Институт за европске студије: Дани биоетике

Од 1. до 3. октобра 2019. године одржан је циклус предавања под називом „Дани биоетике“

Дани биоетике (Фото: Институт за европске студије)

У организацији Института за европске студије и фондације Хајнрих Бел Штифтунг (Heinrich Böll Stiftung) од 1. до 3. октобра 2019. године одржан је циклус предавања под називом „Дани биоетике“. Тродневне активности започете су предавањем проф. др Гордане Ковачек Станић, са Правног факултета у Новом Саду, одржаног 1. октобра, на тему сурогата материнства у савременом европском праву.

Гордана Ковачек Станић и Миша Ђурковић (Фото: Институт за европске студије)

Наредних дана, од 2. до 3. октобра, организован је семинар на енглеском језику насловњен For One’s Own Good? The Concept and Ethics of Paternalism, на коме су учествовали домаћи и инострани стручњаци из области биоетике, филозофије и социологије. Семинар су отворили директор Института за европске студије, научни саветник др Миша Ђурковић, др Веселин Митровић са Института за социолошка истраживања Филозофског факултета Универзитета у Београду и представници Хајнрих Бел Штифтунг фондације.

На предавању „The Complicated Relationship Between Autonomy and Wellbeing“, Луси Вајт (Lucie White) разматран је однос два основна друштвена и етичка принципа: добробити, која може бити субјективног и међусубјективног карактера и која као таква превазилази границе аутономије појединца и са друге стране права на поштовање људског бића као независне индивидуе у пуном смислу те речи. Образлажући термин међусубјективне добробити као интервенције „са стране“, Луси Вајт је указала на етичке проблеме које проузрокује патернализам („меки“ и „тврди“), термин заснован на бризи за другога, нарушавајући аутономију и слободу деловања појединца у савременим друштвеним оквирима. Примери којима се  Вајтова послужила током излагања имали су за циљ да подстакну слушаоца да се замисли како би као део целине савременог друштва у  којој индивидуа егзистира она имала могућност да искаже свој независни суд у случајевима када је он супротстављен силама патернализма, односно бризи „за нечије добро“.

Луси Вајт и М. Ђурковић (Фото: Институт за европске студије)

Сличан суд изнео је и професор др Јован Бабић, професор етике на Филозофском факултету Универзитета у Београду, који је своје излагање „Deciding for others“, засновао на истраживању које се бави етичким димензијама еутаназије, у случајевима када појединац из било којих разлога не може да делује самостално, доноси сопствене, између осталог здравствене одлуке, те тиме коначно долази у потчињен положај стављањем под нечије старатељством (родбине, пријатеља или трећег лица). Тиме што ограничава индивидуализам (жељене поступке појединаца), концепт патернализма на релацији пацијент-лекар, пацијент-старатеља карактерише димензија неједнаке моћи на пољу интеракције, те самим тим за собом повлачи и сметње у виду конфронтација.

Катја Стопенбринк (Katja Stoppenbrink) у свом раду „Art. 12 UNCRPD – Does the change from substitute to shared decision-making imply an end to all problems of paternalism?“ налази да патернализам може имати и своју позитивну страну. Њено предавање засновано је на примеру аутистичне особе чије интересе штити старатељ кога је доделила држава. Позивајући се на члан 12. Конвенције о правима особа са инвалидитетом као међународном уговору Уједињених нација о људским правима који има за циљ да заштити права и достојанство особа са инвалидитетом, Стопенбринкова је указала да је патернализам у извесним случајевима дозвољен, чак и пожељан, нарочито када се ради о ментално болесним лицима, у циљу обезбеђивања добробити и спречавања штете. Једина дилема која се овде поставља јесте одређивање граница/опсега патерналистичког деловања старатеља, у виду заштите одређеног лица, како не би нарушио његову приватност, право на слободу избора и одлучивања.

Трећи дан посвећен биоетичким темама на Институту за европске студије у Београду отпочела је Милица Митровић са Филозофског факултета у Београду са предавањем о праисторији патернализма. Она је изложила концепте патерналистичке културе и културног патернализма који су се јавили у доба неолитизације. Патернализам у овом добу није могуће разумети уколико не разумемо корените промене у људским заједницама тог доба – од лова ка земљорадњи, од номадског ка седелачком начину живота итд. Судећи по Митровићевој, културни патернализам подразумева концепт у коме једна група или особа намеће своју културу другој групи или особи, у уверењу да је једна култура боља и да би прилагођавање њој побољшало живот других. Неке од основних одлика патерналистичке културе тог доба биле су лидерство, мале заједнице, одсуство закона, заштита слабијих у замену за њихову лојалност и покорност, блиска и појединачна веза са потчињенима, тежња ка одржавању ауторитета и постојећег статуса у заједници, присуство породичне атмосфере итд. Кључни период за транзицију културног патернализма био је, закључила је Митровићева, од 6200 г. п.н.е. до 6000/5950 г. п.н.е.

Фото: Институт за европске студије

Томас Гутман са Правног факултета Универзитета у Минстеру одржао је предавање на тему „Либерализам и (како избећи) патернализам“. Дебата о патернализму још увек открива темељне димензије тога шта он представља за вредновање аутономије, слободе, једнакости и поштовања личности. Либерализам, као политичка, морална и правна теорија, је посвећен егалитарном и нормативном индивидуализму. Нормативни индивидуализам штити услове за аутономију као скуп индивидуалних права којима се изражава суверенитет појединца над собом. У том контексту, либерализам треба посматрати као егалитаран, јер се залаже да сви имају ова права подједнако. Док је општеприсутна либерална традиција усмерена на „аутономију као право“, Гутман сматра да патерналистичка теорија, која не користи језик и концепте (моралних и правних) права, не разуме суштину исте. Сходно томе, историјски посматрано, либерална традиција се и јавља као снажно анти-патерналистичка, окренута против доминантне и екстремно патерналистичке правне и политичке теорије централне Европе 17. века.

Зоран Тодоровић са Медицинског факултета Универзитета у Београду одржао је предавање о патернализму у постојећој медицинској пракси. Најпре је указао на потребу разликовања два приступа: приступ оријентисан на одговорност (принципи правде и добробити) и етике оријентисане на права, принципе и аутономију. Тодоровић затим поставља кључно питање – како превазићи патернализам у медицини зарад процене важности и циљева лечења. Када је реч о аутономији у клиничкој пракси, она укључује два важна корака: да пацијент са способношћу доношења одлука доноси аутономну одлуку о свом здрављу и лечењу и да здравствени радници дају савете и спроводе лечење према избору пацијента. Вредност прављења властитих избора, према Тодоровићу, подразумева: да смо самосталнији ако нисмо вољни да своје важне изборе пренесемо на друге људе, чак и ако верујемо да они могу доносити боље одлуке него што ми можемо; самосталнији смо ако свој избор преносимо на друге (пацијенти на лекаре). Добар пример постојања патернализма у клиничкој пракси јесте утицај плацебо ефекта на излечење пацијената. Тодоровић закључује да се већина лекара поноси поштовањем аутономије пацијената и укључивањем пацијената у процес доношења одлука, али да занемарује честе појаве селективног патернализма и често га не примењује на одговарајући или доследан начин.

Фото: Институт за европске студије

Миша Ђурковић са Института за европске студије одржао је предавање на тему „Гојазност и границе легитимног патернализма“. Ђурковић је најпре констатовао да феномен гојазности поприма широке размере у пракси, те да је, сходно томе, све присутнији у политичкој теорији. Пре 100 година гојазност није била друштвени проблем већ је, напротив, проблем био недостатак хране и неухрањеност. Храна коју савремено човечанство конзумира има све проблематичнији хемијско-биолошки састав, што оставља озбиљне последице на кардио-васкуларни и репродуктивни систем потрошача. Централно питање, судећи по Ђурковићу, јесте да ли држава (у контексту либералне теорије државе) има право да интервенише у сферу породице у којој су деца гојазна? За разлику од садашњег концепта неолиберализма, изворни неолиберализам је подразумевао уплив државе у здравствено стање својих грађана, с обзиром да је, судећи по Милсу, национална хармонија схватана као битан интерес. Поставља се оправдано питање да ли пад државе благостања и јачање неолиберализма у другој половини прошлог века можемо директно повезати са растом гојазности, која је, судећи по извештајима Уједињених нација, почетком ХХ века попримила епидемијске размере.

Савремени демохришћани, сматра Ђурковић, проблему гојазности приступају прилично озбиљно – слобода друштва и породице се мора бранити, баш као и индивидуалне слободе. Посебну пажњу треба посветити великим мултинационалним корпорацијама, које продају велике количине јефтине и нездраве хране захваљујући, пре свега, рекламним манипулацијама. Ђурковић закључује да држава мора интервенисати како би заштитила аутономију појединца и целокупно друштво. Уколико се држава повуче из области бриге о здрављу својих грађана, појединац ће бити остављен да се сам бори са проблемом гојазности.

Серију предавања о патернализму затворио је Веселин Митровић са Института за социолошка истраживања. Према дефиницији, патернализам представља мешање државе или појединца у сферу друге особе или групе, противно њиховој вољи, а брањено или мотивисано тврдњом да ће се ометана особа боље заштитити од одређене штетности. Примери патернализма су законодавство против дроге, обавезно ношење сигурносних појасева или задржавање релевантних информација које се односе на стање пацијента од стране лекара. Митровић указује на вечиту дилему када је реч о „само-патернализму“: поштовање аутономије или доброчинство, с обзиром да је танка линија између протекционистичког и ауторитарног начина размишљања и деловања. На породичном нивоу, та дилема се огледа у питању да ли су родитељи власници или чувари аутономије њихове деце. На нивоу социо-економског патернализма, дилема се јавља у томе на који начин се кретати између „небриге“ и „прекомерне бриге“. На нивоу политичког патернализма, закључује Митровић, већа стопа колективистичких и ауторитарних ставова отвара простор за „патерналистички начин размишљања“.

Слађана Здравковић, истраживач-сарадник Института за европске студије
Рајко Петровић, истраживач-приправник Института за европске студије



Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , , , , , , , , , ,

1 reply

  1. Дуго одлазим у теретану и сведок сам стотинак неуспешних покушаја мршављења. Општи утисак је: да гојазни имају негативно мишљење о себи, да су склони мазохизму – да верују како ће проблем нестати ако се муче и самоповређују, те да нису истрајни и лако одустају, као у неком страху да би могли да се пролепшају и постану привлачни.
    Онда се намеће помисао: да на себи носе родитељско проклетство (Ерик Берн) да морају да остану дебели и непривлачни, као и да практикују мазохизам као начин да умилостиве извор проклетства?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s