gde da pobegne, ono bezi u ovekovecenje trenutka.To je secanje kao zaborav, zaborav vecnosti.Pokrenuta fotografija je film, kretanje preko bezbrojnih trenutaka-vecnosti ka kraju.Film je religija naseg doba, jedino mesto gde ima smrti, kraja, jedino mesto koje ne ide-od-smrti, vec-ka-smrti(mi zivimo u epohi krajeva, kraja istorije, istine, Boga, u epohi oruzja masovnog unistenja koje ima realnu moc da svemu ucini kraj) Glumac postaje uzor i umetnosti i coveka, jer prelazi tih ovekovecenihtrenutaka vecnosti, rascepljenih bezbrojnim smrtima ka kraju.On postaje uzor ne samo umetnosti u kojoj je umetnik sam sebi delo koje se PRIVIDNO ne moze otudjiti u posmatracu, u drustvenoj ulozi umetnika, vec uzor coveka prinudjenog da zivi rascepljen na drustvene uloge, da glumi, da bezi od smrti u trenutke ovekovecenja u secanjima koja skuplja kao predmete da-ih-ima, da ih ima za starost.

    Свиђа ми се

  4. Ne znam da li ima sajt sa ovako dobrim tekstovima i komentarima. Svaka cast svima!

    Vezano za temu, mi zivimo u izmestenoj realnosti, kreiranoj od strane sila vecne tame.
    Covek je danas zarobljen iznutra. Dobrovoljno robstvo.
    Ali uskoro nece biti slobode kozumerinstva i ostalih kvazi sloboda. Dolazi glad. Dolazi orvelijanska buducnost sveta, „ljudsko lice zgazeno cizmom“. Bice samo jedno: „Nahrani mene roba i radi sam mnom sta hoces“.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s