Чињеница је да би ставове српског председника врло лако могао да одбрани неки амерички експерт, заступајући интересе своје државе
Драгана Трифковић (Извор: Центар за геостратешке студије)
Поводом текста Петра Искандерова “Србија није Сирија, Вучић није Милошевић”
Како се Александру Вучићу ближи време да испуни обавезе које је преузео доласком на власт, тако настоји да угуши сваку слободну мисао, поткупи што већи број аналитичара и експерата и сурово се обрачуна са свим неистомишљеницима. По узору на власт Мила Ђукановића у Црној Гори, он се труди да приватизује државу и уведе потпуну диктатуру, прогонећи свакога ко мисли другачије од њега. Захваљујући медијима које контролише успева да држи јавност у уверењу како одговорно и посвећено обавља свој посао. Али чињенице говоре другачије. Иако се хвали како је Правни факултет завршио са најбољим оценама, то га не спречава да свакодневно крши Устав над којим је положио заклетву.
Посебно болне теме у којима не воли да буде оспораван су Косово и Русија. Због тога што су за просечног Србина то веома важне теме. Александар Вучић је своју радикалску политичку каријеру градио на идејама о „Великој Србији“, одбрани српских интереса и стварању међуетничких сукоба. Радикалске идеје су са једне стране давале оправдање западним силама да тврде како је српска агресивност проузроковала све проблеме на простору бивше Југославије, а са друге стране су имале дијаметрално супротне ефекте у реализацији. Што су радикали више ударали у своје великосрпске бубњеве, то је Србија бивала све мања. И данас када Александар Вучић говори о томе да спашава барем нешто на Косову иако ми тамо немамо ништа, ми смо свесни тога да је спреман да дâ све оно што јесте наше и што нам по Уставу и међународном праву припада.
План о разграничењу са Косовом, српска јавност никада није имала прилике да види. Грађани Србије могу само да нагађају о каквом је плану реч, јер председник Србије никада није нашао за сходно да га представи и образложи. Такође није нашао за сходно ни да потражи подршку од грађана Србије за његову реализацију, али је ангажовао Тонија Блера, који је 1999. жестоко заговарао бомбардовање Србије, како би му помогао да добије подршку за разграничење од светских сила. Тони Блер је добро одрадио свој посао, колико је могао. САД се овај план свидео, јер његовом реализацијом завршавају пројекат независног Косова, али добијају и више од тога. Након потписивања свеобухватног договора о нормализацији односа са Косовом, Србија фактички признаје право на сепаратизам и насиље, чиме се сви учесници и подржаваоци сепаратизма и насиља, ослобађају одговорности. Нико после тога неће моћи да говори о НАТО агресији, америчком интервенционизму у Југославији или албанском тероризму, након што српска власт ослободи главне актере одговорности. Руско Министарство иностраних послова последњих година често говори о штетним последицама НАТО интервенције у бившој Југославији, као и председник РФ Владимир Путин. Парадоксално ће бити уколико српски режим ове аргументе потпуно обезвреди. Друга ствар коју ће САД постићи је интеграција остатка Балкана у НАТО, јер након уласка Косова у НАТО по добијању независности, Србија неће имати другу алтернативу ни могућност да брани своју територију. За собом ће повући и Босну и Херцеговину која за сада остаје изван НАТО, само због отпора Републике Српске и чињенице да Србија није чланица НАТО, иако је дубоко интегрисана у ову организацију СОФА споразумом и ИПАП (које је узгред речено потписао режим Александра Вучића). Уколико се такви планови реализују, Балкан ће бити потпуно затворен за руски утицај.
Ричард Гренел и Александар Вучић (Фото: Бета/Милош Мишков)
Овај увод сам направила како не би било забуне око тога шта за собом повлачи признавање Косова као независне државе од стране Србије, јер се чини да неки руски аналитичари ове чињенице игноришу или их не разумеју, што је мало вероватно.
Александар Вучић уистину покушава да убеди српску јавност а и руску страну, како је договор са Албанцима, односно предаја Косова, најбоље решење за будућност Србије. Да у Кремљу сада седи Борис Јељцин, верујем да би се обрадовао што је Вучић у посету Москви повео свог саветника Тонија Блера да заједнички образложе предности тако генијалног плана. Али сва срећа, у Кремљу не седи више Борис Јељцин, па Вучићеви лукави планови уопште нису наишли на разумевање. Ипак у руској јавности има оних који подржавају такве планове, посебно последњих неколико месеци од како је Вучић повео плаћену лобистичку кампању у циљу придобијања подршке у Русији и дискредитације својих политичких противника из Србије који му те планове кваре. Посебно разумевање је нашао у кругу људи окупљених око пројекта Балканист.ру који свакодневно марљиво преводе писања српских таблоида којих се згражава већинска јавност у Србији. Експерти окупљени око Балканиста подржавају Вучићеву политику и план разграничења са Косовом, што је евидентно из њихових анализа и публикација. Због тога се повела полемика између руских и српских интелектуалаца, која је по мојој оцени, нарочито корисна.
Иако сам очекивала да ће господин Никита Бондарев сам изнети своје аргументе у одговору на текст којим сам му се обратила, то је уместо њега учинио господин Петар Искандеров.
Никита Бондарев
Господин Искандеров је цењени стручњак који у Русији важи за једног од најбољих познаваоца Албаније. Посебно уважавам то што као aлбанолог течно говори албански језик, јер без тога не би ни могао да познаје толико добро наше суседе. О њему у Албанији имају само речи хвале, и то не без разлога. Петар Ахмедович је 2012. године организовао у Москви конференцију поводом сто година од оснивања албанске државе, на којој су говорили стручњаци из Албаније и Русије. Мислим да је било корисно да се на том скупу обратио и неки историчар из Србије, како би образложио наше ставове на ту тему. Нажалост нико од наших историчара није био позван. С друге стране, сасвим је у реду да Русија има своје интересе у Албанији и да жели да развија сарадњу са Албанцима. Ту није ништа спорно. Оно што је спорно то је став господин Искандерова који је изнео у одговору мени да Косово није српско- поодавно. Овакав став је сигурно са одушевљењем прихваћен у Албанији и служи интересу стварања Велике Албаније. Међутим он је супротан Уставу Републике Србије и Резолуцији СБ УН 1244, коју званична Русија већ годинама штити на међународном нивоу (због чега су Срби посебно захвални Русији), често и више него званична Србија. Ту се поставља питање да ли се г. Искандеров противи званичној политици РФ, што свакако као интелектуалац има право.
Други спорни став који г. Искандеров износи је економска сарадња Србије и Русије. Србија заиста званично није увела санкције Русији, али је Запад забранио Александру Вучићу да развија било какву економску сарадњу са Русијом. Он се такве забране стриктно придржава и то је главни разлог због ког није искористио шансу да развије домаћу привреду користећи погодности извоза на руско тржиште. О томе сам писала у тексту „Вучић и руске санкције, спасиба за дружбу“. Међутим то је далеко професионалније образложила уважена Ана Филимонова у тексту „Русија губи подршку српског народа“ где је навела тачне податке о економској сарадњи Србије и Русије од 2014. године до данас. Овде бих додала само још једну чињеницу, а то је да је 2008. године када су САД имале далеко већу контролу над простором Балкана него данас, било теже реализовати стратешки економски уговор са Русијом, него данас. О економски темама је могуће нашироко расправљати, али оно што је суштина то је да нико озбиљан не би играо на ту карту (у смислу аргументације), из простог разлога што је економија Србије данас озбиљно девастирана. Србија се налази на последњем месту у Европи по економском стандарду, али је зато на водећем месту по питању корупције.
Када сам већ споменула уважену Ану Филимонову напоменула бих још једну чињеницу, а то је да је господин Петар Искандеров писао ауторске текстове за Фонд стратешке културе на српском језику, којим је руководила госпођа Филимонова. Интернет страница овог Фонда је заиста нудила српској публици квалитетне текстове, који су озбиљно анализирали српско-руске односе. Након гашења овог портала, српска јавност је ускраћена да сазна са другачијег стручног становишта о важним процесима на међународној сцени. Оно што је интересантно међутим, то је да је г. Искандеров у својим текстовима на Фонду стратешке културе 2014. године означавао Александра Вучића као америчког човека. Цитираћу један део из његовог интервјуа који је дао српском Спутнику 2015. године, с обзиром на то да текстови на Фонду стратешке културе (на српском језику) нису више доступни. „Тренутно Вашингтон пружа подршку српској Влади, јер се у Београду све чешће прича о ванредним парламентарним изборима, а Вучић је више проамерички политичар него проевропски“ изјавио је господин Искандеров за Спутњик. Потпуно се слажем са овим ставом и то је један од разлога због чега Вучић хоће да потпише споразум са Албанцима и призна Косово као независну државу.
Поставља се питање како је одједном г. Искандеров променио своје мишљење о проамеричкој политици Александра Вучића, које је претходно сасвим аргументовано износио? И који је интерес Русије да подржава про-америчку политику српског председника?
Сигурна сам у то да Александар Вучић има могућности да придобије подршку стручне јавности, али углавном та стручна јавност након тога остаје без озбиљне аргументације.
Петар Искандеров (Фото: НСПМ)
И на крају запитала бих се како то да руски експерти у својим хвалоспевима о Вучићу не спомињу кључне теме за Русију као што су Украјина или Сирија? Вероватно због тога што би се онда нашли на потпуно клизавом терену, узимајући у обзир то да руски миљеник Александар Вучић Крим сматра украјинском територијом и чврсто подржава украјински интегритет. У прилог томе иде и чињеница да је ухапсио све српске добровољце који су боравили у Донбасу и бранили руско становништво од напада украјинских националиста. Што се Сирије тиче ту је ситуација још компликованија, јер како је могуће образложити чињеницу да је руски пријатељ Александар Вучић наоружао терористе из ИСИЛ-а најновијим моделима српског Крушика?
Поштовани господин Искандеров напомиње у свом тексту да Србија није Сирија, нити је Александар Вучић Башар ал Асад. И са овим морам да се сложим јер да Вучић јесте Асад радио би на одбрани своје државе и очувању њеног територијалног интегритета, а не на њеном растакању. У вези са тим нико у Србији не очекује (па ни ја иако ми г. Искандеров то импутира) да ће он послати тенкове на Косово, чак ни Албанци који се смеју подизању и спуштању борбене готовости у маркетиншке сврхе. Још мање очекујемо ваздушно космичке снаге Русије, јер оне могу да дођу само на позив званичних власти, а проамерички Вучић (како је и сам Искандеров тврдио) то не би смео ни у лудилу да помисли. Грађани Србије (и ја лично) очекују да председник Србије поштује Устав над којим је положио заклетву и да брани интересе Србије, јер му је то обавеза. Што се тиче Русије очекујемо да остане доследна у одбрани међународног права и Резолуције 1244, без обзира шта председник Србије буде самостално решио. Русија нема никаквог разлога да подржава Вучићево отплаћивање америчког кредита, напротив то уопште не би било у њеном интересу.
Чињеница је да би ставове српског председника врло лако могао да одбрани неки амерички експерт, заступајући интересе своје државе. Због тога је тешко прихватити ставове руских експерата који би желели да Србима братски предложе стварање Велике Албаније и улазак у НАТО. Русија ипак није Америка и такве ставове не очекујемо од руских експерта.
Аутор је директор Центра за геостратешке студије
Упутнице:
https://stanjestvari.com/2019/09/27/bondarev-otvoreno-pismo/
http://www.nspm.rs/politicki-zivot/vucic-i-ruske-sankcije-spasiba-za-druzbu.html
https://geostrategy.rs/rs/geopolitika/482-sp-r-zu-sl-b-dn-rg-vini-srbi-s-u-r-ins-i-ri-srps-ih-vl-s-i
https://stanjestvari.com/2019/10/04/anja-filimonova-rusija-gubi-podrsku-srpskog-naroda/
https://rs.sputniknews.com/komentari/201509174629568/
Опрема: Стање ствари
(Центар за геостратешке студије, 11. 10. 2019)
Прочитајте још
- Никита Бондарев: Зашто подржавамо Вучића
- Драгана Трифковић: Поред таквих пријатеља као што је Н. Бондарев, непријатељи нам нису потребни!
- Дарко Ристов Ђого: Прагматизам Н. Бондарева или Не постоје одвојено руско и српско становиште
- Петар Искандеров: Одговор Д. Трифковић или Србија није Сирија, Вучић није Милошевић
Categories: Преносимо
Због све наше и деце света, људског достојанства и антиимперијалистичке хуманости, са солидарношћу, песмом и уједињеном борбом можемо да савладамо психопатске компрадоре, западног окупатора и великоалбанске сепаратисте за наук да у свету постоје храбри народи који знају како се бори за Правду. Нека победи Добро.
¡VIVIREMOS Y VENCEREMOS!
“Господин Искандеров је цењени стручњак који у Русији важи за једног од најбољих познаваоца Албаније. Посебно уважавам то што као aлбанолог течно говори албански језик, јер без тога не би ни могао да познаје толико добро наше суседе. О њему у Албанији имају само речи хвале, и то не без разлога. Петар Ахмедович је 2012. године организовао у Москви конференцију поводом сто година од оснивања албанске државе, на којој су говорили стручњаци из Албаније и Русије. Мислим да је било корисно да се на том скупу обратио и неки историчар из Србије, како би образложио наше ставове на ту тему. Нажалост нико од наших историчара није био позван.”
После ових редова у чланку г-ђе Д. Трифковић много je разумљивији чланак г. П. Искандерова. Косовски Албанци су, чини се, успели да пронађу своје подржаваоце и у самој Руској федерацији. Надајмо се да је Кремљ остао неосвојива тврђава за њихове освајачке намере и планове по Балкану.
Запад је инвестирао у свој интерес у Србији. Русија наступа са позиције дај шта даш, али само ако може бесплатно. Ако Срби могу да се изборе да не уђу у НАТО добро је, ако не могу, ником ништа. Али они да плате да Србија не уђе у НАТО, неће. Такав им интерес. Толико им то вреди. Ако у Србији, као реална политичка снага, постоје само Вучић и тзв. Друга Србија, онда, бољи је Вучић, њега ћемо да тапшемо по рамену. Као кад лавови убију велики плен, наждеру се и онда се удаље никих стотинак метера, у хладовину и легну да спавају, а шакали дођу да откину мало, дакле, чиста добит, улагање нула, шта год да се узме, добро је.
То је легитимна позиција и то треба да примимо к знању. Истина је, Русија не води и не би водила антисрпску политику. Сутра да Србија крене да растера Шиптаре и врати КиМ, Русија не би бомбардовала Србију и не би уводила санкције Србији. Лепо је то и то треба знати и поштовати. Али, не би ни Нова Гвинеја.
Ако све ово знамо, време је да то сазнање уважимо и према то ме се поставимо. Према томе бесмислено је да госпођа Трифковић убеђује Русе како ће Србија доспети у НАТО, јер њихов став је „bad luck”, како год да се то на руском каже.
Срби морају да науче да разликују симпатије, наклоности, осећаје, љубави, културну повезаност, навијачке страсти, … са једне стране и политику са друге. Козачке игре, књижевне вечери, друштва српско-руског пријатељства, Путинове слике по Београду, … све је то лепо, али, то НИЈЕ политика.
Нажалост сада је у потпуности јасна политика Русије према Србима (намерно кажем Србима, а не Србији), а то значи да не треба гајити илузије да ће нам Русија помоћи да се ишчупамо из провалије у коју нас гура Запад.
А сетивши се речи Пророка Јеремије „проклет човек који се узда у човека”, јасно је да Срби треба да се уздају у Бога, а не у Русију.
@ Петар Јанкетић
Србија би добила потребну помоћ од Русије, када би наш државни врх то затражио од њих. Али, колико је познато, ми се њима нисмо обраћали за помоћ у враћању нашег отетог Косова и Метохије. Наш државни врх треба да прво рашчисти са дилемом, да ли хоћемо или нећемо враћање наше покрајине. А, како се чини из честих изјава председника Вучића, он намерава да се одрекне Космета. Те приче о задржавању неколико општина на северу су замагљивање очију народу. И сви (тајни) разговори са западним државницима иду у том правцу. Оно што треба да нас забрине је да се у Србији води процес „кувања жабе“. Грађани се полако спремају за решење које садашња власт припрема још од потписивања Бриселског споразума. Зато не осуђујмо Русију. Осуђујмо прво себе, зато што пристајемо на поменуто „кување жабе“.
Поуздано знам да наш државни врх ништа не чини без договора с руским државним врхом!
Али то се наравно не објављује urbi et orbi!
Уби` се тражећи оног Петра ИскАндерова у претраживачима – а њега нигде! Не знам одакле га је г-ђа Трифковић ишчепркала, па још и нашла да полемише са непостојећим аутором…..
Шалу на страну, али – ако неко не уме/не зна/не мари да пронађе право име оног са ким полемише – а оно гласи: на српском језику Пјотр Ахмедович ИскЕндеров – на руском: Пётр Ахмедович ИскЕндеров), онда се човек запита да ли је тај/та полемичар/ка и у осталом што тврди у праву?
Искендеров је, како пише на сајту Института Словенских наука (Институт Славяноведения) Руске Академије Наука његов виши научни сарадник, а поља делатности тог Института су:
– Међународни односи на Балкану.
– Међуетнички односи у државама тог региона, њихов развој, међуетнички конфликти.
– Вероисповести и њихов утицај на формирање етноса.
– Политика Русије на Балкану и руско-балканске везе.
Е, сад једно питање: да ли бисте, када се ради о полемици око тумачења (савремене) политике Русије према Србији више веровали знању и политичком увиђању г-ђе Драгане Трифковић из Београда (https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B0_%D0%A2%D1%80%D0%B8%D1%84%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B ) или оном што из Москве тврди Пјотр Ахмедович Искендеров (https://inslav.ru/people/iskenderov-petr-ahmedovich ) ? Мада нико не зна шта у ствари мисли и смера Сфинкс из Кремља (сем – ваљда њега самог, а он за сада даје јасну и јавну предност Вучићу и његовој политици), сама чињеница да је Искендеров, који је у Москви ипак ближи Кремљу него Трифковићева, која је у Београду, сугерише да треба више веровати тумачењу оног из Москве.
@Разлози за бригу
Генерално се слажем с овим што сте рекли, али ја у свом претходном коментару нисам мислио на помоћ Русије у вези Космета, већ на помоћ Русије у вези умањења канцерогеног утицаја Запада на све поре друштва у Србији.
Ајде што политичари (и наши и руски) гледају само голи (материјалистички) интерес, али овакви ставови руских интелектуалаца о Вучићу (и Србима) не остављају много простора за неку наду да ће Русија помоћи Србији да се консолидује / отргне од овог смртоносног загрљаја Запада.
Не осуђујем ја Русију, већ ми је жао што су тако индиферентни према Србима показујући уствари да они немају неку ширу стратегију (нпр. олако су препустили Црну Гору НАТО пакту, а тако ће и Србију) нити идеологију коју би ширили по свету (као што Запад шири људскоправашку идеологију итд.).
Такође из оваквих ставова руских интелектуалаца (који несумњиво имају велики утицај на политику Кремља према Србији и Вучићу) јасно је да они не виде (искрено) Русију као стожер православне цивилизације, тако да Срби не треба да се уздају у помоћ Русије, већ у помоћ Бога, а кад се то схвати онда енергију за ослобођење Србије (од малигне власти Запада) треба усмерити у правом смеру – а то очигледно није ка Русији.
@паја патак
Ваше непознавање дотичног годподина, ви користите као аргумент? Сјајно. Видите, свако ко је на српским интернет медијима бар пре пет година био, читао је Фонд стратешке културе, на коме је писао, како г. Трифуновић исправно каже П.Инскендеров! Писала је и она, и Павић, И Милић, Зарковић,Ковачев, и Филемонова и многи. А господин Инскендеров, је чак извештавао за РТС, из Брисела, као руски изасланик ! Тако да то што ви за њега нисте чули, само је податак о вашој необавештености.
п.с. Иначе, одличан одговор Трифуновићеве! Изгледа да на ону стару..о бургији..нису имуни ни браћа Руси. Тужно.
Мишљење Искендерова и Трифковићеве су у домену полу-информисаних претпоставки те имају ограничен домет и употребу, а ни једно нема значајну предиктивну убедљивост.
Више на ползу, од писања, читања и коментарисања, је помолити се за дуг живот и здравље Владимира Владимировича.
@сима: Обратите пажњу на чињеницу да аутор под именом Петар ИскАндеров једноставно не постоји, па се са њим и не може полемисати. Пјотр ИскЕндеров (оно „А“ и „Е“ пишем намерно поново великим словима да бисте лакше приметили разлику) је аутор текста о коме се радило. Осим тога, ни његово име није Петар (посрбљено) него Пјотр (руско име). Према томе, остајем при мом (релативно шаљивом) аргументу: „Шалу на страну, али – ако неко не уме/не зна/не мари да пронађе право име оног са ким полемише – а оно гласи: на српском језику Пјотр Ахмедович ИскЕндеров – на руском: Пётр Ахмедович ИскЕндеров), онда се човек запита да ли је тај/та полемичар/ка и у осталом што тврди у праву?“