Миша Ђурковић: Срби у Аустрији

Да је српска популација у Аустрији политички организована имала би озбиљну снагу у локалном и покрајинском парламенту. Овако не успева да се избори за Бог зна шта

Миша Ђурковић (Фото: Медија центар Београд)

Ове јесени због великог број конференција, често сам у иностранству. Но између ових међународних активности, дошао је један веома леп позив од српске заједнице у Аустрији да их посетим и направим промоције недавно објављене књиге „Рат за породицу у Србији”. Након пар месеци припрема ова посета је коначно реализована прошле недеље.

Иницијатор ове мале турнеје било је српско друштво „Просвјета” из Беча на чијем челу је господин Срђан Мијалковић. У петак 18. октобра, након вечерње службе, водили смо леп и дуг разговор у парохијском дому, пред педесетак гостију. Прича се наравно дотицала и проблема имиграције, депопулације Србије и Републике Српске, као и борбе да се сачува и одржи идентитет нашег народа, како у домовини, тако и у региону и расејању. Наредног дана отпутовао сам за Инзбрук где су ми домаћини били момци из организације СПОЈИ. Први пут сам био у овом предивном олимпијском градићу који има изванредан географски положај. Сунчан јесењи дан, сусрет алпске и медитеранске климе и љубазни домаћини омогућили су истинско уживање. Између осталог, посетио сам и гроб Диане Будисављевић и њену родну кућу у центру града. Увече је организовано предавање у велелепном здању у центру, некадашњем католичком манастиру који је однедавно додељен нашој цркви.

Последња етапа турнеје био је Линц. После недељне литургије у Цркви Светог Саве, где постоји и школа веронауке и српског језика, окупили смо се у парохијском дому и разговарали о питањима породичне политике и породичног законодавства. Овде је српска заједница веома организована и предузетна. Прота Драган Мићић представља стабилан центар око којег се народ окупља и организује. Управо тог дана објавили су вест да је купљен добар комад земље поред цркве, а убрзано се приводи крају изградња капеле у озлоглашеном логору Маутхаузен, на двадесет километара од града. Слабо је познато да су Срби овде у великом броју страдали и у Првом, а не само у Другом светском рату. Веома активан је и мој пријатељ Жељко Малешевић, који је одборник ФПО у граду, али и значајан шраф покрајинске администрације.

Предавање Мише Ђурковића у Линду; десно на фотографији су Жељко Малешевић и прота Драган Мићић (Фото: Д. Пашић/Вести онлајн)

Док сам ја њих упознавао са бројним демографским, законским и вредносним проблемима које имамо у Србији и са споровима око тога у ком правцу усмеравати породично законодавство и политику, они су мени причали о не тако малим проблемима са којима се суочавају. Неки су у вези са не баш благонаклоним однос државе Аустрије према њиховим потребама, а други са изостанком активности наше државе.

Незванично у Аустрији има око 450.000 Срба у веома различитом статусу. Аустрија има рестриктивну политику држављанства па не дозвољава двојно. Отуд наши људи који желе да добију или сачувају аустријско држављанство морају да се за себе и своју децу одрекну држављанства Србије или БиХ. Чувена администрација Аустрије, која вероватно има тачне податке за свако дрво у земљи, на питање колико има Срба у Бечу, одговара „између 200 и 300 хиљада”. Да је ова популација политички организована имала би озбиљну снагу у локалном и покрајинском парламенту. Овако не успева да се избори за бог зна шта. Срби у Аустрији не могу да уче свој језик већ морају заједно са Хрватима и Бошњацима да уче неку мешавину која се зове ЦБС, наравно на латиници. Учење српског језика и ћирилице могуће је само у алтернативним системима, око цркава и удружења.

Иако је веронаука дозвољена, родитељима се на старту школовања потурају папири којима прихватају да се одрекну тог права. И кад се деца пријаве за то у школи, предавачи су често Грци и Румуни па деца слабо шта могу да чују о својој цркви, Светом Сави и српским светитељима. Општи је утисак да супротно међународним нормама, уставу и законима, држава Аустрија на разне начине настоји да што више наших људи и посебно деце асимилује.

С друге стране, ни наша држава не показује да има било какву озбиљну, осмишљену и континуирану стратегију за рад са овим људима или за наступ према аустријској администрацији. Сви знају да је некадашње министарство за дијаспору сведено на ниво некакве управе, која већ годинама нема директора. То шаље врло лошу поруку о томе колико је Србији стало до дијаспоре. Захваљујући интернету, сателитима и јефтиним летовима, данас је много лакше да деца очувају основу идентитета, па то треба користити. Рецимо, сретао сам младе људе који су већ трећа генерација тамо, али који одлично говоре српски и прате све што се дешава у земљи. По правилу су бар одређени период школовања провели у Србији. Дакле држава Србија би могла да покрене програм за популарисање и субвенционисање такве политике којом би нашу децу из дијаспоре доводила било на мрежу летњих школа језика или на једногодишње школовање у место порекла.

У међувремену, цркве као и увек у тешким временима остају главне тачке сабирања, међусобног помагања и чувања идентитета.

Научни саветник Института за европске студије

Опрема: Стање ствари

(Политика, 29. 10. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , ,

3 replies

  1. Да је српска популација у Аустрији добро организована, не би била српска. Где сте видели добро организовану српску популацију у иностранству?
    У крајњој линији и оно што у Србији називамо српским, тј. патриотским и националним, тотално је неорганизовано и политички неважно.

    Свиђа ми се

  2. Треба напоменути да православни Срби у расејању имају проблем и са представницима Цариградске патријаршије.
    Мало је познато да су се фанариоти наметнули аустријским властима и издејствовали још 1967. године тзв. Православни закон по коме се и српска и румунска ПЦ називају:
    griechisch-orientalisch односно грчка-орјентална Црква.
    Канцеларијом за православну веронауку у Аустрији управља Цариградски митрополит упркос томе што свих православних укупно нема толико колико Срба. Самим тим су српска деца најбројнија на часовима веронауке.
    Али ако се сетимо податка да је епикоп Иринеј бачки 1994. подписао да читаво српско расејање припадне Цариградској патријаешији – онда је сасвим разумљиво све горе наведено.
    Срби у расејању су, нажалост, пуштени низ воду а право у руке фанариотима.

    Свиђа ми се

  3. Srbima u Torontu takodje ocajnicki nedostaju ovakvi sadrzaji.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s