Бугарска црква, Цариградска патријаршија и случај Једрене – важан пример за СПЦ

Петро Порошенко и цариградски патријарх Вартоломеј (Фото: FoNet/AP)

Не улазећи у строго догматско-канонска питања, која широј јавности нису блиска, у наредним примерима издвојићемо факте, који доказују да је тренутно у току озбиљан атак на урушавање православног света какав данас познајемо.

До 2018. у Украјини постајале су три православне цркве (од тога две неканонске):

• једина канонска црква је под управом митрополита Онуфрија, која се зове Украјинска православна црква (Московског Патријархата);
• неканонска УПЦ Кијевског патријархата (основана 1992. и никад призната);
• неканонска Украјинска аутокефална православна црква (основана 1921. током поратних сукоба).

Треба нагласити да је, мимо Православља, у Западној Украјини и даље снажна и Римокатоличка Црква, као и Украјинска гркокатоличка црква (са око 4 и по милиона верника), при чему су гркокатолици почетком деведесетих многе православне храмове на западу Украјине једноставно отели и преузели.

Децембра 2018. ујединиле су се обе неканонске украјинске православне цркве, уз подршку државних власти Украјине и неканонским одлукама васељенског патријарха Вартоломеја у нову Православну Цркву Украјине (уз противљење Руске православне цркве и осталих помесних цркава). Како се дошло до те ситуације? И зашто је однос према питању раскола важан за цео православни свет, укључујући и Србију? Покушаћемо да објаснимо проблем.

Горан Игић

Најпре, мали хронолошки подсетник. Политичка криза у Украјини, постала је видљивија од 21. новембра 2013. када је Влада Јануковича прекинула процес евроинтеграција Украјине, што је недељу дана касније изазвало протесте у Кијеву. Кулминација кризе завршила се „Евромајданом“, при чему је дошло до одстрањивања Јануковича с власти, људских жртава и огромних тензија у целој земљи. Нова привремена украјинска влада на челу са, до тада опозиционарем, Арсенијем Јацењуком, формирана је 27. фебруара 2014. Почињу сукоби у Донбасу, а Крим и Севастопољ 16. марта 2014. се издвајају од Украјине, и потом припајају Руској Федерацији на основу референдума, који Украјина не признаје. У мају 2014. на председничким изборима у Украјини побеђује Петро Порошенко, а наредних неколико година тиња конфликт у Донбасу.

Хронологија догађаја, који крећу прошле године, у вези са „украјинским расколом“ је следећа:

• На власти је био Порошенко који је изабран (или боље речено постављен од стране Американаца) у Украјини, добија пред крај мандата, у пролеће прошле године, нови задатак – а то је реализација аутокефалности православне цркве у Украјини, мимо воље верујућег народа.
• Специјални изасланик САД по питањима међународних религиозних слобода Самјуел Браунбек сусрео се 14. априла 2018. са цариградским патријархом Вартоломејем.
• Џефри Пајет, тада новопостављени амерички амбасадор у Грчкој, а до тада шеф дипломатског кора у Украјини, априла 2018. посећује Свету Гору, а истог дана Петро Порошенко саопштава своју намеру да се обрати Константинопољском патријарху са призивом да се изда томос о достављању аутокефалије украјинској православној цркви.
• Већ 20. априла 2018. Врховна рада Украјине је подржала Порошенкову иницијативу, а 22. априла 2018. васељенски патријарх Вартоломеј иницирао је процедуру за додељивање аукокефалије Украјинској православној Цркви Кијевског Патријархата.
• Крајем августа руски патријарх Кирил води преговоре са цариградским патријархом Вартоломејем у циљу спречавања раскола у православљу, без резултата, јер 1. септембра 2018. Сабор константинопољских јерарха у Истанбулу доноси решење о праву Цариградске Патријаршије да додели аутокефалију украјинској цркви без усаглашавања са другим помесним црквама.
• Већ помињани, специјални изасланик САД по питањима међународних религиозних слобода Самјуел Браунбек (иначе римокатолик) сусрео се 11. септембра 2018. са Порошенком.
• Након тога 14. септембра 2018. поглавар УПЦ Кијевског патријархата Филарет Денисенко јавно захваљује представнику Стејт департмента САД за подршку ради добијања томоса. Подсећамо да је још 1992. одлуком Руске православне Цркве лишен чина (анатемисан, дакле предат проклетству, пет година касније, то јест 1997), а да се истакао критикама руског председника Путина, кога је упоређивао са Хитлером у јавним наступима.
• Двадесет петог септембра 2018. сусрели су се амерички председник Доналд Трамп и тадашњи украјински председник Порошенко.
• Кључни канонски преступ Васељенске Патријаршије десио се октобра 2018. када су донете две неканонске одлуке у Истанбулу:

Прва одлука је о повлачењу решења из 1686. године, по коме се Московска патријаршија лишава права да поставља кијевског митрополита.

Друга некаконска одлука Васељенске Патријаршије је да истог дана поглавари обе расколничке цркве буду враћени у црквено општење, јер је и са Филарета Денисенка из УПЦ Кијевског Патријархата, и са Макарија Малетича (поглавара тада неканонске Украјинске аутокефалне православне Цркве) скинута анатема.

Овде је моменат да се сетимо да је 1937. године Цариградска патријаршија примила под своју јурисдикцију и емигрантску Украјинску православну цркву у САД (чији статус РПЦ такође не признаје, а настала је 1919. као резултат националистичког набоја групе емиграната из Украјине), тако да овакав поступак није први пут да се дешава Цариградској патријаршији, али су сад последице веће.

• Већ 29. новембра 2018. Цариградска Патријаршија саопштава да су саставили пројекат Устава Православне Цркве Украјине.
• Изјаву о намерама у вези са аутокефалијом потписују Порошенко и Вартоломеј, иако је Порошенко световно лице.
• Расколнички митрополит Филарет Денисенко 13. децембра 2018. награђује Џека Девајна, бившег заменика директора CIA, орденом Св. Андреја Првозваног „за подршку САД у стварању јединствене помесне Украјинске православне цркве“.
• У Кијеву 15. децембра 2018. одржан је објединитељски сабор бивших јерарха неканонских УПЦ КП и УАПЦ (који су се самораспустили пред почетак Сабора), уз саслужење и двојице бивших јерарха Украјинске Православне Цркве Московске патријаршије, а коминикеом Цариградске Патријаршије признати су истог дана. Према донетом Уставу на челу нове Православне Цркве Украјине је постављен митрополит Епифаније (Думенко), бивши владика.
• На Фанару је 5. јануара 2019. васељенски патријарх Вартоломеј потписао томос о аутокефалији ПЦУ, а официјално је томос предат Епифанију 6. јануара 2019 (без присуства Филарета).
• Порошенко уручује Орден Државе и звање Хероја Украјине Филарету Денисенку „за историјску улогу у стварању независне Православне Цркве Украјине“.
• Већ 15. јануара Васељенска Патријаршија је представила јавности текст томоса о аутокефалности, по коме сва значајна питања ПЦУ решава преко Константинопоља.
• Интронизација митрополита Епифанија десила се у Кијеву 3. фебруара 2019. уз саслужење представника Цариградске патријаршије (без присуства Филарета Денисенка).
• Министар спољних послова Руске Федерације Сергеј Лавров изјављује 21. априла 2019. да постоји довољно доказа да је аутокефалија „нове цркве“ у Украјини била подржана и инспирисана од стране САД, чиме је извршен фронтални атак на Православље.
• Током пролећа продубљују се сукоби на релацији првог поглавара нове ПЦУ Епифанија Думенка и Филарета Денисенка, незадовољног односом Константинопоља према њему. Филарет сматра условним укидање УПЦ Кијевског Патријархата, које је својеручно потписао у децембру, тврдећи да УПЦ КП „постоји де факто, иако не де јуре“ .
• Незадовољан положајем „почасног патријарха“ (што не препознаје сам новонаписани Устав) у ПЦУ на челу са Епифанијем, Филарет Денисенко (српској јавности познат по „евхаристијској заједници“ са расколничком Црногорском православном Црквом Мираша Дедеића) крајем јуна ове године, опет формира „нову цркву“, обнављајући рад, такође, расколничке УПЦ Кијевског Патријархата, о чему на нашу жалост, извештава афирмативно и званични сајт Српске Православне Цркве (овде).
• Званични државни органи Украјине стају, наравно, на страну главног пројекта, тојест Православне Цркве Украјине, на челу са Епифанијем.
• Нови моменат је 12. јул 2019. када је након сусрета новог председника Украјине Зеленског и цариградског патријарха Вартоломеја бива испостављен рачун Епифанију из ПЦУ у виду тога да је сваки приход ПЦУ у обавези исплаћивати Константинопољу десетак у размери од минимум 4 хиљаде евра до максимално 20 хиљада евра, што је практично нови финансијски данак за парохије. То се десило као потез након што је нови украјински председник Зеленски одбио да се предају Константинопољу „украјинске реликвије“, у чему га је подржао, увелико огорчени „расколник од расколника“ Филарет Денисенко.
• Да се ништа не препушта случају види се и из наредних потеза, где се од стране САД и Цариградске Патријаршије даје подршка млађаном Епифанију и ПЦУ, као главном пројекту. Стигла је вест 25 августа ове године, на основу писања медија на француском језику (видети овде) да је Митрополит Епифаније, примас нове Украјинске аутокефалне цркве, добитник „Награде за људска права Атинагора 2019“. Архиепископ Америке Елпидифор (из Васељенска патријаршија) са др Антонијем Ј. Лимберакисом уручиће, како је најављено, ту награду митрополиту Епифанију, у хотелу Хилтон Мидтаун у Њујорку, 19. октобра 2019. Елпидифор поздравио је избор речима: „Његово Преосвештенство митрополит Епифаније био је снажни заговорник верских слобода и Васељенске патријаршије, иако су њени прерогативи били оспоравани или чак категорички одбачени. Патријаршија је била под великим притиском. У Украјини је показао мудрост достојну Соломона, која је била потребна да се Црква поново уједини, врати у евхаристијско јединство и васпостави као саставни члан групе аутокефалних православних цркава широм света.“ Иначе, награда носи име по некадашњем цариградском патријарху Атинагори, екуменисти и присталици обнове заједништва са Римском Црквом.

И тако стижемо до догађаја који су и повод поднаслова овог текста, јер се догађаји убрзавају.

Први случај, долази из блиског суседства, тачније из турског града Једрена. За многе неочекивано 30. септембра 2019. бугарском митрополиту Кипријану из Старе Загоре, који је требало да служи Свету Литургију поводом 150 година бугарског храма „Светих Константина и Јелене“ у Једрену, на уредно поднесен захтев недељу дана раније из Цариградске патријаршије писмом одговорено да могу да служе само 4 бугарска свештеника и 2 појца, али не и сам митрополит Кипријан, који је председник бугарске синодалне комисије по питању црквених проблема у Украјини, а БПЦ није подржала Цариградску Патријаршију по питању Украјине. Сам митрополит Кипријан, поштујући ту одлуку, јер је на територији друге епархије, дошао је у православни једренски храм, након Литургије, и поздравио присутне вернике, углавном Бугаре. Може се рећи да је цариградски патријарх Вартоломеј казнио или блаже речено ускратио гостопримства бугарског митрополита Кипријана, јер БПЦ није стала на страну Фанара у питању украјинске аутокефалије.

Ако се то дешава бугарским владикама, логично је питање када ће сличне потезе доживети и српски архијереји? Видимо и да се од стране утицајног прозападног Блица, малтене прети последицама оним владикама, који нису на линији Фанара (овде). У Једрену су Срби и Бугари били заједно 1912. и можда има симболике да је баш у том граду показано да ће и БПЦ бити третирана као и СПЦ, ако не буде послушна Фанару.

Други актуелни случај, нам стиже са севера, из Шведске. Антје Јакелан, шведска архиепископеса Лутеранске Цркве Шведске, наградила је 1. октобра 2019. током посете патријарха Вартоломеја Орденом Св. Ерика за заслуге „привржености религиозним слободама и правима човека“, како извештава Светска лутеранска федерација (овде). Неколико занимљивих података о домаћину врло су илустративни. Та шведска црква, која је 2007. благословила једнополне бракове и дозволила службу гејевима и лезбијкама, од 1. новембра 2009. почела је регистровати једнополне бракове, поставши прва у свету која мења појам традиционалног хетеросексуалног брака, а већ 8. новембра 2009. у чин епископесе Стокхолма увели су отворену лезбијку Еву Бруне. Бруне, која живи у једнополном браку са Хунилом Линден, такође свештеницом, постала је пета жена-епископ у Шведској и прва отворена лезбијка, која заузима положај епископесе у Лутеранској Цркви. Током 2018. године, у једној од парохија, сада већ планетарно познату ученицу и еколошку активисткињу, Грету Тунберг, прогласили су наследницом Исуса Христа (овде).

Трећа актуелност, везана је за надгледање процеса признавања украјинске аутокефалије. Наиме, 3. октобра 2019. поглавар новообразоване Православне Цркве Украјине Епифаније Думенко срео са привременим повереником САД Вилијемом Тејлором, који му је честитао награду (Athenagoras Human Rights Award) и пожелео му угодан предстојећи боравак у САД. Епифаније је известио америчког званичника како иде процес признавања аутокефалије Православне Цркве Украјине, на чијем је челу.

Док смо писали овај текст, сачекала нас је вест агенције Ромфеа, о томе да је 12. октобра 2019. Грчка православна црква признала Православну Цркву Украјине, на ванредном заседању Синода којим је председавао атински архиепископ Јероним. Архиепископ је предложио признање аутокефалне православне цркве Украјине, на чијем је челу Епифаније, што је већина чланова Синода прихватила јавним гласањем, при чему од 82 епископа, само осморо је имало другачије мишљење.

П. С.

Да бисте били информисани, важно је знати чињенице.

Ево неколико текстуалних и видео-материјала на тему раскола на руском језику:

1. Емисија Радар: „Томос раздора и православни булинг у школама“

2. Препоручујемо вашој пажњи и документарни филм Аркадија Мамонтова „Спец-пројекат Раскол“ где се говори почетку новог крсташком походу на Москву, где су се објединили Стејт департмент, Васељенски Патријарх и украјински политичари:

3. О томе како се напада Православље имате анализу у тексту: „Агенти раскола: Како и са којим циљем Стејт департмент САД руши Православље“.

Из свега овога произилази да ће бити притисака на помесне православне цркве, рецимо на Српску Православну Цркву или Бугарску Православну Цркву да се приволе признавању аутокефалије ПЦУ, онако како жели Васељенска Патријаршија. Ситуација ће сигурно и даље бити све компликованија, али је важно за нас православне вернике у Србији да будемо обавештени о дешавањима у православном свету, који се на наше очи, дроби и ломи. Ипак, сам Господ је рекао у Новом Завету: „Сазидаћу цркву своју и врата адова неће је надвладати“, тако да је наше да се држимо канонске истине и да будемо светолазаревског опредељења.

Аутор је дипл. филолог и новинар из Кикинде. Краћа верзија овог текста објављена је на сајту Србин.инфо

Categories: Васељенско стање

Tags: БПЦ, Васељенска патријаршија, Горан Игић, СПЦ, Украјина, украјински раскол