Некад су се „на телевизору“ гледали само бокс и Ђорђе Марјановић. Шта сад све има јавља А. Живковић

Александар Живковић (Фото: Соња Ракочевић)

1.

Во времја оно у нашој кући на телевизору гледали су се само бокс и Ђорђе Марјановић. За остало електронско општење са светом био је довољан радио.

Бокс је, међутим, постао чудан спорт: признају се само ударци испод појаса, задати из фотеље, које публика live награђује на твитеру. Ту врсту демократског програма потписани не прати по савету лекара. Заузврат, било је ове недеље Ђорђа Марјановића у документарцу  о Дворани дома синдиката Игора М. Тохоља (четвртак, РТС 2). Сада је Банка преузела примат у Дворани над Синдикатом и ми смо довољно стари да то приметимо, али остајемо сентиментални ко некад у осам.

2.

Што се домаће документарне телевизијске продукције тиче, догађај недеље био је почетак емитовања серијала Света Гора: небески град, уредника професора Микоње Кнежевића и редитеља Огњена Јанковића (уторак РТС 2, око 22 часа). Прва епизода посвећена историјским почецима Свете Горе Атонске била је врхунски професионално урађена, у маниру западних продукција, који су наши учесници изузетно савладали (говорили су игуман хиландарски Методије, професори Владета Јанковић, Радивој Радић, Мирко Сајловић, сам Микоња Кнежевић и презвитер др Оливер Суботић). Слушајући их, могло се доста тога призвати из памћења или први пут сазнати. Ипак, изостао је непосредан телевизијски доживљај светог, какав се, без обзира на материјалистички приступ легендарног Милана Ковачевића, могао добити у његовом Каравану, емитованом раније исте вечери на тематском каналу РТС Трезор, а посвећеном Леснову, величанственој задужбини Душановог великог војводе Јована Оливера.

Света Гора: манастир Хиландар (Фото: РТС)

Како Света Гора: небески град, већ по дубоком истраживачком интересу њеног аутора за исихију, треба да телевизијски преда, пренесе опит, или бар уверљиву информацију, о овој духовној пракси, задаци које је имала екипа серијала су се сигурно умножавали. Нека то допринесе и већем интересовању публике за овај документарац.

3.

У Културном центру (РТС 2, среда 21.55, уредница: Данијела Пурешевић), било је доста прилога који ће натерати новог уредника Културно-уметничког програма Владимира Кецмановића да са редакцијом даље расправља о својој прокламацији о равноправном учешћу у програму свих уметника, без обзира на припадност одређеним артистичким струјама или партијско-идеолошким клановима. Уз све наше поделе (и борбу за сиромашно тржиште) и људи најбољих намера за превазилажење јазова у „произвођењу вредности“, како би се пружио отпор у култури, људи који верују и којима можемо да верујемо да отпор заиста пружају, дубоко су у својим „парадигматским шанчевима“. Мало се поигравајући с тим, у представљању изложбе нашег познатог апстрактног уметника, професор Чедомир Васић рекао је да „он (уметник) верује да слика још увек има неки смисао“. Хвала Богу, и на нашој телевизији се преносе кадрови препуних музеја, у којима читаве групе врсних интелектуалаца још увек уживају у тумачењу смисла слике (нпр. Бошовог Врта уживања у мадридском Праду; недавна емисија, такође, на РТС-у).

Проповједник је у праву – све је таштина и мука духу, па, упркос томе, стварамо  и трагамо за смислом хиљадама година.

4.

А стварају и рок клинци, ови којих нема баш много на јутјубу, и не спадају у „инфлуенсере“, али их окупља Бранка Главоњић у Бунту (уторком увече на РТС 2). Но, опрез, музичка редакцијо! Дајте више времена за спотове, од којих су многи стварно врло креативни, и наступе уживо, а баталите жваке о београдским ивентима. То је за ову нашу омладину београдску  у касним четрдесетим.

Бранка Главоњић (Извор) 

Адолесценти више слушају (па нека истраживања кажу: и више воле) музику него маму и тату, зато – пазите како их вучете за уши!

5.

Врхунску повластицу коју може да вам пружи гледање умног разговора представљало је гостовање професора Драгана Стојановића у поменутом Културном центру. Позван поводом добијања Андрићеве награде за збирку новела „Ћерка шпанског борца“, професор је одржао кратак, упечатљив час одбране књижевности. На питање младе, прелепе новинарке (опчињен њеном несвакидашњом лепотом, заборавих јој име) да ли читањем Мана, Толстоја и Достојевског можемо да „ударимо о стену“, професор је одговорио: не, о стену ударамо у овим ријалитијима, читањем велике литературе можемо само да проширимо свој видике, да се променимо као личност. А шта се може добити више од тога?

Наша лепотица поставила је и шкакљиво питање о настојањима да се катедре опште књижевности замене неким „студијама културе“ и сличним програмима. Професор Стојановић је ту одлучно устао у одбрану књижевне уметности и њене аутономије од политичке „коректности“ која се, по њему, крије иза форсирања нејасно дефинисаних „студија културе“. Надам се да су га чули на Филолошком.

6.

Петак вече, опет на мало гледаном Другом, завршен је емисијом Александра Гаталице Киш: тридесет година касније. Емисију је одлично реализовао документарни програм РТС-а, а Гаталица је чврсто држао све њене дизгине. Бодри Гаталица, готово антипод меланхоличном Кишу, успео је у намери да великог писца представи као homo politicusa, homo poeticusa и homo divensa. Чинило се да је немогуће рећи нешто ново у тако краткој форми, тридесетоминутне комеморативне емисије, о Данилу Кишу, али је Александар Гаталица, више него његови сабеседници (Филип Давид, Божо Копривица и Вида Огњеновић) износио нове увиде, од којих можда нисмо много паметнији, али смо сигурно мање меланхолични.

Categories: РТВ маргина

Tags: Александар Живковић, Света гора, Телевизија