Остаје питање чиме је AV толико опчинио патријарха и Синод да му доделе највредније одликовање за „лавовску борбу за КиМ“, која се састоји од самих промашаја и пораза

Ако његова светост патријарх српски Иринеј, који се лавовски бори да увери српски народ у то како се Александар Вучић „лавовски бори за очување Косова“, у томе и није успео, очигледно је имао довољно утицаја на Свети Архијерејски Синод да председнику Републике Србије додели орден Светога Саве првог реда „за делатну љубав према цркви, ангажовање на очувању јединства српског народа и неуморну борбу за целовитост Србије и очување Косова и Метохије у њеним границама“.

Било је то 8. октобра, а само два дана после тога сам Аца Србин је – по ко зна који пут закукао у свом познатом стилу – како та његова „лавовска борба“ не доноси никакве повољне резултате по Србију, а и да нема изгледа да ће се у томе нешто променити у ближој или даљој будућности…

После разговора са Ричардом Гренелом, још једним од оних безбројних изасланика који стижу из САД, Немачке или неке треће „пријатељске земље“ да му извуку уши што још није потписао предају целокупног Косова, он је завапио:

„Нико нам не нуди поделу. Нико нам не нуди ништа. То у машти нечијој ми имамо нешто и треба нешто да добијемо, али нико неће ништа да нам нуди… и први пут када неко нешто понуди приграбићу то, али то се не дешава… Већ седам година слушам празне, бајковите приче Е, издајник си… довели су те да издаш... и шта ћемо сад? Шта ћемо са причама обећао си да потпишеш? Шта да потпишем? Шта? Ништа!“

Ричард Гренел и Александар Вучић (Фото: Бета/Милош Мишков)

И све тако, као плачљиво дете коме су узели омиљену играчку или га ражалостили због нечег другог, без трунке стида прича све што му падне на памет.

Просто се искида што није успео да добије бар нешто, док му јасно стављају до знања да неће добити ништа – ама баш ништа! Труди се да буде тешко и свима који га слушају, па да се и сами заплачу што нису у стању да му помогну у тешкој патњи због узалудне „лавовске борбе“.

А, уз све те натчовечанске муке, никако да се сети како би могао да се спасе несавладивих искушења у које је самог себе довео оног часа када се наметнуо за преговарача са албанским политичарима, односно, изасланицима САД или Немачке и других земаља које их штите, не схватајући колико не уме да преговара већ само да потписује документа и испуњава захтеве које му поставе.

Како је уверен да све најбоље зна, уме и може, бесмислено је очекивати да би сам одлучио да се повуче и своју преговарачку улогу, макар, и са скоро седмогодишњим закашњењем, препустио неком другом представнику Србије.

Александар Вучић и патријарх Иринеј (Фото: ФоНет/ СПЦ)

А још ће му мање пасти на памет да је Његова светост патријарх српски Иринеј преценио његова достигнућа у борби за очување Косова и Метохије у границама Србије и да би било часно да изјави како орден није заслужио нити га може заслужити у оваквим околностима.

Уз све уважавање, најпре Његове светости патријарха Иринеја, а затим и Светог Архијерејског Синода, остаје, ипак, питање чиме их је AV толико опчинио да му доделе највредније одликовање за „лавовску борбу за КиМ“, која се састоји од самих промашаја и пораза и не може донети никакво добро српском народу нигде, а поготово на Косову и Метохији?

Categories: Судбина као политика

Tags: Александар Вучић, Војислав М. Станојчић, КиМ, СПЦ, Синод СПЦ, орден Светог Саве, патријарх Иринеј