Милош Ернаут: Српски архијереји – јединствени у нејединству

Вјерницима остаје да ћуте и гледају све јавније свађе својих отаца, да се ставе на страну једних или других, или да дигну руке од свега, чекајући да нас прогутају или Москва или Цариград

Жалости чињеница да се данас номинално јединство православних огледа у нејединству. Стављајући се на страну Москве или Цариграда, бранећи једне и оспоравајући друге, многи српски јерарси, свештеници и теолози, чини ми се, занемарују опасност која се, између осталог и ради овог црквеног спора, надвила над саму Српску Цркву, која у години великог јубилеја, али и на сам јубилеј, показује своју слабост urbi et orbi, манифестујући унутрашње нејединство на крајње неприхватљив начин.

Клица расколништва, чије је сјеме годинама чекало да проклија, дала је своје прве плодове 2010. године, када је (не)праведно разријешени епископ Артемије, не допуштајући да Господ буде Праведни Судија, распаљене сујете из Шишатовца кренуо да својим „правовјерјем“ раздјељује монаштво, свештенство и вјерујући народ којима је, мало прије тога, док је он управљао Епархијом рашко-призренском, свима био Архипастир. И у њему, који је деценије провео у монашком и епископском чину, преовладала је партијска логика смјењених предсједника, који вођени повријеђеном сујетом након смјене, оснивају сопствене партије, да би бар негдје били први. Донекле разумљиво за свјетовне људе жељне моћи, угледа и славе, али потпуно несхватљиво за оне који су се, бар номинално, одрекли свега земаљског, Христа ради!

И баш када је Артемијева звијезда залазила на тамним хоризонтима медијске сцене, престајући изазивати интерес јавности, дошли су дани када је пуноћа Православне Цркве требало свијету показати толико жељено лице јединства. Деценијама припремани Свети и Велики Сабор показао је одсуство елементарне еклисиолошке свијести. Не улазећи у стварне разлоге непојављивања руске и других делегација неких Помјесних Цркава, остао је укус горчине што се нису на Криту, те злосрећне 2016. године, бар заједно фотографисали, да пријатељима и непријатељима покажемо да смо једно, да нас има и да ћемо љубављу надићи сваку разлику међу нама. Тада је постало јасно да у земаљској Цркви много тога није како треба, те да се будућа неслагања тек очекују. Тако је и било.

Криза Цркве у Украјини само је изнијела на видјело оно што је већ било скривено испод површине. Васељенски патријархат, у маниру старе оцвале даме моћног Константинопоља, желио је свијету доказати и показати примат над свима, ризикујући да оно мало јединства проспе на ватру геостратешке ломаче. С друге стране, Руска православна црква, опијена империјалним заносом, свјесна своје бројности (на којој углавном почива њена снага и углед) и нарасле јачине руске државе, настојала је и још увијек настоји очувати своју позицију Трећег Рима.

Мислећи да су Руси у праву по питању Цркве у Украјине, нећу да им опростим што се нису појавили на Криту. Или, можда је Украјина бумеранг за Крит?

Али, све то није толико важно за нас, колико смо ми важни за себе. Остављајући на страну појединачна мишљења уважених теолога, историчара и политиколога, у Украјинској утакмици највише смо изгубили ми, Срби, јер смо допустили да оно на шта (ни)смо позвани утиче на нас саме, да нас слабе фрагментира, да се исцрпљујемо догађајима из комшилука на које ни на који начин не можемо утицати, јер нити смо велики као Руси, нити смо историјски утемељени као Цркве Истока. Можемо само бити мост између једних и других, али, чини ми се, тим мостом не желе прећи ни Цариград ни Москва, ни Кирил ни Вартоломеј.

Свађе у селу одразиле су се и на нашу малу, али стару Савину кућу, у којој је јединства (изузимајући Амерички раскол) било више у комунизму неголи данас.

Референдумска разрачунавања – За Русе и против њих, За Цариград и против њега, добила су нову димензију – За Максима и против њега, За Иринеја бачког и против њега. Два јерарха, несумњивог богословског образовања и вишедеценијског угледа, допустила су себи да се јавно надгорњавају, као два незрела дјечака, желећи један другог да потопе, додуше академским рјечником. Питам се, гдје нестаде онај новозавјетни савјет Спаситеља: „Ако ли ти згријеши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега“ (Мт. 18, 15).

А онда се, на исту тему, пинг-понг писмима, која не знам ко и с којим циљем пласира у јавност, настављају разрачунавати Његова Светост и умировљени епископ Атанасије. У све то, као по добром сценарију мексичких сапуница, да би ликова било више и да би радња добила на напетости, убацују и епископа Игњатија браничевског, који је добио незахвалну улогу да се као декан ПБФ-а држи прописа и закона, а да као епископ поштује одлуке Синода, а све у случају Максим Васиљевић.

А онда, у освит великог јубилеја, стављени смо пред избор – За Вучића и против њега. Одлука Синода да Предсједнику Србије додијели Орден Светог Саве додатно је подијелила већ подијељене Савине синове, српске архијереје, од којих неки, вођени митрополитом Амфилохијем, нису смогли снаге прећутати своје неслагање и доћи, Светог Саве ради, на Свечану академију у Сава Центар, већ су попут мале дјечице јавно дигли нос и демонстративно бојкотовали Свечану академију, допуштајући злурадим медијима да и на овоме поентирају, све дубље ширећи причу о видљивом и недопустивом нејединству унутар Српске православне цркве.

Вјернике, по старом добром обичају, нико ништа и не пита. Њима остаје да ћуте и гледају све јавније свађе својих отаца, да се ставе на страну једних или других, или, што је најгоре, да дигну руке од свега, мирно чекајући да нас, све заједно, разбраћене међу собом, прогутају или Москва или Цариград! Свеједно.

Аутор је магистар философије из Бањалуке