Никола Варагић: Законоправило савремене Србије

Православна вера и правна свест, уз стварање православног савеза, услови су за опстанак и темељи за развој српског народа у 21. веку

Никола Варагић

Жарко Видовић је био међу ретким људима, у савременој Србији, који је знао да је правна свест део светосавске традиције, колико и сама хришћанска вера. Зато нас је подсећао да постоји разлика између државе и духовне заједнице, у чему је разлика и како да остане та разлика, тј. како да се буде изнад и папоцезаризма (клеро-етатизма) и цезаропапизма.

Већина људи не зна како је изгледао живот у Источном римском царству (нпр. већина ту државу погрешно назива „Византија“) и средњовековној српској краљевини. Већина људи зна како је изгледао живот у Западном римском царству, или државама које су настале на Западу, па многи мисле да је и у Источном римском царству и Србији Немањића постојао лов на вештице и да се спроводила Инквизиција, или, да није било болница и школа, или странака, и томе слично, што се приписује тзв. „мрачном средњем веку“, иако он, чак ни на Западу, није био тако мрачан, посебно није на Балкану, јер су православни народи ушли у ренесансу, пре него народи из западне Европе. Међутим, Османлије су покориле Балкан и није се догодила православна ренесанса. А Платон на зиду цркве Богородице Љевишке је заборављен. Па се сад многи изненаде када се правна свест помене у оквиру православља.

Зидине Манасије (Фото: Викимедија/Magyshadow)

У западној Европи догодила се ренесанса, али, развијано је, и прихваћено је, етатистичко схватање – право државе, а не право личности. Етатистичко схватање је прихватио Петар Велики у Русији. Такву државу можемо, попут Дугина (односно, Хобса), звати Левијатан. То је полицијска држава. На Западу, одмах по прихватању хришћанства, долази до сукоба, због власти, између папа и царева, и између романских и германских народа. После се догодила и верска реформација, протестантизам, па просветитељство, хуманизам, тј. Запад је ушао у модерно доба. У истој држави више нису живели само хришћани и нехришћани, него је и међу хришћанима било различитих цркава и вероисповести. Поред тога, нације које су настале на Западу, колонизовале су Африку и доводиле робове, па је у њиховим државама било и људи (робова) других раса. Историја Запада је постала борба за права и превласт различитих вера или цркава, идеологија и народа, а данас и раса, сексуалних већина и мањина… Либерализам је био покушај да се уведе поштовање права личности, али што си даље од хришћанства, то си даље и од поштовања личности, па је либерализам метастазирао у неолиберализам или етички егоизам. Либерали су данас главни полицајци. Двоструки стандарди које Запад примењује изван лимеса, постоје, јер постоји двоструки морал унутар граница Запада. Евроатлантски (нео)либерализам је далеко од православног схватања личности – права личности и правне свести.

Зато суштину права личности, како је то истицао Жарко Видовић, не можемо схватити из историје Запада (тамо је корен европског етатизма), а српске римско-правне традиције из историје Русије (након реформе Петра Великог, посебно не након доласка комуниста на власт). А потребно је схватити суштину те правне традиције, јер „негација римског права (светосавског предања) делује директно против постојања српске националне заједнице као такве“ (Видовић). О томе сам писао у првом и другом делу текста „Четврта политичка теорија“, у тексту о православном координатном систему, и тексту о држави и Цркви.

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

Знамо како је изгледала демократија у античкој Грчкој и Риму. Знамо како је на простору Западног римског царства, после ренесансе, настала модерна демократска држава. Једино не знамо како би се развијао правни систем у ренесансној Србији, и у Источном римском царству, и, између православних држава – после 15. века! А ренесанса би се догодила, да није било инвазије из Азије (моје мишљење је да би, независно од утицаја са Запада, на православном Балкану било православне ренесансе, другачије од оне на Западу). Не знамо како би се развијала економија, и како би се уредили односи између верских, етничких и политичких већина и мањина, и колико би се поштовала права грађана, да је православна цивилизација могла самостално да се развија, и после 15. века. Да није било окупације, у Србији би до 17. века настало грађанско друштво, у више великих градова, главни град би до 19. века имао више од милион становника и био метропола Европе. Како би се развијао Цариград до 19. века, да није пао? А тек Русија, да су у том периоду постојале на Балкану моћне православне државе, као савезници, у оквиру исте Цркве? Да ли би између 15. и 19. века настао савез православних држава, или би православци међусобно ратовали? Можда би постојала саборност између православних цркава и народа, и можда би Црква остала иста, без промена (удаљавања од извора вере), какве су настале на Западу. Можда не би било великих класних разлика, феудални систем би био замењен другим без револуције…

Уместо да развијају правни систем, у својим државама, чија је основа право личности, на основу хришћанског схватања личности, наредних неколико векова православни народи били су или под исламским шеријатским правом, или под европским етатизмом. Правна свест (право личности), у модерној српској држави, дакле, није се развијала на темељима средњовековне српске или источне римско-правне традиције, него на правним системима насталим у исламској (између 15. и 19. века) и евроатлантској (од 19. века) цивилизацији, па су се у српском народу одомаћили и европски етатизам и источњачки деспотизам. Тако је остало до данас. „Непоштовање човековог личног морала у јавним пословима погубна је константа српске културе“ (Мило Ломпар).

Законоправило Светог Саве (Фото: Спутњик)

Да ли данас може да се изгради православни систем друштвеног уређења? Ако може, онда таква држава, ако је она православно-правна, не може или не сме бити, полицијска држава (Левијатан). Јер, ако се дисциплинује спољашњи човек, ако се вера шири мачем, то није у складу са православним моралом и то онда није православно-правна држава. Ослобађање унутрашњег човека постиже се кроз духовност, културу и образовање, а не преко полиције или страха од закона. Закони морају да буду спровођени слободном вољом, пред законом сви морају да буду једнаки, закони постоје због људи, поштени грађани не смеју да имају страх од полиције, не сме да постоји терор већине над мањинама, или, победника на изборима над пораженима, итд. Ако говоримо о православној држави и правној свести, тј. хришћанском моралу и римском праву. Јер, „из саме повести српског народа излази да та повест и Завет (који је порука и тежња те повести) могу бити остварени само са правном државом“ (Видовић). Дакле, само са правном државом, Завет може бити остварен.

Није реално да се обнови (наследна) монархија, теократија још мање. Све идеологије, због којих су се водили грађански ратови, постале су превазиђене, тј. део су проблема, а не део решења. Дакле, људи су незадовољни и са либералном демократијом и капитализмом, али не желе повратак у комунизам и не желе живе у фашистичкој држави. А православци желе да живе у православној држави. Шта је православна држава? Како да се гради православна држава? Одговоре би морали да тражимо кроз стварање нове политичке теорије. Поменуо сам Дугина и његову Четврту политичку теорију, зато што је он међу реткима који се тиме бави. То не значи да ћу ја стварам Четврту политичку теорију, пошто је Дугинова теорија ограничена на руски народ и простор ЗНД, а није ограничена само на хришћанство.

Ако је циљ саборност и стварање православног система друштвеног уређења, потребно је створити, кроз заједнички рад стручњака из свих или више народа православно-словенске цивилизације, прву, условно речено, православну и словенску идеологију (нову политичку теорију). Тражи се систем уређења за друштво у којем већину (или половину) од укупног броја становника чине православци, али са разликом између државе и духовне заједнице. Држава не може бити заснована на Еванђељу – „на Еванђељу може да буде заснована само духовна заједница“ (Видовић). Али, могу да се поштују хришћанске вредности, тј. морају – ако хришћани стварају државу, ако је то православна и правна држава.

Људи попут Стојана Новаковића, знали су да „напретка нема без ,конзервативности’ која се састоји у враћању на основе римског права, јер је римско право“, како нас је подсећао и Жарко Видовић, „,саставни део вере православне“. О интелектуалним корифејима „који су као лучоноше проносили свећу културе и науке Србијом и чији су трагови остали до данас као драгоцени белег слободе у овом делу Европе“, захваљујући којима су током XIX и XX века „уношени основни појмови либералне демократије (слобода, права човека, владавина права…)“ у Србију, пише проф. Јовица Тркуља. Када се упозна и разуме свети лик Светог Саве, а „не онај други и онај трећи лик, који се направио и правио касније, преламан кроз друге идеологије“ (Владимир Вујић), када се разуме координатни систем у оквиру којег је он живео, могу да се уклапају и елементи савременог света, и на тој основи ствара ново. Колико људи разуме тај свети лик? Шта би данас радили Св. Сава и Св. Симеон – какву би Србију стварали? Какве би законе донео и како би их спроводио цар Душан? Да ли би они водили рат против Грка и Бугара, због Македоније, или би стварали православни савез?

Свети Сава и Свети Симеон, фреска из Манастира Милешева

Зато су значајна предавања, попут предавања др Владимира Димитријевића, одржаног у Андрићевом институту: „Када је Свети Сава хиротонисао дванаест епископа, сваки је добио препис Законоправила, књиге тешке шест килограма у којој је црквено и грађанско право. У питању је књига која је чинила Србију и српске земље правном државом у средњем веку. Душанов законик је допуна Законоправила. Енглези су имали Велику повељу слобода, један пергамент на ком је било записано оно што су барони диктирали кад су запретили Џону Без Земље, а Срби су имали Законоправило. Оно је обухватало сва могућа правила, али и упућивало на обавезу цркве да помаже сиротињу и да присваја децу коју мајке нису желеле, а онда би их неговале цркве и манастири. Дакле, Законоправило је књига која је одржала наш Средњи век као век наше правне државе“.

Поред искрене вере у Христа, правна свест (Законоправило) је тајна успеха Немањића. То је тајна успеха и Источног римског царства, државе која је постојала 1 000 година, најдуже у историји. Један од главних разлога пропасти тих православних држава је то што су оне међусобно ратовале, док су Османлије и паписти претили да их покоре. Православна вера и правна свест, уз стварање православног савеза, услови су за опстанак и темељи за развој, српског народа и осталих православних народа, тј. православне цивилизације у 21. веку.



Категорије:Да се ја питам

Ознаке:, , , , , ,

23 replies

  1. Аутор не помиње најважнију ствар за стварање тзв. грађанског друштва, а то је индустријска револуција. Нема грађанског друштва у феудалном поретку. Идеја да би у Србији настало грађанско друштво у 17. веку мора да почива на претпоставци да би у Србији, до тада, дошло до индустријске револуције, за шта нема никаквих доказа.
    Но, оно најважније је следеће. Ко год да смишља ново друштвено устројство, мора да одговори на једно важно питање. Ко је носилац власти? Ако имате опште право гласа, онако како је данас дефинисано, на власт може да дође било ко што значи да немате никакву гаранцију да ће држава бити православна, шта год да се под тим подразумева. Чак и да, у почетку, Уставом дефинишете „православност“ државе, то може да буде промењено.
    Пошто не могу да питам Дугина, а волео бих, питам г. Варагића, да ли би, у том новом систему, постојало опште право гласа онако како је то сада дефинисано?

    Свиђа ми се

  2. Kako zamišljate pravoslavnu Renesansu?

    Pitanje je da li uopšte može postojati država sa prefiksom pravoslavna. Vi zamišljate neki utopistički sistem i nazivate ga pravoslavnim.
    I to što je bilo u Vizantiji je nastalo usled istorijskih okolnosti a danas su okolnosti drugačije.

    Korisno je setiti se reči Rafaila Karelina:

    „Поред тога, чини ми се да монархија захтева одређене услове, укључујући морално стање народа. За мене је монархија драга као најплеменитији принцип власти, али плашим се да уђем у свет снова и романтике, и зато се радије бавим питањима унутрашњег живота, који су доступни у сваком систему.“

    G. Varagiću vi bi carstvo ovoga sveta a ono sa ovakvim ljudskim materijalom nije moguće!

    Свиђа ми се

  3. @Владимир Челекетић

    Помињем: ,,Не знамо како би се развијала економија… Можда не би било великих класних разлика, феудални систем би био замењен другим без револуције…“. Можда би Тесла и Пупин живели и стварали у Србији! А да ли би пре тога дошло до индустријске револуције под утицајем са Запада, тј. Енглеске, као што је утицала на Немачку, или независно, пре или после оне на Западу, можемо да нагађамо шта би било да Србија није вековима била окупирана…

    То су добра питања, тиме треба да се бави нова политичка теорија, али као што сам раније написао, то мора да буде рад стручњака из више држава, не може један човек да напише како држава треба да изгледа и онда свима то да намеће. На пример, можете и ви да изнесете своје мишљење и своје предлоге. Шта мислите, ко треба да буде носилац власти, да ли треба да постоји опште право гласа, ако треба, како то да се организује, ако не треба, шта предлажете уместо тога? Шта ви лично мислите, шта би радио Св. Сава данас?

    @Jovan T.

    Не замишљам, само тврдим да би се догодила православна ренесанса и да би била другачија него она на Западу. На то указују појаве Платона и Плутарха на зиду цркве, много тога што се дешавало у Источном римском царству, итд.

    Не може да постоји православна држава тако како ви замишљате. Постоји разлика између државе и духовне заједнице. Овде је питање како да се уреди држава у којој су православци већина и односи између државе и Цркве, затим односи између православних држава (дакле, држава у којима су православци већина и чији су темељи у православној традицији), а онда и односи између православне цивилизације и осталих цивилизација. Зато је важна правна свест.

    Слажем се са Карелином, зато сам написао: ,,Ослобађање унутрашњег човека постиже се кроз духовност, културу и образовање“. Док се не ослободе људи, нема новог, бољег система друштвеног уређења. Томе треба да допринесе и ставарање нове политичке теорије и ширење правне свести, јер је то културно-образовна делатност, посао са философе, правнике, економисте… Само да међу њима има што више оних који имају своје духовнике и да имамо што више добрих духовника…

    Свиђа ми се

  4. Autor boluje od jugoslovenstva, metodoloskog :))) Naime, jugoslovenstvo postaje zvanicna drzavna politika „Niskom deklaracijom“, dakle u trenutku kada u drzavu prodire neprijatelj sa svih strana, a vojska i ceo drzavni aparat se povlace, odnosno maksimalni zahtevi se isticu u uslovima minimalnih mogucnosti.Govoriti o pravoslovnom savezu u trenutku kada se Rusija i Ukrajina nalaze u sukobu (kao i Rusija i Gruzija, dok je u Belorusiji nepredvidivi Lukasenko, a u Rumuniji baza americke PRO), a Grcka pravoslavna crkva priznaje autokefalnost Ukrajinske, kada se Srbija i CG nalaze u najgorim medjusobnim odnosima u istoriji i postoji pretnja sukoba CG drzave i SPC (kad-tad cemo cuti i za Kosovsku pravoslavnu crkvu), a odnosi Srbije i CG, Rusije i Ukrajine Rusije i Gruzije, Rusije i Rumunije se dogadjaju posle razlaza zajednickih drzava ili saveza, znaci upravo govoriti o maksimalnim zahtevima u situaciji minimalnih mogucnosti.Vise sam puta kucao da se ovakvi naddrzavni projekti (jugoslovenstva, komunizma, EU, pravoslavno, slovensko ujedinjenje) javljaju kao posledica nemoci na sasvim suprotnoj strani, naime da se ostvari sloboda pojedinca, pravna drzava.Dakle unutrasnji problem se pretvara u spoljasnji, a sve se zavrsava sa spoljasnjim sukobom sa nekada delom iste celine.Poucan primer je EU, ona je nastala iz unutrasnjih pobuda drzava koje nemaju zajednicka svojstva poput pravoslavlja, slovenstva, jezika, pa cak ni zajedickih granica.Ta potreba je izrasla iz unutrasnjosti gradjanskog bica drzava kao sto su Danska, Austrija, Spanija, Italija, Ceska…Za sve ostale projekte je karakteristicno da nastaju iz-spolja, dakle razloga koji su posledica unutrasnjih slabosti, a ne razvitka, koji su drzavi spoljasnji i pretvaraju je, ne vise u cilj, vec u sredstvo, sto odmah otvara prostor da se pojavi oligarhija, odnosno da drzava od sredstva za naddrzavni projekat, postane sredstvo za oligarhijsku vlast onih koji su „izabrani“ da nas vode tim unapred zacrtanim putem (u slucaju Srbije ideja EU integracija ima bas te dve osobine: 1) spoljasnja je, nija nastala iz unutrasnih pobuda 2) sluzi kao sredstvo oligarhijske vlasti cija se dva krila nazivaju „vlast“ i „opozicija“).To je kao brak, neko udje jer zeli da provede ostatak zivota sa nekom osobom, a neko hoce brak, pa sa bilo kim, ili sa nekim ko ima osobine irelevatne za brak, bogat je, ima velike grudi… Elem, nepravnost nase drzave ima niz posledica npr. nerazumevanje uloge prava, zbog cega se trazi izjasnjavanje institucija poput SANU i SPC o pitanjima (KiM) o kojima one ne mogu izneti stav suprotan onom koji je narod izneo u ustavu, identitetska odbrana KiM (srpsko ovo, srpsko ono, dok svake godine desetine hiljada Srba i Srpkinja beze u druge drzave u potrazi za boljim zivotom, a sve vise i pravednijim), razdvajanje „dobrog zivota“ i „drzavnih interesa“ (egoizacija pojedinca) i konacno opsesija ujedinjavanjem u vece strukture, samoutapanjem u jugoslovenstvo, komunizam, a sada pravoslavlje (samo je spoljasnja stvar da „pravoslavlje“ zvuci kao bolja osnova za ujedinjenje od zajednickog jezika ili utopisticke komunisticke buducnosti ili evropskog zivotnog standarda.Sve je to nesto spoljasnje gradjanskoj drzavi i pojedincu, odnosno slobodi, a o njoj je rec svo vreme).

    Свиђа ми се

  5. Možda je bolje što se nije desila renesansa, zapad se izdegenerisao. Nisam znao da je Platon na zidu crkve, to bih voleo da vidim.
    Tome o čemu vi pišete svaki narod treba da teži.

    Evo šta još kaže Rafail Karelin:
    „Поред Грчке, у другим земљама православна црква одвојена је од државе. Прочитао сам да се то питање не може решити апстрактно. Односи државе и Цркве граде се на основу историјских стварности. У секуларном друштву равнодушном према религији, да ли је могуће реализовати идеју о симфонији између Цркве и државе. Став Цркве према држави већ је одређен Спаситељевим речима: „Цезар је Цезар, а Бог је Бог“, односно принцип не-интервенције.“

    http://karelin-r.ru/faq/answer/1000/1291/index.html

    Razmišljajmo realno g. Varagiću, verovatno se krećemo ka svetu u kome će biti moguća samo pojedinačna preobraćenja, kao u vreme začetaka Hrišćanstva u Rimskom carstvu.

    P.S
    Preveo sam sa Gugl prevodiocem

    Свиђа ми се

  6. Дубоког сажаљења достојна гледишта г-на Варагића! Узећу за пример Русију, коју су заобишли Ренесанса и Хуманизам… (о Србији под отоманским јармом не вреди ни говорити): Петар Велики је на крају XVII века, ступајући на власт, затекао Русију која је тада већ била за Западном Европом заостала за два века у друштвеном, економском, философском, политичком погледу. Захваљујући његовој интелигенцији и енергији, као и томе да је широм отворио врата западном утицају, као и да је покорио цркву (претворио ју је, у ствари у неку врсту Министарства за админинстрирање верских обреда, под својом контролом, укинувши патријархат), Русија је почела добро напредовати, али је и даље заостајала за Западом – што, узимајући у обзир њену огромну величину и проблеме у комуникацијама, није ни чудо. Знам да се ово што кажем неће допасти читаоцима – али ако су потребни аргументи – има их доста. Што се тиче Инквизиције и православља – у Русији је још како (почев од црквених реформи у XVII веку) било и суђења и ломача за непослушне (старообреднике) и војних опсада и спаљивања читавих манастира са све монасима који су одбијали покорност. Ако волите да верујете у бајке – верујте, али тога је ипак било! Милиони старообредника су бежали главом без обзира – ко на Запад, ко на Исток да би избегли тај терор, а они који су остајали су још бар два века били тешко дискриминсани…
    У савременом друштву, оно што г-дин Варагић представља као идеал је немогуће и неприхватљиво је – а на срећу, до тога у Европи не може доћи. Шта је било – било је, вратити се неће.

    Свиђа ми се

  7. @Ioan D. Ono što je bilo u Rusiji nije bi blizu Inkviziciji, znam za primere da su ljudi bili mučeni u podrumima Avinjonske rezidencije jer su se omrsili u postu. Ipak moramo priznati da su verski progoni bili gori na zapadu i da RKC ima ružniju prošlost od Pravoslavne.
    A i dobro je progoniti jeretike da ne bi trovali narod.

    Свиђа ми се

  8. Иоанн Дубињин

    “Шта је било – било је, вратити се неће.“

    Значи, неће бити више крсташких ратова, инквизиције, фашизма, нацизма, похода на Исток, Блиски Исток.
    Неће више бити пљачке, убијања, гасних комора и осиромашеног уранијума?
    Долази време зумбула и лала, пасторале, идиле.
    Што рече фашиста Леви, какве је све дивне ствари урадила та Европа, дивна, католичка, протестантаска, економски и филозофски надахнута.
    Шта ли онда тражи на руским границама и зашто нам на главу побацаше онај уранијум и извршише геноцид над нама са продуженим трајањем.Па би још и земљу да нам распарчавају по свом аршину, та дивна и непоновљива Европа.
    Дужни су, вратиће се, вратити.

    Свиђа ми се

  9. @Иоанн Дубињин

    Петар Велики је на крају XVII века, ступајући на власт, затекао Русију која
    је тада већ била за Западном Европом заостала за два века у друштвеном,
    економском, философском, политичком погледу“

    У време Светога Саве, Србија је била два века испред Западне Европе!!!

    “У савременом друштву, оно што г-дин Варагић представља као идеал је
    немогуће и неприхватљиво је – а на срећу, до тога у Европи не може доћи.
    Шта је било – било је, вратити се неће.“

    “Оно што је људима немогуће, Богу је /све/ могуће!“
    Ако не милом, онда може и силом – друштвеном или природном катаклизмом!
    Из наслова: “Законоправило савремене Србије“, не види се намера
    г. Николе Варагића да “реформише“ Европу!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  10. @Komentar ceka izvinjenje
    Тема мојих текстова је на првом месту слобода појединца и правна држава, зато толико цитирам људе који говоре о правној свести и римском праву.
    Баш зато што са свих страна трају удари на Православље, треба говорити о саборности.
    Колико се песимизам националиста разликује од аутошовинизма анационалиста?
    @ Jovan T.
    У свету је већ тако, али ја не говорим о свету, него о православним државама. Лоше је стање у Цркви, али још увек има доста правих духовника и искрених верника, па ћемо да видимо да ли ће Србија и остале православне државе (и које) остати једине хришћанске државе на свету на крају овог века. Можда ће на крају 21. века једино у нашем делу света постојати хришћанске цркве, и као грађевински објекти и као институције.
    @Иоанн Дубињин
    Драган Славнић је добро одговорио. Да су опстале српска и грчка држава, оне би биле испред Европе и то би утицало на Русију.
    Оно што је људима немогуће, Богу је могуће.

    Свиђа ми се

  11. @Nikola Varagic
    Kada pesimisti pogresi, nikom nista, problemi nastaju kada optimista pogresi :))) Razumem ja Vas, a i citam.Ali, Vi se zalazete za „novu“ politicku teoriju u situaciji kada nasa drzava jedva da ima svojstva drzave i politickog sistema (kod nas se sasvim otvoreno i u ocima mnogih legitimno govori o tome da vlast nece otici na izborima, dakle mi nismo politicko drustvo).To je kao kada biste se zalagali za kosmicki program u sredini koja ne zna ni za avion.Motiv Vam je isti kao i kod Dugina, nemoc u odnosu na realnost, zato se javlja maksimalna ambicija (nova politicka teorija) uz minimalne mogucnosti (nemoc da stvorimo drzavu sa barem nezavisnim granama vlasti, dakle osnovna stvar).Takodje sam napisao kako sama forma takvih naddrzavnih projekata otvara prostor za izvitoperenje osnovnih namera, posebno kada ona nije stvar unutrasnjeg razvoja, vec naprotiv, unutrasnje krize (cak i u EU, koja je u velikom meri stvar unutrasnjeg razvoja evropskih drzava, sama forma naddrzavnog pocela je da proizvodi oligarhijsku strukturu evropskih cinovnika i unosi unutrasnje podele kako izmedju naddrzavnih i drzavnih struktura, tako i izmedju samih drzava clanica)

    Свиђа ми се

  12. @ Никола Варагић

    За мене је интересантно да Дугин и други, укључујући и Вас, који се бавите идејом новог друштвеног устројства, нисте поставили тако важно питање: ко може да буде носилац власти и како он то постаје?
    Одмах да Вам кажем да не размишљам о томе шта би Св. Сава урадио данас. То је исто као да имате проблем са сателитском антеном и питате се шта би радио Питагора. Заправо, један од проблема, како их ја видим, јесте у томе што и Ви и Дугин стално нешто копате по прошлости, хришћанству и традицији и читаве студије пишете о томе, а не видите врло практичне проблеме који су вам испред носа, па самим тим не тражите решење за њих. Ослањати се на традицију је лепо и корисно и инсистирати на темељу (хришћанском) је такође лепо и корисно, али не решава вам све проблеме.

    Што се права гласа тиче, ствар је проста. Имате само две могућности. Једна је да имате опште право гласа. У том случају, као што сам већ написао, немате могућност да гарантујете било какав вредносни систем, онда на власти може да буде било ко и било каква политика власти је могућа. У данашње време то значи систем владавине новца. Дакле, ако инсистирате на поретку који не би био искључиво заснован на новцу, демократски принцип морате заменити меритократским, тј. право одлучивања мора се дати компетентнима у свакој ситуацији или бар у неким ситуацијама. Сложићете се, глупо је да министра одбране, Вулина, може да изгласа Маријан Ристичевић, је ли тако? Према томе, треба вам систем у којем Вулин не може да буде кандидат и у којем Маријан Ристичвић не може да се пита у тој ствари. И тако даље и тако редом.
    Ту долазите до Љотићеве теорије о сталешком уређењу. Он је био једини заступник тог модела код Срба. Сад, то је врло непопуларно због самог Љотића, што не морам да објашњавам. Мислим да би било корисније да се и Дугин и Ви и сви који се тиме баве упусте у разраду тог систем, бар теоријски да претресу све могућности које су ту на располагању, уместо овако, „као киша око Крагујевца“, о православљу, словенству, Св. Сави итд.

    Свиђа ми се

  13. Mi, Srbi, smo doživeli klasičan nokaut, ili fudbalski rečeno poraz od 3-0 da nismo na gol šutnuli.
    Problem je da protivnik opet i opet sastavlja našu ekipu, koji će da igra neku utakmicu “protiv” njih.

    Nemamo Centar oko kojeg bi se okupili Srbi, sa jasnom Strategijom i pravednim sprovođenjem iste. Previše smo lopova odgojili.

    Свиђа ми се

  14. @Vladimir Celeketic
    Ljudi imaju pravo glasa zato sto su jednako slobodni (da pobiju jedni druge), a ne strucni.I Vas stav o meritokratiji je posledica niske vrednosti slobode u nasem drustvu, sto ima za posledicu razdvajanje slobode od „dobrog zivota“ u titoizmu ili same „drzave“ u Vasoj perspektivi suzavanja odlucivanja o finkcionisanju drzave na „strucnost“, a sto u oba slucaja vodi u pretvaranje drzave u oligarhiju.Sama meritokratija, kada bi se uspostavila, vremenom bi pocela da potiskuje vrednost na kojoj pociva, a kao glavnu vrednost bi promovisala moc odlucivanja unutar nje, dakle sve bi se svelo na isto, nestao bi „meritokratski“ legitimitet, a demokratski ne bi postojao, sto bi otvorilo rascep unutar same meritokratije, sada vec oligarhije, i izmedju meritokratije i naroda, a takve drzave su ekstremno nestabilne.Pitanje strucnosti bi se u meritokratiji sve vise podredjivalo pitanju moci odlucivanja, pa bi ona postajala sve uza i sukobljenija, pa bi, pre ili kasnije, iz nje bio iskljucen ne samo M.Risticevic, vec i M.Lompar, jer sta ima profesor knjizevnosti sa vodjenjem drzave?.Dakle, meritokratija se suzava u tehnokratiju, a ova pretvara u oligarhiju, sukobljenu i unutar sebe i sa onima izvan.Vama, kao i g.Varagicu, mogu reci da Vam motivi izviru iz nemoci srpske demokratije, i kao kod g.Varagica, resenje je odmah ono najbolje, vladavini najmerodavnijih.Minimalne mogucnosti – maksimalna resenja.Ali, ponavljam, i takva vladavina bi se pretvorila u puko sukobljavnje oko moci odlucivanja.Konacno, veca je verovatnoca da gomila budala izabere genija, nego da najpametniji izaberu najpametnijeg izmedju sebe.

    Свиђа ми се

  15. @ Komentar ceka izvinjenje

    Обратите пажњу да сам ја навео пример који се тиче избора министра одбране, а не „вођења државе“ у ширем смислу тих речи. Уистину, и професор књижевности је мало компетентан да одреди министра одбране.
    Но, да не буде забуне, ја овде не заговарам неко конкретно решење, јер га немам. Само сам указао на оно што је суштина. Ако остајемо при општем праву гласа, онако како је то сад дефинисано, онда имамо систем владавине новца, тј. систем који је сада и у том случају је бесмислено заговарати некакве православне државе, како то раде неки теоретичари. Просто, нема сврхе лупати главу свим тим теоријама.

    Свиђа ми се

  16. @Vladimir Celeketic
    Vojska je suvise ozbiljna stvar da bi se prepustila vojnicima 🙂

    Свиђа ми се

  17. Komentar ceka izvinjenje

    Тачно, зато ми увек имамо решење у виду теткиног чеда и ко зна којих још миљеника, љуби их мајка, тата, бака, дека, тетка, теча…..

    Свиђа ми се

  18. @Komentar ceka izvinjenje
    Питао сам која је разлика између таквог песимизма и аутошовинизма.
    Наравно да треба да се размишља о новој политичкој теорији, ако нећемо либерализам, али ни комунизам и фашизам.
    Замислите да се залажем за неку од ове три идеологије.
    Слабост је да се држите постојећег система.
    О надржавним пројектима има смисла причати ако се прво среди држава, ослободи народ.
    Суштина је у томе што нико не може сам да се бори против глобалиста и мора да постоји сарадња са народима исте вере и културе.
    @Владимир Челекетић
    Што се тиче општег права гласа, имате могућност да гарантујете одређен вредносни систем и да на власти не може да буде било ко. То се постиже кроз духовност, културу и образовање, кроз утврђивање у вери, кроз упознавање светог лика Светог Саве. Што више буде таквих људи, веће су гаранције. Али и могућности да се створи неки други начин одлучивања. До тада, ово право не може да се укине, без катастрофалних последица по народ и државу.
    И сами кажете да немате решење. Ако се залажете за укидање општег права гласа, морате да понудите решење. Са друге стране, како мислите да укинете то право грађана? Замислите да добијете простор на свим медијима и да сваки дан говорите да треба да се укине то право – шта мислите како ће људи реаговати, шта ће мислити о вама?

    Свиђа ми се

  19. @Никола Варагић:

    “Православна вера и правна свест, уз стварање православног савеза,
    услови су за опстанак и темељи за развој српског народа у 21. веку“

    “Просвећена“ и пе*ер***вана Европа /нарочито Западна Европа/
    то оспорава:

    “БРИТАНСКИ СУД: Учење Светог писма неспојиво са демократијом
    06:46 17.10.2019.

    Британски суд прогласио је библијско учење неспојивим са људским
    достојанством и демократским друштвом. До овог закључка суд је дошао
    је расправљајући случај отпуштања лекара који је одбио да каже „она“
    мушкарцу који је променио пол. Извештава Russia Today. “?!

    srbin.info/svet/britanski-sud-ucenje-svetog-pisma-nespojivo-sa-demokratijom/

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  20. @ Никола Варагић

    Замислите шта би рекао Св. Сава да му је неко предложио да се сељаци питају у вези са државним пословима. Тешко је изаћи из оквира историјске епохе. Залагати се данас за укидање општег права гласа посве је саблажњујуће. Пре 300 година било је саблажњујуће обрнуто, а шта је 300 година за историју човечанства?

    Демократија и меритократија су два принципа који се међусобно искључују, по дефиницији. Ја реагујем на Ваш текст. Ви заговарате меритократски принцип и све што Вам ја кажем је следеће: меритократски принцип може, али онда не може демократија. Живот би био немогућ када би све људске делатности биле организоване демократски. Напротив, све оно што је од виталног значаја, засновано је на меритократском принципу. Не поставља се неко да буде хирург гласањем свих запослених у једној болници. Наравно, политика није исто што и постављање стручњака на неку позицију и зато и имамо овакву расправу.

    У демократији једино што важи јесте број гласова, а у либералној демократији тзв. западног типа, тај број гласова је, мање-више, пропорционалан количини уложеног новца. То је један систем. Ви сад дођете и кажете: хоћемо православну државу. Ви не кажете: ја се залажем да се оснује партија која би у систему либералне демократије победила и водила такву и такву политику. Таква партија би се назвала конзервативном и десном, али она би, као и остале партије, била део система либералне демократије. Не, Ви одбацујете либералну демократију, која ради на број гласова и новац и хоћете нешто друго што називате „православном државом“. На то, ја одговарам: може, али у том случају не можете да имате принцип да сви могу да доносе одлуке о свему и да је најјачи онај ко има највише пара. На то Ви одговарате да нећете да укинете опште право гласа него да ћете „православност“ носилаца власти гарантовати моралним и духовним препородом нације. Дакле, план је да победите на изборима у оквиру либералне демократије, или револуцијом, преумите народ и обезбедите да он, на дужи рок, гласа само православне, породичне, домаћине и тако то, без обзира на све друге утицаје, укључујући и утицај новца. То онда није други систем, то је либерална демократија. Колико је тај план реално остварив, друго је питање.

    Још нешто, обратите пажњу да увек пишем: „опште право гласа онако како је сад дефинисано“. Опште право гласа постоји и у комунизму, али, систем је другачији, па можете да гласате само за једну партију. Дакле, то није исто што и либерална демократија. То значи, сви имају право да гласају, али им је избор ограничен.

    Даље, имате Иран. Тамо имате и више партија и опште право гласа, али постоје одређене ствари о којима не може да се гласа, које су дате на одлучивање само неколицини. То значи, сви имају право да гласају, али не о свему.

    Имате пример Јужне Африке за време апартхејда. Сви имају право да гласају, ако су бели. То значи, исто као либерална демократија, више партија и може да се гласа о свему, али не могу сви.

    Имате пример Родезије за време Јана Смита, гласачи су се делили на класе „А“ и „Б“. У „Б“ класи су били махом црни и азијати, али било је и белих. Врло мало, али их је било, а у „А“ класи је било 5% црних и азијата.

    То су неке могућности, то је оно што је постојало и што постоји и што историја познаје.

    Шта Дугин хоће и шта Ви хоћете, ја, искрено, не разумем. Хоћете неки квалитет, али да то проистекне из мноштва и под утицајем новца. Само могу да цитирам америчког писца Х. Менкена који је рекао:
    „Демократија је патетично веровање у колективну мудрост која проистиче из незнања појединаца.“

    Свиђа ми се

  21. @Nikola Varagic
    Vec sam pisao da jedini sistem u nasoj istoriji koji je imao svojstva „novog“ i „autenticno naseg“ (odatle potice i nasa potreba za „nasim“ i „jedinstvenim u svetu“) bio titoizam.Dok su Francuska i Engleska bile „grandjanske drzave“, tu je vec nastao negativan odnos prema „gradjanstvu“ koji nasi intelektualci bastine jos od vremena svog marksistickog obrazovanja, mi smo prevazisli kapitalizam u socijalizam, a i u okviru socijalistickog sveta smo imali svoj put.Medjutim to „novo“ i „autenticno nase“ se pretvorilo u imitiranje Zapada i to u onome sto je u socijalizmu bilo neostvarivo, materijalnim vrednostima (zanimljivo da vrednosti gradjanske slobode ne mozemo ni da imitiramo), kao sto se kod Vas „novo“ svodi na mesanje vec postojecih elemenata.Drzava je kao kosarka, nismo je mi izmislili niti smo bili najbolji, ali smo ucili, preuzimali od drugih, dostizali i konacno i prestigli i tada smo mogli da damo ono „nase“ i imamo najbolje i trenere i igrace.I, ponavljam, sve je uzalud, ako niste sposobni ni za minimum drzavnosti i demokratije.

    @Vladimir Celeketic
    Hirurg nije srecna analogija, jer se tu ne radi o meritokratiji, vec profesionalnom usmerenju, u principu otvorenom za bilo koga ko najpre odluci, dakle cin slobodne volje, a onda i prodje odredjene stepene obrazovanja (sposobnosti, vrednoca, talenat), koje je dominantna osobina savremene podele rada, a verujem i izvor stava da i vodjenje drzave treba da bude stvar profesionalaca.U meritokratiji cin slobodnog odlucivanja je nebitan, vec samo sud uskog kruga.I u demokratskoj drzavi postoje profesionalni slojevi u vodjenju drzave, ali principijelno njihov rad mora bilti izlozen, NE STRUCNOJ JAVNOSTI, „meritokratskoj“ grupi, VEC SLOBODNOJ JAVNOSTI, koja o njemu i ODLUCUJE.Poslednja misao koju ste citirali, opet smera na „mudrost“ i „znanje“ pojedinca, ali, ponavljam, demokratija je verovanje da je sloboda glasa bolja od slobode pojedinca da ti otkine glavu.Temelj demokratije je slobodna volja, ne znanje.

    Свиђа ми се

  22. @ Komentar ceka izvinjenje

    Намам ја примедбу на то што Ви пишете. Само указујем г. Варагићу да ако сте донели одлуку да се влада у складу са вољом мноштва, онда не можете, после тога, захтевати одређени вредносни систем и конкретна решења, осим као део мноштва који се бори за наклоност већине у оквиру тог система. То је демократија. Дакле, не можете унапред да поставите да хоћете државу која ће да буде „православна“ (шта год да то значи), а онда да кажете како ћете да имате демократију. Онда вам „православно“ није загарантовано јер из демократије може да испадне било шта. Ја ово не пишем да бих критиковао демократију или да бих заговарао нешто друго, само говорим о елементарној логици.
    Ово је много шири проблем. Уопште, цела наша тзв. национална интелектуална елита је разапета између демократије и жеље да утврди неке темељне вредности. Како те вредности данашња демократија, не да не чува, него их разара, онда они тврде како неко злоупотребљава демократију и кад би демократија била „права“, те вредности би биле герантоване, али нису спремни да доведу у сумњу саму демократију.
    Иначе да, у праву сте, да Вас парафразирам: демократија је систем у којем право на одлучивање проистиче из воље, а не из компетенције. Демократски изабрана скупштина може да донесе закон о измени закона гравитације. Такав је систем.

    Свиђа ми се

  23. @Владимир Челекетић

    Суштина онога што ја говорим је у правславној вери и ако то не разумете, онда не разумете о чему говорим. Ви говорите о одеологијама, а ја о вери, па да видимо на оснву вере, шта данас да стварамо. У том конктексту, одлично су дошле ове речи Жарка Видовића у управо објављеном тексто о Фанариотима и теологији Томе Аквинског:

    Код Томе Аквинског, ,,Црква је „објективно света“ и као таква, она „објективно“ постоји онако како постоји било која ствар или институција у свету и историји. Она није схваћена као духовна заједница. Биће није човек верник, него црква као правна установа заснована, као и исламска држава, на божанском праву. Бог је тако схваћен исламски: као предодређеност светског и историјског збивања. Славјанофил Алексеј Хомјаков је то први јасно запазио, и написао студију о савезу римокатолицизма с исламом против православља. Тај савез је већ у заједничком својству и исламске и римокатоличке теологије: обе подједнако одричу слободу и духовност човека као посебног и појединачног бића, дакле, одричу личност човека. Човек стиче вредност (која се ни за ислам ни за римокатолицизам не састоји у слободи и духовности човека, него у моћи и ефикасности служења Римској цркви или исламској држави), дакле, стиче вредност тек укљученошћу у заједницу (римокатоличку или исламску), јер основа вредности је та заједница, њено јединство, створено, тобоже, самим Богом. Православље, напротив – и једино оно међу свим могућим теологијама у историји човечанства – истиче вредност човека као безусловну, без обзира на укљученост човека у било коју заједницу, а вредност се не састоји, него се само доказује укључењем, а састоји се у духовности и слободи којом се човек као биће по себи и у себи, као биће Богом створено, таквим какво јест (духовно и слободно биће), одликује још пре сваке историје и пре сваког свог времена. То је смисао православног учења о вечности Логоса. Православна црква долази у кризу кад занемари ту основу хришћанског учења и кад, попут ислама или римокатолицизма, сматра да би црква могла бити света без претходне духовности и слободе човека.“

    У овом тренутку, опште право гласа има везе са поштовањем права личности и слободом или ослобођењем појединца. И то не искључује обнову монархије или симфонију, али мора да дође из слободе, као израз слободне во

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s