Путокази које не треба мимоићи или Лични осврт на књигу „Гледајмо се у очи“ владике Григорија

Фото: Митрополија црногорско-приморска

Наступ Владике Григорија у „Утиску недеље“ одушевио је многе. Мене не. Не зато што није био добар. (Био је одличан.) Већ зато што сам недавно у једном даху прочитала књигу „Гледајмо се у очи“ у којој је речено много, много више него у једној доброј емисији.

Да бих читаоцима приближила ову књигу нећу је приказати на класичан начин. Кога занима структура сигурно о томе може да прочита на сајту издавача. Ја ћу овде приступити крајње субјективно и говорићу о мојим утисцима.

С обзиром да се бавим политичком комуникацијом и маркетингом, мој први утисак је језик и стил који Владика користи. Ни једног тренутка не одступајући и не нарушавајући достојанство титуле коју носи, Владика на постављена питања^[1] одговара бритко, језиком без архаизама, користећи примере разумљиве свима. Оно што је посебно важно, он пише тако да могу да га разумеју и прихвате и млади, али и они који можда нису блиски вери. Његов приступ нам отвара пут и даје другачије виђење Цркве од оног који често видимо код људи које Владика назива „избацивачи из Цркве“. По њему то су они, можда и добри, али врло искључиви људи који ће својим осуђивањем (нпр. осудом младе жене која је на литургију дошла без мараме на глави) више људи одбити од вере. Рекла бих, Владика нам пружа прилику да будемо и деца 21. века и деца Цркве старе вековима.

Начин на који Владика приступа тешким темама је такође изузетан и из његових одговора везаних за рат у Босни и за злочине почињене на тим просторима делује да је то стварно човек који је спреман да друге погледа у очи. Он успева да осуди гранатирање Дубровника не осуђујући све Србе. Успева да осуди злочине ХВО не осуђујући све Хрвате. И успева да осуди злочин над Србима у Сарајевском насељу Казани не осуђујући све муслимане. Он нам нуди истинско схватање одговорности и кривице које могу бити само на плећима појединца, а никако колектива. И нуди нам прилику да се и као појединци и као народ погледамо у очи, не само због нас сада, већ и због свих оних који у тим ратовима нису чинили злочине и херојски су бранили српско име и због потребе да њих раздвојимо од оних који нису поступали на тај начин.

Владика Григорије на промоцији књиге у Мостару

У овој књизи, као и много пута до сад, Владика се показује и као врстан познавалац политичких прилика и далековиднији од многих политичких актера. Можда баш зато што сматрам да су основне вредности и православља и мог политичког деловања љубав, истина и слобода, управо те вредности прве препознајем у писању Владике Григорија.

Јелена Вујановић (Фото: Лична архива)

Он врло отворено критикује актуелну власт у Србији која је истински противник слободне мисли и која оне који мисле другачије не разапиње на крстове, али зато разапиње по режимским медијима. И врло отворено говори о „атрофији демократије“ у Србији. Но истински квалитет, по мени, лежи у томе што нас својим одговорима учи да овој теми не приступамо навијачки. Он отворено говори и о томе да медијско разапињање у медијима и поларизацију која се ствара нећемо победити ако будемо подједнако искључиви у тврдњи „за све је крив Вучић“. Он говори и о томе каква треба да буде опозиција која би могла да парира оваквој власти. По њему то не може бити „опозиција пуна калкулација или опозиција која не зна та хоће“, већ таква да грађани могу да кажу „ови људи ће нам пружити слободу и достојанство“. По њему циљ не сме да буде рушење власти, већ мењање система, а иако каже да опозицији недостају поменути квалитети, не смемо изоставити да истиче веровање да „у опозицији има људи који су спремни то да учине“. Чини ми се да нам, у времену разочарења у странке и политику, он овим поново даје прилику да верујемо у појединце и њихова дела и да не губимо наду и вољу када је борба за љубав, истину и слободу у питању.

А за једну такву борбу морамо бити спремни на жртву, на служење и одрицање ради добра, напретка и очувања целог народа и његове будућности. Намерно сам овде искористила идентичне речи којима Владика описује шта је то Косовски завет и са том напоменом ћу завршити, а вас позивам да прочитате ову књигу.

Аутор је докторанд на Факултету политичких наука у Београду

[1] Већи део књиге је у форми интервјуа.

Categories: Разномислије

Tags: Јелена Вујановић, СПЦ, владика Григорије, православље, ратни злочини