Ako bi se moglo izvući određeno društveno-političko načelo iz delovanja Svetog Save, onda bi ono glasilo da je dobro i poželjno upotrebiti silu vlasti i zakona za nametanje određenog sistema vrednosti ili „pogleda na svet“ sopstvenom narodu

Svetosavlje je pre svega prigodna svečarska retorika, koja najčešće ima za cilj da pozove na nedefinisano srpsko nacionalno i religiozno jedinstvo, baratajući istovremeno sa imaginarnom slikom višestoletnog istorijskog postojanja u okviru kojeg je srpska crkva čuvala i očuvala „srpski narod“. Obično se proiznosi u situacijama kada se muška osoba u poziciji sveštenika, književnika, intelektualca ili političara u svojstvu Srbina – iz nekog razloga – javno obraća okupljenim Srbima i Srpkinjama, prenoseći im iz svoje individualne srpske glave kolektivne zavete, poruke i pouke Svetog Save; koje je monah i arhiepiskop Sava Nemanjić navodno još u 12. i 13. veku osmislio za sve Srbe, ma gde živeli, da ih se drže i čuvaju verovatno do kraja sveta i veka.

Međutim, zbog svojih latentnih programskih zahteva i želje da uredi život i ponašanje srpskog naroda ili „srpskog roda“ svetosavlje se – naročito kod pojedinih autora – može smatrati i određenom vrstom ideologije. Ova ideologija je naknadno pripisana ličnosti Svetog Save Nemanjića iz prostog razloga što nema dokaza da je on lično nameravao da stvori bilo šta slično, osim što se ponašao i delovao u okviru religioznih, političkih i društvenih shvatanja i normi svoga vremena, odnosno kasnog srednjeg veka. Savina uspešnost u poslovima kojih se tokom života prihvatao bila je garantovana pozicijama visokog crkvenog čina, člana vladajuće porodice i pripadnika vladajuće feudalne klase. I to u periodu kada je hrišćanskoj crkvi – na istoku i na zapadu Evrope – na raspolaganju još uvek stajao čitav aparat državne i pravne prisile i društvenih konvencija za promovisanje i nametanje hrišćanskog učenja evropskim narodima. Da je Rastko na monaški put stupio iz nekog od srednjovekovnih nižih staleža, zasigurno bi svojom dubokom ličnom verom i podvigom još za života postao uticajan duhovnik, a posle upokojenja verovatno i svetitelj. Ali se sa takve niže društvene lestvice ne bi mogao prihvatiti svih onih zadataka, niti bi mu oni pali na um, koje je sebi postavio a onda i sproveo u delo Sveti Sava Nemanjić kojeg znamo iz istorije: monah, asketa i arhiepiskop, ali pre svega član vladajuće kuće Nemanjića.

Svetosavskih beseda ima najviše u 20. veku, budući da su retorika i ideologija svetosavlja tada i nastale, dok takvog načina razmišljanja u ranijem periodu nije bilo. Povodom proslave 800 godina autokefalije Srpske pravoslavne crkve srpski episkopi uputili su celokupnom srpskom narodu kolektivnu svetosavsku besedu. Odmah na početku poslanice čitamo da je Sveti Sava najveća i najznačajnija ličnost „u istoriji našeg naroda“. Srpska je istorija, dakle, sa arhiepiskopom Savom dostigla svoje najviše vrhove i ništa se posle njegovog delovanja značajno u srpskoj istoriji ne može desiti, niti se neka druga istorijska ličnost sa njim može porediti. Prema shvatanjima pisca poslanice – ili pisaca – srpska se istorija sa Svetim Savom ujedno i završila. Savino istorijsko delovanje prevazilazi znanje koje nam može pribaviti običan razum uz pomoć istorijske nauke; stoga se u poslanici citira njegov hagiograf i himnograf Teodosije: „Savu da pohvalim, znanja, Bože moj, daruj mi!“

Ipak, nakon Božijeg nadahnuća sledi nabrajanje onoga što svako i bez molitve može saznati. Sava je osnovao autokefalnu pravoslavnu crkvu, njene eparhije i manastire. Preusmerio je sakralnu arhitekturu izgradnjom hrama u Žiči, „otvorio nove horizonte“ programom freskopisanja u Studenici, „otac je srpske književnosti“ pisanjem žitija Svetog Simeona, utemeljio je srpsko crkveno pravo, obavljao je državne i diplomatske misije, postavio „temelje medicine“ osnivanjem bolnica pri manastirima itd. Međutim, duhoviti retorički biser ovog dela poslanice je tvrdnja da je Sveti Sava „pionir međureligijskog dijaloga sa islamom“. Zašto se ovako hvalisati Savom, kada nije poznato da današnja zvanična SPC vodi bilo kakvu vrstu dijaloga sa islamom? Ili da gradi bolnice.

Momenat svetosavske inspiracije stiže u ovom delu poslanice: „Osećajući odgovornost pred značajem ličnosti i događaja koji proslavljamo… upućujemo vam ovu poslanicu da bismo… zajedno sa vama… na osnovu pažljivog sagledavanja i pravilnog razumevanja vremena i okolnosti u kojima je Sveti Sava ostvario ovo veliko delo, sagledali i razumeli i okolnosti vremena u kojem mi danas živimo“. Nakon inspiracije sledi svetosavski istorijski program za srpski narod.

Politička, crkvena i duhovna razjedinjenost srpskih zemalja i naroda nekad i sad: „U tim vremenima, kao i u današnjem vremenu, oblasti naseljene Srbima bile su u pogledu državne uprave razdeljene i razjedinjene“. Raška oblast je pod grčkom arhiepiskopijom u Ohridu „a zapadni srpski krajevi su bili pod snažnim uticajem Latinâ, te je duhovna podvojenost i podeljenost u narodu bila još izraženija“. Zapazimo da se sa pohvale međureligijskom dijalogu brzo prešlo na dramatizaciju duhovne podeljenosti naroda. Nepovoljno stanje se nakon toga uspešno rešava ujedinjenjem srpskih teritorija i naroda pod Stefanom Nemanjom i Stefanom Prvovenčanim. Zatim sledi svetosavski normativni ideal – pravoslavlje se širi uz pomoć države: „Mlada kraljevina je postavila političke okvire i dala zamajac uzrastanju i širenju pravoslavne vere i stvaranju čvršćih institucionalnih okvira Srpske Crkve i države“. Uz pomoć nemanjićke države je prevaziđena politička podeljenost, suzbijena latinska crkva kao izazivač nesrećne duhovne podele u narodu, a nakon toga se putovalo u daleke zemlje Bliskog istoka da bi se vodio međureligijski dijalog. Drugim rečima, međureligijski dijalog nije predviđen na srpskoj zemlji.

Geopolitička situacija, nekad i sad i svetosavske poruke: „Srpski narod se u to vreme – baš kao i danas – nalazio na geografskoj, duhovnoj i političkoj vododelnici Istoka i Zapada. No, to nije sprečilo nego je nadahnulo Svetog Simeona Mirotočivog i njegove svete sinove… da mudro i blagorazumno vode dvojedini brod srpskog naroda, brod Srpske Crkve i srpske države, kroz Scile i Haribde sukobâ Istoka i Zapada koji nisu bili manji od ovih današnjih“. Poslanica je u ovom delu nedosledna. Odakle to da se Srbija i SPC nalaze na razmeđu Istoka i Zapada, kada se Sveti Sava opredelio za pravoslavni istok? Čitaoci će primetiti da su Nemanjići preteče politike nesvrstanosti Josipa Broza Tita, Tadićeva četiri stuba spoljne politike i Vučićevog šibicarenja na međunarodnoj sceni. Ali je to sasvim u duhu svetosavskog shvatanja istorije, da se posle Svetog Save ništa novo ne može desiti. Svetosavlje je večno vraćanje istih imaginarnih slika. Ali važi i obrnuto, pošto nije reč o istoriji nego o imaginaciji: u delovanje Nemanjića se učitavaju nečije savremene (geo)političke projekcije.

Zašto autokefalija: „Nesumnjivo je da je Sveti Sava, tražeći autokefaliju, imao u vidu i nacionalni, državni interes srpskog naroda“. Čita se: današnja SPC je takođe u nacionalnom i državnom interesu srpskog naroda. Autokefalna srpska crkva je „tajna duhovnog, materijalnog i političkog uspona Srbije u srednjem veku“. Čita se: i danas ćemo postati bogati i moćni ako prihvatimo svetosavlje. Jer je svetosavska crkva isto što i partija u jednopartijskom sistemu: „Taj uspon je plod angažovanja svih najboljih, dobro organizovanih i objedinjenih snaga naroda, pokrenutih jedinstvom vere, misli, reči, dela i cilja“. Na ovom mestu se mora odati barem jedno priznanje svetosavskoj retorici. Naime, ona barem na rečima vraća dostojanstvo običnom narodu u srednjem veku, iako u pravnim spomenicima srpskog srednjeg veka ili bilo kakvim drugim pisanim izvorima taj termin nije postojao.

Uz autokefalnu crkvu „preživeli smo i pobedili sijaset iskušenja i nevolja koje su pratile, a, kako vidimo, i danas prate istorijsku sudbinu našeg naroda: preživeli smo viševekovno ropstvo pod Osmanlijama“ – doduše, zahvaljujući kolaboraciji srpske crkve sa Turcima, pomisliće čitaoci, ali ne budimo zlonamerni, jer je u pitanju svetosavska beseda a ne istorija.

Naveli smo dovoljno primera iz ove svetosavske besede da bismo uvideli da svetosavska retorika predstavlja zaseban fenomen. Ali ako bi se i moglo izvući određeno društveno-političko načelo iz delovanja Svetog Save – da se za ovu priliku upustimo u takav misaoni eksperiment – onda bi ono glasilo da je dobro i poželjno upotrebiti silu vlasti i zakona za nametanje određenog sistema vrednosti ili „pogleda na svet“ sopstvenom narodu. U tom smislu, na delovanje Svetog Save podseća sadašnji predsednik Aleksandar Vučić sa svojom skorašnjom pričom o nužnosti da građani Srbije prihvate protestantsku radnu etiku ili – još upečatljiviji primer je – višedecenijska vladavina Saveza komunista. S tom razlikom što su komunisti bili iskreniji u svojim verovanjima i idealima od Vučića, čije je ponašanje lišeno bilo kakvog protestantizma ali i etike.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Peščanik, 9. 10. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, Владимир Вељковић, Свети Сава, светосавље