Поводом текста Вељка Ђурића Мишине „Академику Крестићу и иним 51 потписнику Апела за одбрану новомученика јасеновачких“
Одговор директора Музеја жртава геноцида, г. Вељка Ђурића Мишине, на „Апел СПЦ за одбрану Светих Српских Новомученика Јасеновачких“, како му и сам наслов каже, првенствено се бави академиком Василијем Крестићем („Сећаћу се и улоге Василија Ђ. Крестића у састављању овог најновијег – некаквог писанија насловљеног са Апел СПЦ за одбрану светих српских новомученика јасеновачких…“). На почетку да кажем, цитирајући једног од потписника Апела и парафразирајући познату српску изреку – потписао бих Апел за одбрану Светих Српских Новомученика Јасеновачких да је уместо академика Крестића иницијатор био и „црни Ром“!
Као ини потписник (израз је В. Ђ. Мишине) потписао сам и образложење „Против ревизије броја жртава – зашто смо потписали један апел“ (заједно са З. Чворовићем и В. Димитријевићем); ту сам првенство имао у виду да са „прљавом водом не избацимо и дете“, то јест да се оштрица критике усмери против „мајстермајнда“ читаве операције а не против, вољног или невољног, непосредног извршиоца В. Ђ. Мишине. Али и авај!, др Мишина то одвајање од оног за кога сам убеђен да вуче конце није прихватио „спортски“ – у одговору он за свог Шефа не потура само ногу него, рекао бих, и главу.
Да направим једну аналогију а да останем у теми: личи ово на ону „мешовиту“ Комисију о канонизацији Алојзија Степинца, где представници „цркве у Хрвата“ хоће да се покажу да су баш такви – да злочинца канонизују, а наши их представници бране саме од себе и као да им говоре „јесте ли сумасишавши да злочинца беатификујете“. И још: „Бољи сте ви, ваљда, од тога да вам Степинац буде светац!“. А не, браћа-разбраћа Хрвати кажу МИ ХОЋЕМО ДА БУДЕМО УПРАВО ТО: да нам баш такав Степинац буде светац. Тако сам и ја од Вељка Ђурића Мишине желео да направим Шефову жртву – јер сам искрено веровао да он то и јесте! Међутим, В. Ђ. Мишина у свом одговору потенцира да је одани Шефов војник. Добро, према свецу и тропар, а и свако своме јату лети. Макар сад нема дилеме којем јату припада директор Музеја жртава геноцида.
Вељко Ђурић пише: „Нема потребе да браним владику Јована, желим да упитам свих 52 потписника: Када сте последњи пут били у Јасеновцу и да ли знате нешто о тамошњем манастиру?“ То је аргумент исте тежине „већина Срба није никад била на Косову и Метохији, зато треба да га издамо и продамо“. Узгред буди речено, поуздано знам да је један од потписника Апела био на том страшном месту и то – гле чуда! – баш са оним који ће много година касније постати епископ славонски.
На крају г. Мишина пише: „Не нападајте неаргументовано мене јер ћу за собом оставити наследнике и солидну библиографију радова…“ Доиста је лепо што ће директор Музеја жртава геноцида оставити би(бли)ографију, још лепше да ће тај рад наставити „неки нови клинци“, али доћи ће и онај тренутак Истине када ћемо сви морати да положимо рачуне. Да парафразирам филм „Острво“ – неће бити страшно умрети, биће страшно наћи се лицем у лице (на пример) са Светим Вукашином Јасеновачким и одговорити му на питање „где си био и шта си радио“.
После свега написаног: Господин Мишина воли анегдотални приступ и сећања, па да убацим и ја једно. Реч је о (прет)пројекцији првог дела филма др Вељка Ђурића Мишине о логору Сајмиште, под насловом „Judenlager Semlin“ („Јеврејски логор Земун“). После пројекције, која се иначе одржавала у Дому Војске Србије – да не кажем у „Дому ЈНА“ – из последњег реда јавља се официр и замера аутору што је, колоквијално речено, оцрнио Титову Југославију. Др Мишина нешто одговара, ја се јављам за реч, у функцији преводиоца шта је српски – или Титов? – официр ՚тео да каже: „Господин официр вам замера што је филм превише српски. А прави Срби, господине Мишина, могли би да вам замере што је филм превише јеврејски.“ Аутор ми лаконски одговара: „Не брини(те) ништа!“ Изгледа да је разлога за бригу ипак било.
Аутор је потписник Апела СПЦ за одбрану Светих Српских Новомученика Јасеновачких
Categories: Разномислије
Признајем одавно нисам прочитао тако добар текст.
…sam bio u Jasenovcu na osvecenju nove crkve u ‘ono vreme’, koje je obavio patrijarh German. Nekoliko desetina nas iz Beograda smo nemo koracali u 4 ujutru kroz samo mesto po mraku od zeleznicke stanice do same crkve. Tu smo smrzavajuci se sacekali dan I veliki broj ljudi koji su dosli iz svih krajeva. Secam se monahinja sa KiMa. Sreo sam prezivele iz mnogih ustaskih pogroma I rodbine mnogobrojnih zrtava. Posle osvestenja sam stopirao da bih se brze vratio. Zaustavio se auto sa, kasnije sam saznao, sluzbenikom nase ambasade u Brazilu koji je isao u bolnicu da poseti prijatelja. Rekao mi je da je rodom iz Gline i kada je cuo zasto sam dosao, provozao me je kolima svuda okolo da mi pokaze. Isli smo cak I u Pakrac da vidim staru srpsku crkvu koju ustase nisu uspele da sruse. Ono sto sam video I cuo tog dana nikakve misine ** ******* ne mogu ponistiti.
У Господу уснули брат у Христу, добродетељни Жарко Видовић, истинио је о александру вучићу као о глупом човеку који не разликује икону од ренесансног аутопортрета – зато и имамо ” музеј геноцида” у којем нема места за Свете Новомученике Јасеновачке, Пребиловачке, Јадовничке… Музејска збирка на којој ради вучићева историјска школа, да се осврнем немушто на филм ” Острво” – неће из потомства изгонити бјесове но ће их умножити, те опроштаја бити неће… А ” јуродивост” кустоса биће изобличена као демонска игра бројевима која се завршава плачем и шкргутом зуба… Да Свемилосни Господ даде да тако и не буде…
Господин Мишина је приватизовао питање Јасеновца и тера по своме, таман је онолико жртава колико је он замислио или се са неким договорио?
Спомиње се и неки Музеј?
Када је оформљен тај Музеј и под чијим је патронатом?
Где ради, адреса?
Изгледа, важно је што више унизити Србе као жртве а ако би могло и избрисати их, да их нема, да се нису десиле?
Мој покојни пријатељ, Француски Јеврејин, Давид Фетерман, иначе деда мог зета, који ми је више пута долазио у посету и увек се враћао у Француску одушевљен лепотом Србије и Срба, после појаве књиге Ниновог лауреата, једног другог Давида и другог случајног Српског Јеврејина, скоро плачући зове ме телефоном и кроз јецаје прича како не може да верује да су Срби у центру Београда, који је он обожавао, имали логор за сатирање Јевреја. Срећа је да није ништа знао о лику и делу господина Мишине.
ПС
Језик, стил и мисао Ваљевца Зорана Николића ценим до неба и радујем се сваком његовом слову, али се ипак не би сложио да је за све и увек крив александар вучић, макар му име писали и малим словима.
Лазићу свака част иако се то од њега могло и очекивати.
Др Мишина се учланио у клуб СНС са Лажањским, радни назив “Веру за вечеру” …
Ралтивизација геноцида је вид саучесништва.
Моје тихо радовање Вашем умењу и знању, поштовани господине Пакићу, искрено је и дубоко… Благодарност за постскриптум у вашем коментару, ако и имаде какве словесности у мојим коментарима – то је од @стањествари, јер овај диван сајт и буди и залучује словесност… У здрављу се читали…
Antun Miletić je utvrdio da je u Jasenovcu ubijeno 144.000.
Šta sad? Da li je i on izdajnik poput Ćulibrka, Mišine, Cvetkovića, Nikodijevića, Trifkovića, Markovića, …?
Само ви, директоре, радите свој научни посао
++++
Незванично, директор је завршио свој посао.
https://srbin.info/drustvo/smenjen-direktor-muzeja-zrtava-genocida/
Без испраћаја.
Камени цвијет
Камени цвијет
Из костију расте
Пупољци ничу
Надире крв проврела
Сјећањем гмижу
Пуштене змије
Сви путеви
У бездан воде
Залуд вјежбање
Мимикрије
Оно што јесте
Не може да није
Момчило