Слободан Самарџић: „Западни Балкан“ као изабрани безизлаз

Ако се остале земље „западног Балкана“ у овој злоћудној игри осећају добро, Србији то не приличи. Атмосфера безизлаза најбоље је средство да се одустане од трагања за излазом

Слободан Самарџић (Фото: Соња Ракочевић)

Жалосно је што је Србија своју будућност везала за групу новостворених и зависних квази-држава и народа са којима игра улогу тзв. западног Балкана у новијој западној прерасподели простора. Можда је Србији то заслужена казна за лако изгубљени двадесети век, али ако је и казна – превише је. Српска политичка класа, заједно са владајућим културним погоном, води радикалну политику кривице. Али, она је наметнута и има функцију уједначења под фирмом „западног Балкана“ у оквиру политике „колективне одбране запада“. Нико није боље дефинисао ту домаћу политику пужеве кућице од самог великог вође – „ми на Косову немамо ништа и нико нам ништа ни не нуди“.

За ове тврдње Европска унија нам даје обиље материјала. Задржаћемо се само на последњим наносима ове грађе. Европски савет је пре неколико дана одбио отварање преговора о приступању за Северну Македонију и Албанију. Највећи политички ауторитет Уније није био спреман да овим земљама пружи ни илузију. Рационалан човек би рекао да је добро када ЕУ у односима са другим државама не оперише илузијама. Али, политичари држава „западног Балкана“ научени су да раде само у свету илузија. Када би, рецимо, Србији и Црној Гори, најнапреднијим партнерима у стварима приступања, исти тај Европски савет саопштио да овако више не иде, разочарење би било веће него што је данас случај са Северном Македонијом и Албанијом. У ове две земље разочарење се брзо претворило у осећај повређености, а у прве две наступио би шок и општи осећај изгубљености.

Како оценити овај последњи чин Европског савета. Познато је да је Француска најпре наговестила а потом и спречила, уз помоћ Холандије и Данске, одобрење за почетак преговора, иако су претходно били обећани са овог највишег нивоа. За нас су посебно интересантна образложења француског председника. Прво образложење је мање-више уобичајено када је реч о свим земљама „западног Балкана“. Овога пута С. Македонија и Албанија су апострофиране због мањка владавине права у њиховим државама. Друго образложење, међутим, много је далекосежније. Речено је да треба мењати генералну методологију преговора о приступању из простог разлога што проширења ЕУ неће бити без продубљења њене интеграције, тј. док се ЕУ не реформише.

Емануел Макрон је, дакле, искористио конкретан повод да и осталим државама тзв. западног Балкана наговести да, бар што се Француске тиче, политика проширења ЕУ треба да се мења. Да ли ће се то и десити, немогуће је предвидети. Али, када би политички чиниоци у Србији били озбиљни и одговорни, примили би овај наговештај као прилику за сопствену иницијативу у складу са државним интересима. Јер, политика приступања без чланства, у шта се фактички претворио однос ЕУ са Србијом, и до сада је нашој земљи изручивала више штете него користи, а највећа штета је када се једна држава креће путем без циља.

Од данашње званичне политике у Србији, међутим, не треба очекивати ни најмањи помак. Не само да она у том правцу ништа не ради, већ њене бесмислене регионалне иницијативе само заводе у нове ћорсокаке већег западнобалканског лавиринта.

Пре годину дана председник Србије смислио је идеју о царинској унији на овом простору. Постојећи ЦЕФТА споразум (2006) – стварање зоне слободне трговине, без обзира на тешкоће у реализацији давао је резултате. У оквиру политике појединачног приступања држава Унији, ово је био максимум колективне трговинске политике који се могао очекивати. Узгред, Србија је упоредно гледано у оквирима овог споразума извлачила највећу корист. Али, очекивати од ових земаља да успоставе заједничку царинску политику према трећим земљама и организацијама, била би чиста илузија. Није био осигуран ни постојећи степен трговинских односа оличен у ЦЕФТИ, а Вучић је почео да изиграва мини-европску авангарду.

Није прошло ни годину дана од ове иницијативе, а Косово, иако потписник ЦЕФТЕ преко УНМИК-а, завело је Србији и БиХ царине од сто одсто. Тиме је ЦЕФТИ било пресуђено, али не због једностраног рушења њених правила, већ због неспремности њених органа и Европске комисије да овим једностраним мерама стану на пут. Ако је поступак самог ЦЕФТА споразума за кажњавање сложен, то се за ЕУ никако не може рећи. У оквиру њеног Споразума о стабилизацији и придруживању са Косовом регионална зона слободне трговине (што јесте ЦЕФТА) била је обавеза без поговора. Комисија ЕУ није ни прстом мрднула да свог уговорног партнера приведе закону.

Нико тада није питао А. Вучића, шта би са његовом идејом о регионалној царинској унији. Али, он није рачунао на питање него на јавни заборав његових пропалих идеја. Зато је непосредно пре сумрака приступања за С. Македонију и Албанију испалио из пиштоља још јачу идеју – „мали Шенген“. Ту се умешао и комедијант-случај: идеја је промовисана на самиту Вучића, Раме и Заева у Новом Саду и то заједничком декларацијом. Тај нови булит требало је да се прошета и другим земљама „западног Балкана“. Е сад, овде је мање реч о случају, који је по свом обичају пао неочекивано, у предвечерје албанске и македонске муке. Реч је, као и у случају царинске уније, о небулозној идеји.

„Велики Шенген“, као пројекат једног броја држава чланица ЕУ, наступио је онда када је унутар тадашње Европске заједнице заједничко тржиште било готово заокружено (1985). Заједничко тржиште, као трећи степен економског обједињавања држава чланица, следи претходно довршене степене – зону слободне трговине и царинску унију. Узгред буди речено, Споразум из Шенгена ступио је на снагу тек 1995. године, а уведен у  оснивачки уговор 1999. Ни дан данас нису све државе ЕУ његове чланице. Будући да је реч о укидању свих могућих баријера за слободно кретање  људи, неке државе чланице још не испуњавају његове услове, а неке то ни не желе.

Сада видимо колико се наш авангардни европејац залетео у далеку будућност „западног Балкана“, а можемо претпоставити шта људи у ЕУ мисле о тој идеји. Али, морамо да разумемо и Вучића. У вакууму реалног процеса приступања, потребно је стално држати позитивну тензију уз помоћ великих идеја. Што рекао песник: Ја пјевам да ми прође вријеме.

Тако испада да је „западни Балкан“ наш изабрани безизлаз. Ово је време великих кетмана. И европски и домаћи званичници са једнаким ентузијазмом и уз добронамерну критику говоре о путу у ЕУ. Ако се остале земље „западног Балкана“ у овој злоћудној игри осећају добро, Србији то не приличи. Атмосфера безизлаза, које се код нас политички и медијски стално похрањује, најбоље је средство да се одустане од трагања за излазом. А излаз за Србију може бити само њен и појединачан, без сизифовског терета „западног Балкана“.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 21. 10. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

1 reply

  1. „Тако испада да је „западни Балкан“ наш изабрани безизлаз. “ Lepo rece profesor Samardzic. Jos je samo ostalo da nas “ veliki vodja“ stvarno razume ovu recenicu jer onda bi shvatio koliko je njegova politika, i uopste politika SNS-a, bila, a jos uvek jeste poguubna za celovitu Srbiju.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s