Ни послије упоредне анализе оба списка, није ми јасно што је заправо био циљ Јагодићева пројекта
Споменик страдалима у Вуковару у Фрањевачком самостану (Фото: Слободна Далмација)
Ових дана медијски хит у Хрватској је откривање спомен-обиљежја вуковарским жртвама, на којем се нашло 2.717 имена и презимена, која су исписана на стакленим плочама постављеним у дворишту Фрањевачког самостана и жупе св. Филипа и Јакова поред Дунава.
Спомен-обиљежје је пројекат фра Ивице Јагодића, гвардијана Фрањевачког самостана у Вуковару, који изјављује да се на плочама налазе имена „оних који су дали своје животе за Вуковар“ међу којима су: бранитељи и цивили, мушкарци, жене и дјеца, католици, православци, муслимани… и сви на једном мјесту. „Рекао бих да је ово 99,99 посто имена. Могуће је да на попису нетко и недостаје, али то је заиста нека крајња ситуација да су можда у тој породици сви нестали или погинули, или да је неко жив, али је предалеко од Вуковара, у Америци или Аустралији“, објашњава Јагодић.
Пошто водим Веритас, који се од оснивања (1993) бави српским жртвама са подручја Хрватске и бивше РСК, заинтригирао ме и број жртава и изјава шефа пројекта фра Јагодића да се на списку налазе и „војници и цивили и мушкарци и жене и дјеца, католици, православци, муслимани“, па сам са својим сарадницима упоређивао Јагодићев списак са Веритасовим, које је показало да нам се пописи дјеломично преклапају.
Ево и примјера: Првостепеним пресудама Војног суда у Београду број И К-112/92 од 26. јуна 1992. и И К-108/92 од 14. јула 1992. године и другостепеним Врховног војног суда број ИИ К-259/92 од 29. децембра 1992. и ИИ К- 260/92 од 24. новембра 1993. правоснажно су осуђени припадници ЗНГ из вуковарских приградских насеља Борово насеље и Борово Село: Мартин Саблић, Зоран Шипош, Никола Ћибарић, Јуре Марушић, Анте Врањковић, Бартол Домазет, Славко Мађаревић, Мирко Филковић, Зденко Штефанчић, Мира Дунатов и Дамир Сарађен, сви због кривичног дјела ратног злочина против цивилног становништва – шесторица на смртну казну, а остали на временске од шест до 15 година затвора.
Осуђени су што су по кућама и склоништима поменутих насеља злостављали и на крају ликвидирали цивиле српске националности: Петра Грубишића, Милана Ђукића, Рајка Нунића, Предрага Ћирића, Томислава Јаковљевића , Милорада Зорића, Уроша Недучића, Константина Лукића, Јована Маркова, Љубомира Болића, Бошка Грбића, Ану Лукић, Виду Јаковљевић, Ратка Инића и његовог душевно болесног сина непознатог имена (касније смо дознали да се звао Марко), Тошу Тошковића, Војислава Ђекића, Светислава Владисављевића, Стеву Малецки, Милицу Врачарић, а њеног супруга Драгољуба тешко ранили.
Саво Штрбац (Извор: Политика)
Од поменутих жртава на Јагодићевом списку налазе се Предраг Ћирић, Урош Недучић, Константин Лукић, Јован Марков, Ратко Инић, Тошо Тошковић, Војислав Ђекић, Светислав Владисављевић и Милица Врачарић, док других нема. Нема ни Ане Лукић, Хрватице удате за Србина, коју је, по наређењу Мартина Саблића, због тога што је код ње пронашао војничке књижице њеног супруга и три сина, заједно са Видом Јаковљевић, извео из склоништа „Нова обућара“ и стрељао Никола Ћибарић.
Летимичним упоређивањем Веритасовог и Јагодићевог списка, уочили смо око двјестотињак преклапања од око 500 особа, колико их се са подручја општине Вуковар налази на Веритасовом верификованом списку погинулих и несталих Срба у рату деведесетих.
Ни послије упоредне анализе оба списка, није ми јасно што је заправо био циљ Јагодићева пројекта. Да ли окупити на једном мјесту све жртве Вуковара, без обзира на њихову војну, националну и вјерску припадност, или су Срби, који су страдали од припадника ЗНГ, као горе поменути (а и многи други), на листу стављени ради увећања броја жртава страдалих од „српског агресора“?
Прва опција би била за сваку похвалу, посебно ако се има у виду шта све хрватски ветерани, на челу са вуковарским градоначелником Пенавом, раде да се „процесуирају сви ратни злочини“, да се у том граду забрањује употреба ћирилице и да дјеца српска и хрватска, и школска и предшколска, још увијек иду у одвојена одјељења. Ова опција би била и права храброст јер потврђује да је у Хрватској вођен грађански рат, што се у тој држави још не смије ни помислити а камо ли јавно говорити.
По другој опцији, стављање и Срба на списак вуковарских жртава, изложеном у дворишту Фрањевачког самостана, код посјетиоца спомен-обиљежја требао би створити утисак да су и они бранили Вуковар од „великосрпске агресије“ и за слободу свог града и живот дали. Ова опција ми је, имајући у виду и мјесто гдје је списак изложен и да нико од хрватских „јастребова“ није јавно приговорио овом својеврсном „братству и јединству“ мртвих Вуковараца, много ближа Јагодићевој намјери.
Опрема: Стање ствари
(Политика, 21. 10. 2019/Веритас)
Categories: Преносимо
Оставите коментар