За становнике Србије и других балканских држава најважније је да ова агонија и неизбежни скори транзит власти протекну што је могућно мирније

Стеван Гајић (Извор: EADaily)

(Регнум.ру, 26. 10. 2019)

Како су и могли да очекују они који су пажљиво пратили посету премијера Русије Дмитрија Медведева Србији 19. октобра, та посета окончана је пропашћу за председника Србије Александра Вучића.

У Београду је Дмитриј Медведев подржао српски народ, Устав Србије и међународно право, изјавивши у Скупштини Србије да питање Косова и Метохије може да се решава само у оквирима Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Другим речима, да је било који компромис (о којем Вучић стално говори) могућан једино при очувању територијалне целовитости Србије. Коначно, то је добра вест за грађане наше државе, али је супротна плановима Вучића који се тичу јужног дела земље.

Медведев и Вучић (Фото: Танјуг)

Док су јужном покрајином Србије владали коалициони партнери Вучића, бивше вође албанских терориста Хашим Тачи и Рамуш Харадинај, дипломатију ЕУ водила Федерика Могерини, а у Албанији чврсто држао власт Еди Рама, председник Србије је успевао да уз помоћ својих саветника Тонија Блера и Сороса млађег корак по корак колабира присуство Београда на Косову. Идилу је нарушио приштински „премијер“ у оставци Харадинај, назвавши план о „разграничењу“ између Косова и Србије договором Вучића, Тачија и Раме. План је предвиђао да Србија призна независност Косова и преда Приштини Прешево на југу централне Србије у замену за четири општине на северу покрајине. Идеју тројке Тачи-Рама-Вучић подржавао је бивши састав Европске комисије, такође и НАТО.

Против плана промене граница на Балкану, међутим, иступили су, свако из својих разлога, Русија, Немачка и Велика Британија. Берлин стрепи од ланчане реакције прекрајања граница у целој Европи, а Русија иступа у заштиту територијалне целовитости Србије, чијим делом она сматра Косово и Метохију. Било како било, и једни и други су против експеримента Вучића, Тачија и Раме.

По завршетку посете Медведева, то је потврдио и амбасадор Русије у Београду Александар Боцан-Харченко, у изјави листу „Вечерње новости“: „Москва би могла да учествује у процесу дијалога о Косову и Метохији, али само ако буду постојали заинтересованост Београда за то и одговарајући позив од Београда… Косовско питање треба решавати стриктно у међународно-правном оквиру, на основу Резолуције 1.244 Савета безбедности УН… За нас не може да постоји корекција граница између две државе, јер не признајемо Косово. Сада Косово и Метохија јесте покрајина у саставу Србије“.

Александар Боцан-Харченко (Фото: Раде Прелић/Танјуг)

Иако је Медведев само поновио став који је председник Руске Федерације Владимир Путин изложио током његове јануарске посете Београду, упорни Вучић се нада да ће успети да промени приступ руководства Русије. Зато ће приликом посете Москви, најављене за децембар 2019. године, он поново убеђивати Русију да пренебрегне сопствене интересе како био покренула ревизију Резолуције Савета безбедности УН 1244 и омогућила Вучићу да на некакав начин призна независност покрајине. Вучић је одмах после посете Медведева показао како планира да то уради.

У интервјуу бечком листу „Стандард“ објављеном 23. октобра, на питање о признању Косова, Вучић је рекао да је „то за Србе тешко питање… (и да је) идеја ЕУ био модел споразума две Немачке, без формалног признавања од стране Београда, што би, наравно, било једноставније за Србију“.

Другим речима, модел „две Немачке“ дозволио би Косову као независној држави да ступи у УН како се то догодило у случају Источне и Западне Немачке 1971. године. Као и две Немачке, Србија и Косово формално се не би међусобно признали, али не би сметали једни другима да у пуном капацитету учествују у раду међународних организација. Вучић говори да је то „једноставније за Србију “! Можда би њему лично и било једноставније. Али Русија је показала да није спремна на кршење међународног права, одрицање од Резолуције Савета безбедности УН 1244, своје једине поуздане полуге утицаја на Балкану. Јер би таква капитулација Срба као народа у коначници увела Србију у НАТО. Предајући Косово, једино што би Вучић могао дати Западу у замену за очување своје власти – то је чланство Србије у НАТО, на исти начин на који је то учинио његов идол и учитељ председник Црне Горе Мило Ђукановић.

То да НАТО и Русија немају у Србији исти статус, 23. октобра је у интервјуу РТС-у дискретно подсетио и директор Спољне обавештајне службе Русије Сергеј Наришкин. На питање да ли Русија још тражи од Београда доделу дипломатског статуса за руске сараднике Руско-српског хуманитарног центра у Нишу, он је одговорио да то „није захтев, већ законита молба руске владе, по традицији по којој исти статус ужива низ западних представништава у Србији“.

И тај пример показује сву шизофреничност спољне политике Вучића. Он пише писмо Трампу, моли активно увлачење САД у преговоре о Косову, истовремено Русију не позива већ јој само захваљује на подршци, иако је амбасадор Боцан-Харченко недавно јасно рекао да би се Москва укључила „ако буду постојали заинтересованост Београда за то и одговарајући позив од Београда“.

Управо овим Русија је директно поручила да само од Београда зависи њено непосредно прикључивање заштити интереса Србије током преговора.

Интервју Александра Вучића за бечки лист Стандард

Те понуде Москве председник Србије, наравно, игнорише и не покушава да званично позове Русију да се укључи у преговарачки процес, изјављујући да формат преговора неће бити промењен. Вучић се прави да ништа не чује, надајући се изгледа да у Москви седе све саме будале. Сваки пут кад чујемо од званичних представника Русије нешто о Резолуцији Савеза безбедности УН 1244, Вучић им захваљује на принципијелној подршци и сваки пут после њиховог одласка наставља као да ништа није било и опет као папагај понавља мантру о „болним компромисима“ о Косову или сугерише, или отворено говори, о „разграничењу“ са Албанцима и могућности признавања Косова ако Србија добије „нешто“ у замену.

Ипак, чудно понашање Вучића има логично објашњење. Шеф државе изгубио је маневарски простор. С обзиром да Београд до сада није признао Косово, Запад може престати да гледа кроз прсте на диктатуру успостављену у Србији. Не може Вучић да добије никакву „компензацију“, на исти начин на који ни план о разграничењу више нико не подржава. Није случајно да се у најновијим препорукама утицајне „Херитиџ фондације“ специјалном представнику председника Трампа амбасадору САД у Немачкој Ричарду Гренелу директно говори о неопходности признавања Косова у постојећим границама. А ово значи да је окончан међународни консензус великих држава, у којем је спољна политика Вучића свима одговарала. Обећати све свим странама је лако, али када наступи дан наплате рачуна испоставља се да нико није задовољан.

Поврх свега, председнику не мањкају ни унутрашњи проблеми. Опозиција не жели да присуством у Скупштини легитимише предају Косова и због тога бојкотује изборе. То нервира руководство Европске уније, које на разне начине, све до покушаја организовања преговора власти и опозиције, настоји да убеди противнике Вучића да у пролеће 2020. године учествују на парламентарним изборима. Главна опозициона коалиција „Савез за Србију“ јасно се противи изменама Резолуције Савета безбедности УН 1244 и против је уласка Србије у НАТО. Зато су их њихови противници, провучићевски системски либерали, већ почели називати „агентима Кремља“ и „Савезом за Велику Србију“.

Сем бојкота Србију потреса и један велики скандал. После прилога „Раша тудеј“ о куповинама оружја Саудијске Арабије у Србији, које је на крају завршило у рукама терориста Исламске државе у Јемену, поједини медији и опозиција свакодневно питају Вучића о улози министра унутрашњих послова Србије и министровог оца у том скандалу. Испитују и везе Вучића и председника Црне Горе с бившим шефом обавештајне службе Палестине Мухамедом Дахланом и његову улогу у шеми извоза оружја у Саудијску Арабију и Уједињене Арапске Емирате.

Фото: БИРН

Избијају сукоби и унутар владајућег тима – почетком октобра Београд је био парализован протестом таксиста против конкуренције Кар гоу. Прве је јавно подржала министар саобраћаја Зорана Михајловић, а друге – председник владе Ана Брнабић. При томе Вучић, подржавши фактички Брнабићку, није успео да примора Михајловићку да устукне. То је још један пример да је Пандорина кутија већ отворена. Што Вучић буде више слабио, разбуктаваће се нови скандали. Реалне размере злоупотреба откриће се тек после смене власти у земљи – уосталом Запад све више губи интерес за вештачку подршку његовом режиму.

Не слаби само Вучић, тај процес захватио је више земаља Балкана. Премијери Албаније и Северне Македоније Еди Рама и Зоран Заев такође су суочени са унутрашњим скандалима и проблемима. Сав ослонац њихове политике расуо се као кула од карата кад је на самиту ЕУ у Бриселу 17. октобра 2019. одлучено да не почну преговори о ступању у Унију. И Рама и Заев давно су то већ обећали својим грађанима као готову ствар, међутим Емануел Макрон тако није мислио. На крају је Заев морао да распише парламентарне изборе и практично је сада његова влада у оставци. А Еди Рама има још веће проблеме – демонстрације против његове владе биле су веома насилне а демонстранти га називају балканским Ескобаром (имајући на уму умешаност Раме у трговину наркотицима). На овај или онај начин, он, као и читава плејада балканских лидера, ускоро ће изгубити власт.

Наравно, за становнике Србије и других балканских држава најважније је да ова агонија и неизбежни скори транзит власти протекну што је могућно мирније.

P. S. Док сам спремао овај чланак, стигла је епохална вест да је у Београд на војне вежбе Русија доставила комплексе ПВО С-400 „Тријумф“ и Панцир С-1. Наравно, сан је свих Срба, који памте бомбардовање НАТО-а 1999. године – да ти системи и по окончању вежбе остану на српској земљи. Појављивање под Београдом С-400 и других најновијих система ПВО кардинално мења стратешко стање ствари на Балкану и квалитативно повећава националну безбедност Србије, чинећи Русију незаобилазним актером на југу Европе.

Са руског посрбио: С. Г.

Чланак др Стевана Гајића, научног сарадника Института за европске студије у Београду и професора по позиву Московског државног универзитета за међународне односе (МГИМО) при Министарству спољних послова Руске Федерације, објављен је на руској Информативној агенцији Регнум 26. октобра 2019.

Categories: Посрбљено

Tags: Александар Вучић, Ана Брнабић, Дмитриј Медведев, КиМ, Рамуш Харадинај, Резолуција 1244, Хашим Тачи