Хандкеовим дјелима о Балкану морало би се коначно почети са давно закашњелом дебатом о укупној проблематици нових колонијалних ратова, пише Јунге велт

Фото: Фејсбук страница свештеника Ненада Илића

Дјелима Петера Хандкеа о Балкану морало би се коначно почети са одавно закашњелом дебатом о укупној проблематици нових колонијалних ратова који се воде под изговором одбране људских права, пише њемачки лист „Јунге велт“.

Лист наводи да је одлука да се Нобелова награда за књижевност додијели аустријском писцу Петеру Хандкеу, поново наметнула јавности идеологијом оптрећену тему југословенских ратова 90-тих.

„Хандкеовим дјелима о Балкану морало би се коначно почети са давно закашњелом дебатом о укупној проблематици нових колонијалних ратова, који се воде под изговором одбране људских права – од ратова западних империја у Авганистану, Ираку и Сирији, до по цијелу Африку катастрофалног разбијања Либије – да не помињемо француске пљачкашке походе по том континенту – наводи се у тексту под насловом „Још увијек Хандке“.

Аутор Герд Шуман, у анализи о реаговањима на Нобелову награду додијељену Хандкеу, истиче да Хандке, „човјек ријечи и дјела“, који пружа отпор не само о питању Југославије, поново покреће ствари.

„И поново га вријеђају, као у Њујорк тајмсу Боб Дилан испод апологете геноцида. Или се његово дјело разлаже по политичким критеријумима: `заиста, протеклих дана било је зачуђујуће примијетити ко све сматра да може да ништавним прогласи Хандкеово стваралаштво, или чак поносно обзнањује како га није читао, али ипак има мишљење о томе` /Франкфуртер алгемајне цајтунг, 17. октобра/ – наводи Шуман.

Како истиче, у колективном сјећању оних који су тражили објашњења за ужасе у БиХ /у рату 1992-1995/, до данас се одржао осјећај нејасноће, јер тешко се може објаснити како је могуће да одједном нестане деценијама његован мирни суживот нација и религија, или да буду потиснути мржњом и отвореним насиљем.

Подсјећајући се на боравак у БиХ новембра 1990. и 1991. године, инфлације и недостатка горива, аутор наводи да разлози за то што једна држава уочљиво клизи из мира у рат, јесу због тога тако страшни, јер они постоје, а разум се не бори против њих.

„То је и вријеме њемачке спољне политике на челу са заговарачем хрватске самосталности Хансом-Дитрихом Геншером, можда највећим заговарачем отцјепљења Хрватске – што је моменат који је изазвао тешке борбе за на почетку југословенског рата за Славонију и касније за већинску српску Крајину, из које је 1995. године протјерано на десетине хиљада Срба“, наводи Шуман.

Он истиче да је Петер Хандке, који је још тада био помињан као могући добитних Нобелове награде, отпутовао на Балкан у потрази за истином, и не само слушао и гледао, него је и постављао питања о томе „шта се дешавало у БиХ и Србији, у Вуковару и Крајини“.

Шуман наводи да је Хандке „у ријечи претворио оно што су хтјели да знају сви они који су стварно жељели да знају“ о узроку сукоба и зашто се умјесто истраживања узрока – јер прича о психопатама није била довољна – продају голе чињенице и лажне чињенице.

Подсјећајући на Ханкево питање-констатацију: „Зар тада није избио рат, са међусобним борбама скоро свуда по БиХ?“, Шуман одговара потврдно.

„Да, избио је и у Вишеграду, источно градићу на Дрини, познатом по роману Иве Андрића „На Дрини ћуприја“. Многи људи, који су преживјели рат, могли су да причају како су куће паљене, комшије мучене или убијане, на свим странама етничких барикада“, наводи Шуман.

Хандке у Вишеграду 1998. године (Фото: Томас Дајхман/peter-handke.de)

Он напомиње да се још наводе „статистике“ да би се доказало колико је нарочито била у рату оштећена једна етничка група и напомиње да је „Франкфуртер рундшау“ недавно о томе писао користећи као извор „Књигу мртвих“ из 2012. године.

„Тиме што је поменуо два региона у којима су већином страдали босански муслимани, лист се послужио старом мустром о кривици“, наводи Шуман.

Аутор истиче да су принципи из Хелсинкија о територијалном интегритету и немијешању у унутрашње ствари других држава коначно стављени ад акта у случају Југославије.

„Ирационално тријумфује, а кривица се дијели. Зло само по себи и Србин, припадају унапријед утврђеном шаблону. Они су као објашњење његовани од првих назнака распада југословенске државе за вријеме економске кризе средином 80-тих година”, пише аутор.

Наводећи да је њемачки дневник „Зидојче цајтунг“ 19. октобра објавио на свом сајту Хандкеово „Зимско путовање“ у оригиналу, Шуман закључује да то може помоћи да се дискусија коначно усмјери на садржај – односно на питање о кривици не само за ратове у Југославији, прије свега у Хрватској и БиХ, него и за НАТО рат против остатка Југославије – а не да се истрајава на пропаганди.

Аутор оцјењује да, иако је јасно ко је крив за НАТО-рат, који је био супротан међународном праву, то још није продрло до одговорних у медијима и на другим високим мјестима.

Он истиче да покушај издавача „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ да питање одговорних за рат скрене на срамоћење умјетника оставља утисак беспомоћности и напомиње да ће то тешко моћи да помогне да се избјегне проблем као што је дебата о нападу на суверену земљу коју је Њемачка већ једном напала – 1941. године јер, како је указао, „2019. није 1999. година“.

РТРС, Срна

Опрема: Стање ствари

(Искра, 30. 10. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Герд Шуман, Петер Хандке, Рат у Босни, деведесете, књижевност, распад Југославије