Милош Ернаут: Српски архијереји – јединствени у нејединству

Вјерницима остаје да ћуте и гледају све јавније свађе својих отаца, да се ставе на страну једних или других, или да дигну руке од свега, чекајући да нас прогутају или Москва или Цариград

Милош Ернаут

Жалости чињеница да се данас номинално јединство православних огледа у нејединству. Стављајући се на страну Москве или Цариграда, бранећи једне и оспоравајући друге, многи српски јерарси, свештеници и теолози, чини ми се, занемарују опасност која се, између осталог и ради овог црквеног спора, надвила над саму Српску Цркву, која у години великог јубилеја, али и на сам јубилеј, показује своју слабост urbi et orbi, манифестујући унутрашње нејединство на крајње неприхватљив начин.

Клица расколништва, чије је сјеме годинама чекало да проклија, дала је своје прве плодове 2010. године, када је (не)праведно разријешени епископ Артемије, не допуштајући да Господ буде Праведни Судија, распаљене сујете из Шишатовца кренуо да својим „правовјерјем“ раздјељује монаштво, свештенство и вјерујући народ којима је, мало прије тога, док је он управљао Епархијом рашко-призренском, свима био Архипастир. И у њему, који је деценије провео у монашком и епископском чину, преовладала је партијска логика смјењених предсједника, који вођени повријеђеном сујетом након смјене, оснивају сопствене партије, да би бар негдје били први. Донекле разумљиво за свјетовне људе жељне моћи, угледа и славе, али потпуно несхватљиво за оне који су се, бар номинално, одрекли свега земаљског, Христа ради!

И баш када је Артемијева звијезда залазила на тамним хоризонтима медијске сцене, престајући изазивати интерес јавности, дошли су дани када је пуноћа Православне Цркве требало свијету показати толико жељено лице јединства. Деценијама припремани Свети и Велики Сабор показао је одсуство елементарне еклисиолошке свијести. Не улазећи у стварне разлоге непојављивања руске и других делегација неких Помјесних Цркава, остао је укус горчине што се нису на Криту, те злосрећне 2016. године, бар заједно фотографисали, да пријатељима и непријатељима покажемо да смо једно, да нас има и да ћемо љубављу надићи сваку разлику међу нама. Тада је постало јасно да у земаљској Цркви много тога није како треба, те да се будућа неслагања тек очекују. Тако је и било.

Владика Артемије (Фото: Царса)

Криза Цркве у Украјини само је изнијела на видјело оно што је већ било скривено испод површине. Васељенски патријархат, у маниру старе оцвале даме моћног Константинопоља, желио је свијету доказати и показати примат над свима, ризикујући да оно мало јединства проспе на ватру геостратешке ломаче. С друге стране, Руска православна црква, опијена империјалним заносом, свјесна своје бројности (на којој углавном почива њена снага и углед) и нарасле јачине руске државе, настојала је и још увијек настоји очувати своју позицију Трећег Рима.

Мислећи да су Руси у праву по питању Цркве у Украјине, нећу да им опростим што се нису појавили на Криту. Или, можда је Украјина бумеранг за Крит?

Али, све то није толико важно за нас, колико смо ми важни за себе. Остављајући на страну појединачна мишљења уважених теолога, историчара и политиколога, у Украјинској утакмици највише смо изгубили ми, Срби, јер смо допустили да оно на шта (ни)смо позвани утиче на нас саме, да нас слабе фрагментира, да се исцрпљујемо догађајима из комшилука на које ни на који начин не можемо утицати, јер нити смо велики као Руси, нити смо историјски утемељени као Цркве Истока. Можемо само бити мост између једних и других, али, чини ми се, тим мостом не желе прећи ни Цариград ни Москва, ни Кирил ни Вартоломеј.

Свађе у селу одразиле су се и на нашу малу, али стару Савину кућу, у којој је јединства (изузимајући Амерички раскол) било више у комунизму неголи данас.

Референдумска разрачунавања – За Русе и против њих, За Цариград и против њега, добила су нову димензију – За Максима и против њега, За Иринеја бачког и против њега. Два јерарха, несумњивог богословског образовања и вишедеценијског угледа, допустила су себи да се јавно надгорњавају, као два незрела дјечака, желећи један другог да потопе, додуше академским рјечником. Питам се, гдје нестаде онај новозавјетни савјет Спаситеља: „Ако ли ти згријеши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега“ (Мт. 18, 15).

Владика Максим (Фото: Д. Јевремовић) / Владика Иринеј (Фото Н. Неговановић)

А онда се, на исту тему, пинг-понг писмима, која не знам ко и с којим циљем пласира у јавност, настављају разрачунавати Његова Светост и умировљени епископ Атанасије. У све то, као по добром сценарију мексичких сапуница, да би ликова било више и да би радња добила на напетости, убацују и епископа Игњатија браничевског, који је добио незахвалну улогу да се као декан ПБФ-а држи прописа и закона, а да као епископ поштује одлуке Синода, а све у случају Максим Васиљевић.

А онда, у освит великог јубилеја, стављени смо пред избор – За Вучића и против њега. Одлука Синода да Предсједнику Србије додијели Орден Светог Саве додатно је подијелила већ подијељене Савине синове, српске архијереје, од којих неки, вођени митрополитом Амфилохијем, нису смогли снаге прећутати своје неслагање и доћи, Светог Саве ради, на Свечану академију у Сава Центар, већ су попут мале дјечице јавно дигли нос и демонстративно бојкотовали Свечану академију, допуштајући злурадим медијима да и на овоме поентирају, све дубље ширећи причу о видљивом и недопустивом нејединству унутар Српске православне цркве.

Александар Вучић прима орден на академији поводом 800 година аутокефалности СПЦ (Фото: Председништво Србије)

Вјернике, по старом добром обичају, нико ништа и не пита. Њима остаје да ћуте и гледају све јавније свађе својих отаца, да се ставе на страну једних или других, или, што је најгоре, да дигну руке од свега, мирно чекајући да нас, све заједно, разбраћене међу собом, прогутају или Москва или Цариград! Свеједно.

Аутор је магистар философије из Бањалуке



Категорије:Разномислије

Ознаке:, , , , , ,

7 replies

  1. Опростите ми драга браћо Срби, али морам да закључим поучен историјским догађајимада да нас само невоља може ујединити. Само оштра шиба. Она уосталом једино може да уједини Православну Цркву и на општем плану. Па пошто нас Господ воли он ће нас и покара,ти, по Његовој речи: Кога љубим онога и кажњавам… Казни нас милостиво Милостиви Господе да претекне неки од нас и сведочи љубав Твоју. Теби слава у векове!

    Свиђа ми се

  2. @Monah Ikonopisac
    Прво пођи од себе у призивању самокаштиге, па онда говори у
    множини.
    Не жури, јер не знаш можеш ли издржати оно што иштеш.
    Уосталом, већ трпимо по мери својих могућности, још од 1991.,
    скоро 30 година, а ти иштеш још “више“, још “горе“…?!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  3. Претпостављам да је писац овог текста, Милош Ернаут, добронамеран, али очигледно и веома површно упућен у црквена дешавања па стога износи погрешне закључке и своја наивна виђења подела у СПЦ, при чему не види највећу поделу, а то је подела на екуменисте (јеретике) и правоверне.

    Медији (који су свакако контролисани од стране Запада) наравно да неће писати о поделама и потресима у Православљу који су изазвани ширењем јереси екуменизма, али искрени верници и неће доносити свој суд о проблемима у Цркви само на основу медијских извештаја, већ ће кроз разговоре са духовницима и кроз проучавање Светог Писма и житија Св.отаца сами увидети где је истина, а где лаж, али за спознају истине потребна је искрена жеља и лични труд, међутим многима је лакше да не размишљају превише о томе, већ просто да прихвате ставове већине.

    Заиста је безумно у вези црквених питања и проблема стајати на нечију страну по неком аутоматизму, уместо да се дубоко промисли о датом проблему, јер суштински такви избори утичу на спасење сопствене душе, али нажалост многима спасење није ни битно те олако прихватају (и преносе) лажне ставове у вези црквених дешавања, наносећи тиме штету како себи тако и другима на које имају утицаја.

    Свиђа ми се

  4. ”…епископ Артемије, не допуштајући да Господ буде Праведни Судија, распаљене сујете из Шишатовца кренуо…”

    А ти си ушао у душу Владикину и баш препознао ”распаљену сујету”!?

    Пре ће бити да је у теби распаљена машта и словоблудије.

    Брвно из ока свога само да покушаш уклонити може да ти буде на ползу духовну.

    Или не дрхтиш ли пред тајном Духа Светога што се кроз чин хиротоније спустила на намученог Владику Артемија?

    Шта ако ова благодат није одступила на основу синодско-саборсрког прегласавање и почива на њему нетакнута?

    Православни народе, плитко си заронио у блато сопственог незнања ако те овакви ”магистри” поучавају.

    Свиђа ми се

  5. @Драган сматра: “…Уосталом, већ трпимо по мери својих могућности, још од 1991.,скоро 30 година, а ти иштеш још “више“, још “горе“…?!“. Има, надам се, бар још понеког ко је свестан да се трпи још од краја 1944 г., а то је већ 75 година, и још траје и крај се не назире…

    Свиђа ми се

  6. Надовезаћу се на коментар Don Quixote и дати још неке аргументе на ову изјаву Милоша Ернаута:

    >> 2010. године, када је (не)праведно разријешени епископ Артемије <<

    Милош Ернаут не схвата да у случају епископа Артемија није реч о томе да ли је он "праведно" или "неправедно" кажњаван, већ да ли је кажњаван у складу са Светим канонима Цркве и Уставом СПЦ, а то уопште није тешко проверити, само је потребно мало разума, објективности и правдољубивости.

    Наиме, у Уставу СПЦ имамо чл. 218 који каже:

    Нико се не може казнити ниједном црквеном казном без претходног саслушања.

    А у канонима Светих Апостола имамо правило 74. које каже:

    Епископ који је у нечему оптужен од људи, који заслужују да им се вјерује, треба да од Eпископа буде позван; па ако се одазове и исповеди, или буде изобличен, нека се одреди казна. Ако позван не послуша, нека се позове и други пут, пославши по њега два Eпископа. Ако ни тада не послуша, нека се позове и трећи пут, пославши по њега опет два Eпископа. А ако и то презре и не одазове се, сабор нека изрече противу њега што нађе да заслужује, да не би помислио, да ће добити шта од тога, што се уклања од суда.

    Дакле само на основу горе наведених правила лако је закључити да је разрешење (рашчињење) владике Артемија неканонско и противно Уставу СПЦ, јер је општепознато да владика Артемије није добио прилику да изнесе своју одбрану на оптужбе против њега, али његовим егзекуторима вођеним каиновском мржњом није сметало да грубо газе Свете каноне и Устав СПЦ, зато што су они екуменисти (јеретици) и што имају већину у Сабору СПЦ те прегласавањем одлучују шта год хоће.

    Е сад неки наивно мисле да се треба беспоговорно повиновати неканонским одлукама Сабора притом изгласаним од стране јеретика који имају већину, али оваквих ситуација је бивало и раније у Цркви и захваљујући житијима Св.отаца дати су нам путокази борбе за веру.

    Свиђа ми се

  7. @и крај се не назире…

    „Има, надам се, бар још понеког ко је свестан да се трпи још од краја 1944 г.,
    а то је већ 75 година, и још траје и крај се не назире…“

    Трпљење сеже још од 1918., а то је већ 101 година, од када смо се
    одрекли србске круне, србске државе – Мајке Србије, и заволели МАЋЕХУ
    ЈУГОСЛАВИЈУ?!
    А тако нам је лепо и Богоугодно било са нашом Мајком Србијом!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s