У организацији Института за европске студије 12. октобра одржана је конференција „Слободно зидарство у Југоисточној Европи од 19. до 21. века“
Конференција о Слободном зидарству (Фотографије: Фејсбук страница Института за европске студије)
У великој сали Института за европске студије у Београду, у суботу 12. октобра 2019. године је одржана међународна научна конференција под називом „Слободно зидарство у Југоисточној Европи од 19. до 21. века“ у организацији Института за европске студије и Регуларне велике ложе Србије (РВЛС). Можемо слободно рећи да је ово био први и успешан покушај академског бављења масонеријом, из перспективе историје, социологије, политичке теорије, теологије и езотерије. Конференцију су отворили Лукас Расулић, велики мајстор РВЛС и универзитетски професор, Миша Ђурковић, директор Института за европске студије и Слободан Г. Марковић са Института за европске студије и професор на Факултету политичких наука Универзитета у Београду.
Фулвио Конти са Универзитета у Фиренци отворио је конференцију излагањем о утицају Великог оријента Италије на слободно зидарство на Балкану и подунавској регији, али и о политичким импликацијама његовог деловања на том простору. Велики оријент Италије је од свог успостављања 1859. године имао снажан утицај на масонерију у Османском царству током друге половине 19. века, а најпре у Грчкој, где је „унео светлост“ у две ложе. Он је исто учинио и у српској масонској ложи „Светлост Балкана“, која је почела са радом 1876. године. Посебно је занимљива веза која је постојала између италијанске масонерије и Младотурске револуције, о којој је такође било речи.
Љубинка Тошева Карповиц, независни истраживач из Ријеке, говорила је о значају слободног зидарства у историји града Ријеке. Прва ложа је у Ријеци формирана већ 1717. године, а њени припадници били су махом богати људи из различитих професија. Ложа „Сиријус“, основана 1901. године, одиграла је важну улогу у том периоду историје Ријеке који је био обележен економском кризом. Премда је та ложа била под мађарском заштитом, ријечки слободни зидари су тесно сарађивали са италијанским политичким структурама тог доба. Улога масонерије у ријечком политичком и економском животу је била огромна, а познати ријечки градоначелник Антонио Вио био је припадник овог тајног друштва.
Љубинка Тошева Карповиц
Ерик Бекет Вивер са Универзитета у Дебрецину је говорио о масонерији у Мађарској између 1919-1939. године. Читав посматрани период је био обележен опсесијом према масонерији и њеном негативном перцепцијом. Масонерија је у Мађарској уживала епитет „дела јудео-масонске завере“ која је желела да уништи Мађарску. Мађарска масонерија је често била на удару забране, како у периоду Беле Куна, тако и у доба Миклоша Хортија. Ситуација није била ништа другачија ни током периода комунистичке власти у Мађарској.
Атила Пок са Института за напредна истраживања из Косега одржао је предавање о политици слободног зидарства у Мађарској. Он је масонско деловање у Мађарској поделио у четири етапе: 1749-1795; 1868-1919/1920; 1945-1950 и од 1989. до данас. Настанак мађарске масонерије је тесно везан за период просветитељства у доба Марије Терезије и Јозефа II. Чувени мађарски револуционар из 1848. године Лајош Кошут је био вероватно најпознатији мађарски припадник слободнозидарског покрета. За нас је занимљив податак да је српска ложа „Побратим“ била под заштитом Симболичке велике ложе Мађарске која је почела са радом 1886. године.
Примери антимасонске пропаганде
Михаило Милинковић са Филозофског факултета у Београду говорио је о Михаилу Валтровићу, Србину немачког порекла и пиониру српског слободног зидарства. Он је инициран у ложи „Светлост Балкана“ 1879. године, а познато је да је био близак пријатељ са Светомиром Николајевићем и Драгишом Миладиновићем, такође слободним зидарима. Као први професор археологије на Филозофском факултету у Београду, члан Српског археолошког друштва и уредник часописа „Старинар“ био је човек енциклопедијског знања. Остаће упамћен као члан комитета за израду споменика Михаила Обреновића и дизајнер регалија Краља Петра I Карађорђевића. Био је мајстор ложе „Слога, рад и постојанство“.
Станислав Сретеновић са Института за савремену историју из Београда одржао је предавање на тему „Терет слободног зидарства у италијанско-југословенским односима 1920-их година“. Италијанске дипломате тог доба су биле махом припадници слободнозидарских ложа, те су настојале да се максимално приближе Србији, односно касније Краљевини СХС, с обзиром да је она била под снажним утицајем француске масонерије. За време Бенита Мусолинија, италијански страх од француско-југословенских масонских веза и њихових политичких импликација је био огроман, али и неоправдан и претерујући, закључио је Сретеновић.
Станислав Сретеновић
Слободан Г. Марковић са Института за европске студије говорио је о југословенској масонерији и југословенству као цивилној религији. Југославију су створиле српска војска и страх од италијанске акције у Хрватској и Словенији, а не слободно зидарство као такво. Велика ложа Срба, Хрвата и Словенаца „Југославија“ успостављена је 1919. године и понела је тај назив 10 година пре него што га је сама држава понела. Југословенство је требало да подразумева племенско и језичко јединство Срба, Хрвата и Словенаца. Ситуација је, међутим, у пракси била прилично другачија. Многе ствари су делиле југословенску јавност, али и масонерију, попут конкордата са Ватиканом из 1937. године. Можемо рећи да је тај догађај означио смрт идеје југословенства.
Пример антимасонске пропаганде о чему је на конференцији говорио Матевж Кошир из Словеније
Матевж Кошир из Архива Словеније говорио је о суноврату Велике ложе Југославије који је био детерминисан како унутрашњим одумирањем ложе, тако и нацистичком и комунистичком репресијом. Италијански фашисти и немачки нацисти су вршили снажан притисак на Велику ложу Југославије, док је антимасонска пропаганда бујала широм Југославије. У Словенији су, на пример, одржаване антимасонске изложбе, где су се масони и комунисти приказивали као инструменти у рукама Јевреја. Кошир је напоменуо да се многи занимљиви подаци из тог периода могу пронаћи у делу Данила Грегорића „Самоубиство Југославије“. Након Другог светског рата, комунистичка Удба је приступила изради листе слободних зидара у Југославији.
Матевж Кошир
Миша Ђурковић са Института за европске студије је одржао предавање о односима између слободног зидарства и Римокатоличке цркве. За Ђурковића је сукоб између масонерије и Римокатоличке цркве сукоб два најзначајнија политичко-идеолошка блока у последња два века. У посматраном периоду, односи две организације су се кретали од сукоба до истребљења до сарадње у специфичним пољима и по специфичним питањима. Римокатоличка црква је временом прихватила много тога што је претходно сматрала масонским и јеретичким – попут људских права, демократије и мултикултурализма. Чини се да је масонска доктрина успела да се наметне као водећа идеолошка потка на глобалном нивоу, али је Римокатоличка црква и даље присутна у политичком животу (довољно је, примера ради, анализирати верски састав америчког Врховног суда).
Миша Ђурковић
Жолт Лазар са Универзитета у Новом Саду је говорио о снази масонских веза. За њега је масонерија пре дискретно, него ли тајно друштво. Масонске везе су слабе везе (за разлику од породичних или пријатељских веза које су јаке), али су слабе везе често плодоносније од јаких. То је оно што се у теорији назива „моћ слабих веза“. Пример за то је однос Михајла Пупина и америчког председника Вудро Вилсона. Нетачна је оцена да су они били пријатељи, али су обојица били слободни зидари. Њихове масонске везе су донеле, примера ради, присаједињење западног Баната Краљевини СХС.
Немања Радуловић са Филолошког факултета у Београду одржао је предавање о езотеријским струјама унутар српске међуратне масонерије. Те струје су биле изузетно снажне, што потврђује бројна међуратна литература на нашем простору посвећена езотерији. Тако је већ поменути Михаило Валтровић био близак тим струјама, о чему сведочи његов аутограм у књизи „Die Wissenschaft des Atmens (Vedanta-Philosophie)“. Занимљиви примери су и часопис за антропософију и уметност „Упознај себе“, дела „Реинкарнација и карма“ и „Суштина уметности“ Рудолфа Штајнера, часопис „Теозофија“ који је излазио у Загребу, дело Милана Марјановића „Окултизам и езотерија“ итд.
Немања Радуловић
Поред наведених излагања, током конференције је емитован кратки документарац посвећен стогодишњици оснивања Велике ложе Срба, Хрвата и Словенаца „Југославија“, као и видео-предавање стручњака за латиноамеричку масонерију Оскара Барбосе Лисана са Универзитета у Варшави.
Рајко Петровић, Институт за европске студије
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Хеј, масони Југословени….
Нема никакве сумње да су подјармљени руски као и „српски“ масони и комунисти-бољшевиции спровели буржоаске, експерименталне и револуционарне циљеве западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста и да су за њихов рачун уништавали све изворе националне снаге у Русији и Србији, улажући огромне напоре да руски и србски народ просто материјализују изнутра и да их потпуно поживинче, у чему су у извесној мери и успели. Немилосрдно су уништавали водећи слој руске и србске нације, развијањем презира и непослушности у односу на све ауторитете признате Хришћанством и уништавањем традиција у духу новог идолопоклонства пред материјалним прогресом, нарочито пред напретком технике и економије, при чему хришћанској етици нису придавали никакав значај. Ово је подстакло руског емигранта у Француској С. Димитријевског да о бољшевичкој револуцији донесе овај суд:
„Да би заувек потчинили покорену земљу Асирци су одводили горње слојеве, носиоце националне културе у ропство, или су их уништавали. На њихова места довођени су туђи елементи. Нација којој је одузето вођство, губила би лик и падала у потпуно поробљавање. Овим методама раде и данашњи поробљивачи Русије, само у савршенијем и грознијем облику и у много већим размерама. Док су у старом веку довођене и уништаване хиљаде и десетине хиљада, сада се одводе и уништавају милиони носилаца руске крви и културе.
Свагде у руској земљи потискују се руски људи и од стране државне власти и од стваралачког културног рада, одузима им се могућност образовања и најмилималнији услови људског опстанка. руски се човек преобраћа у теглећу животињу, која чами у тами прљаве штале. Туђинска власт није никада била тако моћна, нити је икада руски владајући елеменат био тако малаксао и немоћан кад сад…“ (Види: С. Дмитриевский, Большевистская революция – это «уловка», для обмана руского населения в России, Газета «Младоросская искра» – двухнедельный орган Союза младороссов во Франции , от 1 октября 1933, № 33, стр. 147).
У енглеском листу “Truth” (“Истина“) објављен је програмски чланак познатог европског масона и главног уредника Хенрија Лабушера (Henry Labusher) под насловом „Кајзеров сан“ (“The Kaiser’s Dream”) са географском картом новог еврпског републиканског и федеративног поретка на којој је Србија приказана као Аустро-Угарска република а, Русија као „Руска пустиња“ – “Russian desert…” (Види: Henry Labusher , The Kaiser’s Dream, “Truth”, London, England, December 1890).
Не улазећи ни у какве друге коментаре, цитирали бисмо чланак М. С. Максимовића, који је објавио под насловом „Из наше прошлости – Академици неће ни краља ни кнеза…“, где између осталог, стоји:
„Из наше прошлости
АКАДЕМИЦИ НЕЋЕ НИ КРАЉА НИ КНЕЗА – Краљ Милан Обреновић и кнез Никола Петровић нису добили потребан број гласова за чланство у Српској краљевској академији наука
Осмог јануара 1893. године претседник Краљевско-српске академије наука Димитрије Нешић, извештава министра просвете и црквених послова Јована Ђорђевића:
‘да су на главном скупу Академије, 28. децембра прошле године кандидати за Академију била ова лица …’
Шест дана касније, 14. јануара 1893, министар просвете и црквених послова, Јован Ђоршевић, упућује следећи допис:
‘Српској краљевској академији
Из накнадно потраженог извештаја Академије од 8. о. м. Бр. 286 дознао сам да су међу кандидатима за нове академике била и два српска владаоца, један бивши и један садашњи и да су при избору обојица остали у мањини.
У име владе његовог величанства (Александра I Обреновића – М.С.М.) морам приметити Академиј, да се у овом случају поступало противно и најобичнијим правилима куртоазије.
Ако је Академија желела у броју својих чланова имати и две тако узвишене личности, требало је да њиховој кандидацији претходи:
Прво: споразум чланова Академије, да ће тако високо лице бити изабрано не простим гласањем, већ једногласном акламацијом, а затим
друго: пристанак тог високог лица, да ће се и примити таког једногласног избора.
Како од овога двога ниједно није учињено, то се бојати, да је место почасти нанесена увреда двема високим личностима, од којих је једна доскора била владалац Србије и основала саму Српску краљевску академију – а друга је суверен наше једнокрвне браће, с којом нас од векова везују најтешње везе сродства и истоветности интереса и с којом стојимо и желимо свагда стајати у искреним и ничим непомућеним пријатељским односима.
Влада његовог величанства сажаљева, што се тако што могло догодити у крилу ове корпорације, која је у првом реду позвана да унапређује народну образованост и да брижљиво отклања све што би сметало општој слози и духовној заједници нашрга народа’.
Академици, дакле, нису хтели да приме у своје редове ни краља ни кнеза. Занимљиво је да и министар просвете и црквених послова Јован Ђорђевић, који је Академији упутио наведени прекор, није био боље среће. Три месеца раније, 15. новембра 1892. године, приликом избора за редовне чланове Академије из редова Српског ученог друштва он није добио потребан број гласова…
Тако министар Ђорђевић, редовни члан Српског ученог друштва, које је закон укинуто 16. Новембра, није од чланова тог друштва изабран за редовног члана Српске краљевске академиије“ (Види: М. С. Максимовић, Из наше прошлости – Академици неће ни краља ни кнеза…, „ПОЛИТИКА“, Београд, 10. март 1991).