Представљена књига „Јасеновац, између броја и жртве“
БЕОГРАД – Књига историчара Душана Никодијевића „Јасеновац, између броја и жртве“, у издању београдског Музеја жртава геноцида, представљена је данас у Народној библиотеци Србије.
Промоција је организована поводом Дана сећања на српске жртве у Другом светском рату, када су 21. октобра 1941. године извршена масовна стрељања у Крагујевцу, као и поводом Дана сећања на 22. април 1945. године, када је извршен пробој последњих заточеника Јасеновца.
Књига, која се базира на сведочењима преживелих заточеника и логораша Јасеновца, и на основу чијих је исказа аутор сачинио елаборат, наводи податке о минималном и максималном броју жртава, а у извесном смислу баца ново светло на досад презентоване податке о броју жртава Јасеновца.
Аутор и историчар Душан Никодијевић рекао је да је књига плод четворогодишњег истраживања и да се само руководио жељом да треба истражити прошлост онако како се заиста десила.
Каже да је настојао да сагледа и српску и хрватску перспективу, али да нема српске или хрватске истине, већ да је истина само једна.
Никодијевић је додао да су сведочанства непоуздана као извор, те да нису истражени сви доступни документи, већ је узет у обзир само један број објављених извора, али да је објављивање података неопходно „како бисмо се приближили истини и били од помоћи будућим истраживачима“, напоменувши да се један број колега није сложио са његовим методолошким радом.
Резултати до којих је дошао, како каже, помињу најмање 99.370 жртава до 208.346, колики је максимални број страдалих у комплексу логора Јасеновац – Стара Градишка.
Никодијевић напомиње да није узимао у обзир националну припадност жртава.
Колико год процене од неколико стотина хиљада или чак од преко милион жртава делују непоуздано и претерано, ни извори на којима је заснована ова студија се не могу узети поуздано, додао је.
„Ово је прилог проучавању броја жртава у концентрационом логору Јасеновац“, закључио је аутор књиге.
Историчар Предраг Марковић рекао је да га је књига „утешила“, те да на својеврстан начин говори о „дилетантској природи српске историографске културе“.
„Јасеновац је неспорно, као и геноцид у Независној Држави Хрватској, једно од најстрашнијих места у нашој историографији. Али, колико има синтеза и монографија на ту тему? Каква смо ми то научна заједница? Има публицистичких радова, али колико има озбиљних научних радова?“, упитао је Марковић, додајући да је „срећа да имамо Музеј жртава геноцида“.
Марковић је навео да је у вишку непроверених информација, и мањку академских радова, књига охрабрујући изузетак.
Према његовим речима, аутор је реконструисао стратишта по годинама и по сведочанствима затвореника, што, каже, представља необично тежак задатак.
Јасеновац (Фото: РТВ/ Ладислав Лазић)
Историчар Срђа Трифковић навео је да процене броја цивила, које потпадају под категорије геноцида, представљају велики изазов за истраживаче, што није само методолошки проблем, јер „широм света покушаји да се утврде бројеви страдалих воде у минско поље са огромним политичким набојем“.
„Усташе су побиле око 300 хиљада српских цивила. Нешто преко трећине тог броја је испрва убијено у логорима за уништење – Госпић, Јадовно, Паг, а касније у Јасеновцу – Стара Градишка. Дакле, једна шестина Срба који су живели на територији НДХ у време њеног проглашења побијена је само због свог идентитета и вере“, истакао је Трифковић.
Изнети подаци биће повод за гнев, како је казао, „‘великих Срба’, којима је то мало“.
„Није ли већ довољно страшан злочин и без нумеролошке грандоманије“, упитао је Трифковић, додајући да такви гласови руше кредибилитет српске стране и ометају презентацију истине.
„То је једнако штетно као и покушаји хрватских ревизиониста да те бројеве минимализују“, додао је он.
Историчар и директор Музеја жртава геноцида Вељко Ђурић Мишина најавио је да ће до краја године, тачније 19. децембра, у оквиру продукције документарних филмова Музеја, бити приказан филм о Јасеновцу.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Танјуг/Крстарица, 21. 10. 2019)
Categories: Вести над вестима
Где су били током промоције и зашто ћуте потписници Апела? Полако схватам да се иза завесе крију озбиљни интереси, а ми смо неми и заблудели посматрачи.
Ако Бог да Србија ће се некад ослободити овог колонијалног стања, како физички тако и ментално и тада ће се имена Никодијевића, Мишине, Ћулибрка и осталих ревизиониста помињати као срамотни примери издајника свог народа који су радили у корист Хрвата, Немаца и других српских џелата.
Jel ima smisla verovati da se Ćulibrk mimikriše, i ketmaniše, pošto realno, živi u državi kanibala? Znate kako su nekad Jevreji podržavali uvek politiku nacije u kojoj su na rečima, a mislim a to radi i kineska dijaspora
Срамота је овако “суво” говорити о људима умореним на најстрашније начине и пиљачарити с њиховим бројем. А, онда аутор још каже: „Никодијевић је додао да су сведочанства непоуздана као извор, те да нису истражени сви доступни документи, већ је узет у обзир само један број објављених извора…“ Најнепоузданији извори, а уз то још и парцијално истражени. Какву уопште вредност, осим да аутор има референцу, то може да има? Зар се г. Вељко није овога пута присетио своје основне научничке тезе: да истраживање није за сваког? Историчари, пар екселанс идолошка струка, политиколози чак и не крију да им је предмет идеологија… а сад још и библиотекари. И, сви васпитани, образовани и обучени у “самоуправном социјализму”, ратују против бројки својих учтеља и родитеља, а све насупрот примарних извора. Какве све то има везе са нама Србима над којима Србоцид траје без престанка, са свих идеолошких позиција, и старих и нових? Где су макар међу рецензентима демографи? Да не помињем криминологе, који једини (уз форензичаре) и уз тесну сарању са демогафима имају и знање и умење (нити су им науке и вештине идеолошке) да о овој теми говоре, поготово после оволико деценија. Господо, ако већ немате знања, имајте бар толико Божијег страха, знајући да ћете једном све те које пребројавате као цепанице и све оне који нису нашли место у “вашем одабиру” срести лицем у лице. Шта ћете им рећи на питање: Зашто ме и ти избриса?
А зашто бисмо ишли на скуп, чији су домети унапред били познати? Пристојан свет не иде на бал вампира или канибала. Људи који стоје иза ове бласфемије то чине некажњиво готово 20 година. Тада притајено, а сада агресивно и јавно. И не само да то чине већ бивају награђени престижним именовањима у државним институцијама, каријерама, епископским положајима у Цркви. Шта да вам кажем? Видите ваљда у каквој држави живимо? Они, који би требали да се огласе ћуте, бојећи се да не погубе бројне ничим заслужене привилегије, они који су поставили ове смешне креатуре на државне положаје немају грам одговорности и стида да спрече последице овог срамотног суноврата. Иако смо избушени уздуж и попреко, малодушје не сме да превлада. У наредних годину дана потрудићу се да напишем књигу која ће развејати наум ових смутљиваца, да за шаку сребрњака продају стотине хиљада покланих, голоруких Срба. Јасно је да су коришћени подаци селективни, па су истраживања спроведена по геслу – СТАТИСТИКА НАША ДИКА, ШТО ПОЖЕЛИ ТО НАСЛИКА. Најлакше и најјефтиније је да сведете рад институције на објављивање пар књига, којима релативизујете бројеве, уместо стварања озбиљне инфраструктуре, која би учинила претпоставке у којима би чврста колективна свест онемогућила да матрица за нестанак Срба дође до свог коначишта. Видите и сами како се размећу бројевима, и да немају никакво валидно упориште у ономе што чине. Може и 90 а може и преко 200.000. Та квази елита салонских скоројевића, попут Марковића и Трифковића, није достојна српског поштовања. Презир спрам њих није довољан. Потребан је и наш труд да се ствари истерају на чистац. Што би рекла наша браћа – ЋЕРАЋЕМО СЕ ЈОШ. Исход је познат.
Не знам шта су аутор и пратећа четири јахача апокалипсе говорили на предавању, али из горњег текста се не види више од испразних наклапања, као нпр:
”…Колико год процене од неколико стотина хиљада или чак од преко милион жртава делују непоуздано и претерано, ни извори на којима је заснована ова студија се не могу узети поуздано, додао је…”
Значи непоуздане су оне веће ”процене” а и ове мање.
Па у чему је онда њихов ревизионистички допринос?
Очигледно у мућењу воде, и папагајском понављању мањих бројева. Али папагајска метода није за презир, као што је давно утврдио и практиковао шеф пропаганде тзв Трећег Рајха, Ј.Гебелс.
Нарочито цинично звучи изјава С. Трифковића:
”…Изнети подаци биће повод за гнев … ‘великих Срба’, којима је то мало“.
Дакле, оваква застрашујућа тема се користи за омаловажавање ”великих Срба”, при чему је овде главно да се отров негативности веже за саму идеју (великосрпства).
Иначе термин ”велика Србија” се на западу, у пропагандистичке сврхе, користи да означи извор и начело српске ”злочиначке” политике.
Трифковић живи на Западу довољно дуго да тачно зна све ове (искључиво негативне) конотације. Тиме је и употреба истог од њгове стране информативна у смислу разоткривања смисла и циља оваквих квази-научних перформанса.
И још, један од учесника представе, Марковић каже да књига открива да се ради о ”дилетантској природи српске историографске културе”.
Ако је таква карактеризација тачна, онда је и сама књига уз библиотечки перформанс прилог истом дилетантизму.
Све то на педест метара од ”презреног великосрбина” Вожда Првог Српског Устанка.
Дакле, срамота.
Свети Јасеновачки Мученици, непребројани и непребројиви, а уписани у Књигу Вечног Живота, молите се Господу и за ове ослепеле и залутале овце све мањег српског стада.
@Јави се, Балтазаре
Мада је Балтазар одговорио, желим да додам коментар из кога ће се моћи препознати зашто нисам долазио из моје Бањалуке у Београд на промоцију књиге.
На крају излагања Вељка Ђурића Мишине, човек из публике је желео да постави питање.
Ево реакције професора доктора, директора институције од националног значаја:
СТАРИЈИ ЧОВЕК ИЗ ПУБЛИКЕ:
Господине, да ли могу да питам?
МИШИНА:
Молим вас, не можете! Морате поштовати домаћинство овде.
У име библиотеке Србије, ја сам домаћин овде као директор Музеја жртава геноцида.
Или седите или изиђите!
Немојте ништа.. не желимо да слушамо.
Или седите или изволите напоље!
ма има вас ту таман колико и тих лајкова: 19, 20 ак; а толико милиона бисте хтјели, као и раније да добијате од власти да живите од гробаља и јама – јер за вас светилитша СПЦ не постоје; а проћи ћете као тај чича којег је Мишина ућутао; и то је то; Басташићу – basta бре више.
Антоније Ђурић – највећи непријатељи Србије су они са српским именима и презименима…
https://facebookreporter.org/2018/12/22/антоније-ђурић-највећи-непријатељи-с/
Обзиром да је промоција ове књиге организована и поводом Дана сећања на масовна стрељања 1941 год у Крагујевцу, интересантно је видети како се број жртава у Шумарицама смањио на једну трећину од цифре која је владала деценијама. У сред земље Србије. Предлажем чланак Јоване Глигоријевић из недељника ВРЕМЕ, окт 2011 :
“. . . Broj streljanih u Kragujevcu decenijama unazad bio je predmet sporenja i sukoba. Danas se najčešće barata brojem od približno 2800 ljudi. Do pre samo nekoliko godina opšteprihvaćen broj bio je 7000. Verovanje da je preuveličan broj streljanih posledica komunističke propagande, kako bi se time pojačala dramatika šumaričke tragedije, pogrešno je iz više, istorijskim dokumentima potkrepljenih razloga. U izveštajima majora Keniga pominje se broj od 2300. Istog dana kada se streljanje dogodilo, paroh stare crkve Dragoslav Veličković, na margini Mineja za oktobar, zapisao je: “Na današnji dan Nemci su streljali oko 7000 građana Kragujevca.” U listu “Borba” od 15. novembra 1941. izašao je tekst sa naslovom “Hitlerovci i Nedićevci poubijali 5000 ljudi i žena u Kragujevcu”. Četnički izvori tog doba variraju u procenama između 5000 i 12.000, a najčešće se pominje broj od 6000. U julu 1947. godine, pred Savezničkim vojnim sudom broj 5 u Nirnbergu, svedok Živojin Jovanović izjavio je da je u Kragujevcu streljano 7000 ljudi, te da je to zaključio na osnovu broja crnih barjaka na kućama u Kragujevcu i broja panaija donetih u crkvu. Međutim, Savezničkom vojnom sudu dostavljeni su i izveštaji Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, a ovi izveštaji sadrže svedočanstva za 2324 streljanih, od čega za 1706 postoje originalne prijave članova porodica . . . “
https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1015560
Крагујевац је посебна прича, и само будала може да је доведе у везу са Јасеновцем. Октобра 1941. спроведена је ОДМАЗДА ппо врло прецизној методологији, а Јасеновац је продукт планираног сатирања Срба током читавог рата.
Тог октобра заиста је убијено око 2700 људи и деце. Станиша Бркић из Крагујевца је чак написао и књигу ИМЕ И БРОЈ, где је наведено, ако ме памћење не вара, 2699 имена.
Али, оно што овај несретник, који доводи у раван примере Шумарица и Јасеновца је и податак, да су Немци, од октобра 1941. па закључно са октобром 1944. стрељали на простору тзв. Капислане, у Крагујевцу, још око 1500 Срба, и то око 500 симпатизера и припадника НОП и око 1000 припадника и симпатизера ЈВУО, о чему су вајни историчари, попут Мишине, владика и тзв. српске елите оног времена ћутали као што су ћутали и о 3 до 5.000 српских жртава комунистичког терора кратко након октобра 1944. Дакле, кад сагледате тај период, у Крагујевцу је стрељањем главом платило преко 7.000 Срба.
Све та збивања морао је до данас, као и примере других бројних стратишта, да стави на увид јавности управо Музеј жртава геноцида. Али, колико видимо, њему то и није циљ.
Ни један народ мени познат, нема толико људског олоша као ми Срби, пример су и ови историчари, а и они, који им верују. Они нису само олош по томе што говоре, пишу и мисле, већ и нарочито по томе што су лишени најлепше људске особоне после љубави, а то је СТИД, јер човек без стида раван је свакој другој животињи, а ови, назови, људи најближи су свуњама; важно је да им је корито пуно, па слободно пљуј по њима, то им неће сметати да наставе са локањем.
Каква сте ви једна срамота за србски род, боље да нисте ни основани, повраћа ми се. Самозвани историчари знају данас, након седам деценија, боље него они који су истраживали разммере геноцида непосредно послије Другог свјетског рата попут професора Србољуба Живановића антрополога, свјетски познатог и признатог стручњака за ту област чије су неке научне методе данас стандард на свјетском нивоу, срам вас било и стид.