Поводом тридесет година од смрти Данила Киша (Суботица, 22. фебруар 1935 – Париз, 15. октобар 1989) доносимо његову „кратку аутобиографију“
Мој је отац угледао света у западној Мађарској а завршио је трговачку академију у месту рођења извесног господина Вирага који ће, милошћу господина Џојса, постати славни Леополд Блум (Bloom). Мислим да је извесна либерална политика Фрање Јосипа II као и жеља за интеграцијом навела мога деду да свом још малолетном сину мађаризује презиме; многе појединости из породичне хронике остаће, међутим, заувек неразјашњене: године 1944. мој отац као и сви наши рођаци биће одведени у Аушвиц, одакле се скоро нико од њих неће вратити.
Међу мојим прецима са мајчине стране налази се један легендарни црногорски јунак, који ће се описменити у својој педесетој години и слави свога мача додати славу пера, као и једна „амазонка“, која је из освете посекла главу турском насилнику. Етнографска реткост коју представљам изумреће, дакле, са мном.
У мојој четвртој години (1939), у време доношења антијеврејских закона у Мађарској, родитељи су ме крстили у Успенској цркви у Новом Саду у православну веру, што ми је спасло живот. До своје тринаесте године живео сам у Мађарској, у очевом родном крају, где смо побегли 1942. после новосадског покоља. Радио сам као слуга код богатих сељака, а у школи сам слушао катехизис и католичку библијску егзегезу. „Узнемирујућа различитост“, оно што Фројд назива Heimilchkeit биће мојим основним књижевним и метафизичким потицајем; у својој деветој години написао сам прве песме, на мађарском; једна је говорила о глади, друга је била љубавна песма par excellence.
Од своје сам мајке наследио склоност ка приповедачкој мешавини факата и легенде, а од свог оца патетику и иронију. За мој однос према књижевности није без значаја чињеница да је мој отац био писац међународног реда вожње: то је читаво космополитско и књижевно наслеђе.
Моја је мајка читала романе до своје двадесете године, када је схватила, не без жаљења, да су романи „измишљотина“ и одбацила их једном заувек. Та њена аверзија према „пустим измишљотинама“ присутна је латентно и у мени.
Године 1947. посредством Црвеног крста репатрирани смо на Цетиње, где је живео мој ујак, познати историчар, биограф и коментатор Његоша. Одмах по доласку полагао сам испит за ликовну школу. У испитној комисији били су Петар Лубарда и Мило Милуновић. Волтерова биста коју смо цртали – гипсани одливак Худонове портретне статуе – личила ми је на једну стару Немицу коју сам познавао у Новом Саду; тако сам га и нацртао. Ипак сам био примљен, ваљда због других мојих радова. Требало је да сачекам годину-две како бих могао имати потребну гимназијску спрему. За то време одлучио сам да ипак завршим матуру.
Две године сам учио виолину у музичкој школи, где ми је предавао Симонути старији, кога смо прозвали „Паганини“, не само због изгледа, него и зато јер је обожавао тремола. Управо када сам био стигао до друге позиције, музичка се школа одселила у Котор. Тада сам наставио да свирам без нота, циганску музику и мађарске романсе, а на школским игранкама танго и инглиш-валцере.
Данило Киш, Париз, 1980.
У гимназији сам наставио да пишем песме и да преводим мађарске, руске и француске песнике, у првом реду ради стилске и језичке вежбе: спремао сам се за песника и изучавао књижевни занат. Руски су нам предавали бели официри, емигранти из двадесетих година, који су, замењујући одсутне професоре, држали с једнаком спремом предмете као што су математика, физика, хемија, француски, латински.
После матуре уписао сам се на Београдски универзитет, где сам дипломирао као први студент на новоотвореној катедри за Упоредну књижевност.
Као лектор за српскохрватски језик и књижевност боравио сам у Стразбуру, Бордоу и Лилу. Последњих година живим у Паризу, у десетом арондисману, и не болујем од носталгије; кад се пробудим, понекад не знам где сам: чујем како се нашијенци дозивају, а из кола паркираних под мојим прозором са касетофона трешти хармоника.
Извор: Сајт посвећен Данилу Кишу
Прочитајте још
Categories: Поново прочитати/погледати
Оставите коментар