Над костима земља неоивичена копни, / мртве све дубље жив гони / под земљу, испод земље, у земљу / даље, дубље, ниже
Јелена Ковачевић (Фото: Лична архива)
Рат је завршен.
Затворише сандуке. Заковаше, спустише.
Побаца се земља да затрпа раку, шака по шаку.
Израсте хумка. На хумку пободоше крст.
Прекрстише се.
Настаде тишина,
ни страшна, ни за реч битна.
Тишина у тишини слаба,
сагорела од живих рана.
Вране се сместише на гране.
Разлеже се грактање: ,,Идемо даље”.
Одоше.
На гробовима сасушише се венци.
Крст натруо, црвљив се ломи, у глуво доба,
под ветром и снегом звоно не звони.
Над костима земља неоивичена копни,
мртве све дубље жив гони
под земљу, испод земље, у земљу
даље, дубље, ниже
у голо нестајање
да нису били, нити биће.
Categories: Аз и буки
Егоизам је јачи од еволуције
Самоћа од љубави
А Бог нас само гледа.
Cmok iz Toronta
Нека им је вечна слава!
Partisan Graves – Song dedicated to Yugoslav and Soviet Partisans