Никола Милованчев: Поводом интервјуа др Иванке Василевске – о Крфској декларацији и Србима на Југу

Иако се др Василевска ставова добрим делом одрекла у свом демантију, осврнућу се на неке од изнесених теза, јер су оне шире присутне у интелектуалним круговима у Републици Северна Македонија

Интервју др Иванке Василевске на „Стању ствари“

Dovede ju do kraljevi dvori
Pak izleze kraljica gospogja
I izleze kralje Budimire
Pak primiše svoja mila šćerca
I primiše svetago Gjorgjija
Pak se kristi s r b s k a  k r a l j e v i n a
O d M l e t a k a d u v a  d o S o l u n a
O d J e d r e n a d o S i n j e g a m o r a
etc. etc.

(народна песма из Сереза, Егејска Македонија, данашња Грчка, цитирано по: Spiridon Gopčević, Makedonien und Alt-Serbien, Wien 1889, стр. 355)

На порталу „Стање ствари“ објављен је 24. октобра 2019. интервју са др. Иванком Василевском, проф. правне историје универзитета у Скопљу и чланицом Извршног комитета странке ВМРО-ДПМНЕ („Срби су братски народ, пројекат независне македонске цркве није заживео“). Скоро у потпуности делим ставове изнесене у овом чланку у погледу данашњег политичког стања на Балкану. Иако се др Василевска тих ставова добрим делом одрекла у свом демантију, осврнућу се на неке од изнесених теза, јер су оне шире присутне у интелектуалним круговима у Републици Северна Македонија.

Мислим да до српско-македонског дијалога једног дана мора доћи и да овај прилог неће бити узалудан. Такав дијалог треба да буде отворен али, да бисмо анализирали стање, морамо да направимо барем кратку историјску анализу. Зато ћу покушати да изнесем један српски поглед на неке од ставове изнесене у чланку објављеном 24. октобра.

Никола Милованчев (Извор: Медија центар)

Прихватам став да наслеђе Александра Македонског припада целом свету. Пре четири века је наш велики песник, Дубровчанин Иван Гундулић певао „Од Лесандра Србљанина…“ али никоме од Срба не пада на памет да присваја Александра Великог.

Оспоравам пак навод из чланка у погледу пројеката уређења Балкана у XIX и почетком XX века: „Трећи пројекат био је Велика Србија који је успео захваљујући Крфској декларацији“. Ово тврђење је апсурдно, у супротности са чињеницама. Па Крфска декларација је негација Велике Србије! Од 1914. године српски двор, влада на челу са Николом Пашићем и интелектуална елита теже ка стварању Југославије, желе да усреће Хрвате и Словенце. Уместо да прихвате оно што се нуди 1915. Лондонским уговором и створе углавном хомогену српску државу која би обухватила Славонију до Славонског Брода, читаву Босну и Херцеговину, Далмацију до Сплита итд. они чине кардиналну грешку: одричу се српске државе, српске заставе под којом се крварило 1914–1918, у великој мери и темеља српске културе, ћирилићког писма. Руска политика их је више пута од 1914. до 1917. упозоравала да то не чине – посебно министар спољних послова Сергеј Д. Сазонов. Међутим, после фебруарске револуције 1917. и нестанка царске Русије, Никола Пашић потписује јула 1917. Крфску декларацију и сахрањује националну српску државу. Уз све поштовање према искреним југословенским родољубима међу Хрватима и Словенцима, који су били за слогу са Србима и за изградњу заједничке државе, морамо рећи истину – они су ипак били у мањини а да је већина маса, посебно сељачких у Хрватској, била под утицајем католичког клера, који је био оријентисан против заједничке државе и задојен мржњом прeма Србимa и Православнoj цркви. То је двадесетак година било прикривено али је у пуној мери избило на видело 1941. у Независној Држави Хрватској.

Шта рећи о замерци на рачун југословенске краљевине – да после 1918. године није штитила становништво Егејске Македоније од грчких прогона (дакле, на подручју друге суверене државе, Грчке). Па, власти Краљевине СХС нису штитиле или то нису биле способне чак ни када се радило о истакнутим српским родољубима и то на подручју властите државе. За пример ћу навести великог националног борца, просветног радника и издавача листа „Јужна звезда“ у Битољу, Спасоја Хаџи Поповића (родом из села Буф, Егејска Македонија). Њега је, после два неуспела атентата, грчка организација „Македонска песница“ убила усред Битоља, јула 1926; тако је режим Краљевине СХС бринуо о заслужним Србима! У исто време (од 1914) угашене су и српске школе у Егејској Македонији. У тим крајевима, стање је за српски народ после 1918. у неким сегментима (школство) било горе него у периоду под Турцима до 1912. Толико о односу југословенске краљевине према Србима на Југу. Уосталом, и у другим деловима југословенске државе је био сличан положај. Споменућу један пример са севера Краљевине Југославије: „Меморандум за заштиту угледа и интереса Српске православне цркве и њених чланова у Словенији“, који је уручен патријарху Гаврилу априла 1940. Цитирам: „… да је Српска православна црква, која је била у две српске краљевине (Србији и Црној Гори – нап. Н. М.) државна црква, не само изгубила тај положај у Краљевини Југославији, него је потпуно изгубила и равноправност с осталим верским заједницама…“ („Летопис Српске православне парохије у Цељу написан 1937. године“, Београд-Цеље 2009/2010, стр. 159). Првопотписани на овом Меморандуму (потписане су црквене општине Љубљана, Марибор и Цеље) чак није био ни Србин, већ православни Словенац, адвокат и политичар др Милан Корун, тадашњи председник Црквене општине Љубљана.

Народна песма из Неврокопа (данас Гоце Делчев, Пиринска Македонија, Бугарска) у којој се спомињу свети српски краљ Јован Владимир и Охрид, „србска земља убојна“ (Spiridon Gopčević, Makedonien und Alt-Serbien, Бeч 1889, стр. 354)

Шта још рећи о ситуацији у Македонији (Јужној Србији) за време монархистичке Југославије? Утицај дивљег либералног капитализма, карактеристичан за Југославију 1918–1941, разочарао је многе људе и оставио је тешке последице и у нашим јужним областима. Уз то, страни фактор је дугорочно припремао свој циљ – слабљење српског националног осећања у Јужној Србији. О томе је леп запис оставио др Јован Ф. Трифуноски, познати географ и етнограф југословенског дела Македоније у раздобљу 1945–1990. године. Он је, уочи своје смрти, 1995. штампао обимом малу али значајну књигу „Македонизирање Јужне Србије“. На стр. 9–12 објавио је исповест Стевана Симића (1882–1962), директора српских гимназија у Велесу, Охриду и Призрену. У разговору вођеном крајем 1950-их година је стари Стеван Симић, којем је од титовских власти била одређена посебно ниска пензија, рекао: „По завршетку Првог светског рата… често сам посећивао своје родно место Кратово… Теку године 1919-1923. Посећујући свој виноград у околини Кратова срео сам једног таквог повратника из Бугарске. То је било велико изненађење…

  • Што је то било Томо. Ти си отишао у Бугарску са намером да се не враћаш док је у нашем Кратову српска власт. А сада те видим овде.
  • Да, тако је било… али.
  • Шта али?
  • … Једног дана позвали су ме у седиште политичке бугарске ВМРОВСКЕ власти у Софији и рекли: Како би било Томо да се вратиш натраг у родни крај. Не брини слаћемо ти и нешто новца. Ти, а деловаћеш тамо и код других наших људи на које се можеш ослонити, настој да се пред српским властима и на јавним местима за наш свет не помиње име Бугари, већ само име Македонци. Треба избегавати и обласно име Јужна Србија, а ширити и одржавати име Македонија.
  • За употребу наведених имена – наставља Тома – нећеш од режима бити прогањан или не много. А за нас је главно сузбијати српско име у делу Македоније под српском влашћу. Важно је сада тамо не бити Србин, већ Македонац. А када касније наиђе подесан историјски дан бугарска држава ће лако од имена Македонци вратити име Бугари, а на место имена Македонија вратити име Бугарска. На то треба трошити снагу и обраћати пажњу. На то.“

Први део онoга што је пре сто година планирано, а што је исповедио Стојан Симић, до данас је у потпуности испуњено, српско име је избрисано из свести велике већине грађана Јужне Србије; „Биљана платно белеше“ више се не сматра српском песмом. Стицајем политичких дешавања у XX веку, друга фаза није реализована, околности су се промениле.

Тврђење „За време Другог светског рата нисмо сарађивали са фашистичким окупаторима и придружили смо се комунистичком покрету“ углавном је тачно, само мали број људи је у тим крајевима сарађивао са фашистима. Од те констатације је изузета албанска популација у западном делу данашње Северне Македоније, где су наши сународници били прогоњени од Арнаута па су неки бежали и у део окупиран од Бугара. А било је и отпора окупатору изван партизанског покрета. Цитираћу нпр. наводе „Њујорк тајмса“ од 8. марта 1944. да се Михаиловићев Вардарски корпус бори с Бугарима на планини Козјаку. Додуше, у другој половини 1944. и многи монархистички борци под командом Драже Михаиловића су се прикључили партизанима, нпр. читава Поречка бригада и Скопска бригада и неке мање јединице (др Павле Милошевић, „Југословенска војска у отаџбини 1941–1945“, Београд 2005, стр. 227-235). Иначе, области које су контролисали борци Драже Михаиловића – од изнад Ресена, Охрида и Струге, преко Пореча и Полога до околине Скопља, Велеса и Куманова виде се, по стању на дан 31. марта 1944, на карти немачког Вермахта из тог доба (факсимил у књизи др. Павла Милошевића, исто, стр. 350).

Најмање бих се сложио са наводима у погледу стања у Југославији за време Јосипа Броза. Из српског угла гледања, био је тај режим све само не идиличан – не само због неколико стотина хиљада људи убијених без суђења после краја рата, после 8. маја 1945. Додуше, за Брозово сатирање српског народа, као саучесници, одговорни су и многи моји сународници Срби, који су то били само по имену и презимену. У већ споменутој књизи „Македонизирање Јужне Србије“, у запису „Разговор на извору Вардара“, Ј. Трифуноски објавио је и разговор који је водио у лето 1961. са старином Душаном Анђелковићем, некада (пре титоизма) дугогодишњим председником општине у Врутоку, селу где извире Вардар, уједно родном селу др Јована Трифуноског. Тај разговор није могао да буде објављен у време Брозове Југославије. Рече тада Душан Анђелковић, поносни Србин из Јужне Србије, са извора Вардара: „Овде је настала (1941. – нап. Н. М.) албанска окупаторска власт која је имала људе чувене по неумољивој свирепости. Међутим, по завршетку рата десило се још горе и теже. … Једна мисао дано-ноћно не избија ми из главе: Зашто нас је Србија одбацила? …Опет је политичка власт у Београду и Србији пристала на треће „научно“ тумачење о нашој националној припадности. У државним изјавама и поступцима сада ми нисмо Бугари као до пред крај XIX века, а нисмо ни Срби (или Јужносрбијанци) као што се тврдило до последњег рата. Сада смо нешто треће – Македонци . Ето то смо дочекали из Београда. …Стар сам јер већ имам седамдесет и осам година. Много сам доживео, видео и пропатио. Зато молим се Богу да још поживим: највише због тога да видим када ће Београд и Србија о нама на Југу измислити и четврту теорију. Није чудо да нас прогласе за нешто што не можемо ни сањати. Можда ће утврдити да смо Цигани… И док Србија не зна где има свог сопственог народа, дотле Бугари, Грци и Албанци са нашим јужним областима увек говоре и чине једно“ (стр. 79-80). Да, у гашењу Српства на нашем Југу одлучно су помогли Београд и Србија. Нажалост.

Извор: Википедија

Сада је све то прошлост. И моја горка успомена на атмосферу у Скопљу после сецесије, фебруара 1992. јесте прошлост.

А где смо данас?

У чланку је споменуто и црквено питање. Слажем се када каже да политичари не треба да се баве црквеним питањима. Да се водећи политичари власти у Скопљу од 2002. до данас нису мешали у верска питања и спречили остварење црквеног договора постигнутог 2002, црквеног раскола у Републици Северној Македонији данас не би било. Не би било ни жалосне судбине митрополита Јована Вранишковског, монтираних судских процеса против њега. Не могу да верујем да врх македонских извршних власти (власт ВМРО-ДПМНЕ Николе Груевског) није знао какав третман се у затвору примењује према митрополиту Јовану; напротив, све указује, да је „посебан третман“ који је имао, био политички наређен, а судски поступци против њега усмеравани са врха македонске политике. И то је грех за који неко треба да се покаје. За почетак.

+++

Одрицањем од свога, дошли смо у ситуацију где смо данас. Зато Срби морају (морамо) данас и да дефинишу (дефинишемо) своје националне интересе, и да тражимо пријатеље који слично мисле. Много тога смо изгубили у 20. веку, што је у главном изгубљено у неповрат. Ипак, и то морамо прво да сабројимо, да знамо где смо грешили. И где су се други ограшили о нас. И онда да са чистом рачуницом тражимо савезнике међу суседима.



Категорије:Разномислије

Ознаке:, , , , ,

5 replies

  1. …na ovom tekstu. Pisite jos o nepoznatoj (citaj – skrivenoj) srpskoj istoriji. Sto se tice Lesandra Srbljanina, svi znaju da nije bio Grk niti je njegova Makedonija bila grcka. Ako nije bio Grk, sta je jedino mogao biti? Dovoljno je procitati Demostenove Filipike. I cuvena Lesandrova pobeda (neki kazu jedna od najvecih u istoriji) nad Persijancima (u Maloj Aziji, na reci Granik!!!) koja je otvorila put do Indije I stvorila globalno carstvo, nije bila grcka pobeda. Istina je da su Grci kasnije iskoristili taj ‘globalizam’ koji je stvorio Lesandar. U njegovoj vojsci su tada bili Srbi a vise od polovine porazene persijske vojske su cinili Grci. Dakle, treba (vec jednom) otvoreno reci, Lesandar jeste bio Srbljanin a moze da pripada celom svetu bas kao sto pripada I Nikola Tesla.

    Свиђа ми се

  2. У тексту г. Милованчева изнет је низ апсолутно неистинитих тврдњи о Краљевини СХС касније Југославији. Демантовање би узело много простора па зато само да појаснимо тврдњу да су се Срби у Краљевини одрекли ћирилице! Потпуно нетачно. Чињеница је да је српска белетристика била до 2. светског рата скоро сто посто на ћирилици а периодика преко 90 посто. Довољно је погледати старе фотографије па видети натписе на радњама, штампу између два рата, разгледнице итд…
    Исто је и са осталим тврдњама о наводном нуђењу Лондонског уговора Србији или о небризи за српски живаљ у јужној Србији или о положају СПЦ. Оно што забрињава је такво неистинито приказивање монархије долази учесталоиз тзв патриотских извора тако да изгледа да је брозова историограија обавила добро свој задатак.

    Свиђа ми се

  3. Хвала Вам на примедбама, треба отворено да разговарамо и измењујемо аргументе. У вези ћирилице су процеси тада отпочели, нису били још преовладали али о томе други пут. Наводим цитат једног српског отпадника, Крлежиног пријатеља Васе Богданова из његовог месечника „Политичко искуство“, Загреб, јануар 1940. ДА СЕ ВИДИ ПОЛОЖАЈ СРБА У ХРВАТСКОЈ 1940. У КРАЉЕВИНИ: „„Некад осамнаесте толико моћни, славни, побједнички носиоци београдске владавине, данас су политички потпуно дезорганизирани те представљају жалостну једну разбијену војску, а њихова протународна, централистичка, диктаторска, главњачка концепција о држави претрпјела је потпуни пораз, тако да је и пред вањским свијетом и пред становништвом ове земље дефинитивно дескридитирала и компромитирала и себе и своје представнике.
    Једина организирана и уистину стварна и моћна политичка снага данас је у овој држави Хрватска с хрватском сељачком странком, с хрватским сељачким покретом… С друге стране, непријатељи слободе и независности хрватскога народа, слуге београдских властодржаца у подјармљивању Хрвата – ликвидирани су у Хрватској потпуно, тако да ни један протухрватски режим не може више да нађе никаквог ослонца ни подршке на територију Хрватске.“

    Свиђа ми се

  4. И наравно и Немци су ушли у причу преко својих бугарских полтрона, а шта ми ради? Свађамо се око тога које је националности био Александар Македонски. Само напред Србенде тако се чува национални интерес! Важно је да знамо где смо грешили од Александра, па на овамо… ( вероватно и пре Александра)

    https://www.dw.com/mk/%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0-%D1%82%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B2-%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BA%D1%83%D0%B2%D0%B0-%D0%B2%D0%BC%D1%80%D0%BE-%D0%B4%D0%BF%D0%BC%D0%BD%D0%B5-%D0%B4%D0%B0-%D1%98%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D1%80%D0%B5%D1%88%D0%B8-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B0/a-51013106?fbclid=IwAR0LXs7jhlGvdTrCSGGIo4PeajDsmf99rXBXRCZc_IUXwV5mmZ0UHX6GbVU ,

    Свиђа ми се

  5. Г. Милованчев читао сам Ваше сјајне текстове и желим Вам све најбоље у даљем раду али у овом тексту једноставно нисте у праву, по мом мишљењу, можда зато што сте покушали да појединачним случајевима аргументујете неку комплексну, ширу појаву.
    На пример: да у Краљевини нису брањена права Срба у јужној Србији доказујете појединачним активностима бугарских активиста а занемарујете читаве војне операције које су вођене на граници против тих наоружаних бугарских групација, као и друге мере које су предузимане у аграрној области, просвети, религији итд…
    Генерално, само Вам предлажем да објективно размотрите ширу аргументацију па да проверите да ли нека тврдња опстаје… И још једном, наставите са радом и све најбоље.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s