Када је реч о имену земље, о имену језика, нема ничега што је темељније од тога, онда ту више краја нема, каже проф. Ковић
Уклањање табле са натписом Република Македонија (Фото: Борис Грданоски/АП)
Када једном одустанете од одреднице за коју сматрате да је бит вашег националног идентитета, то се завршава поништавањем и националног идентитета и државе. Најновији случај Северне Македоније је поука и за нас, сматра историчар Милош Ковић.
Кандидатуру за припајање Европској унији тадашња Македонија је поднела априла 2004. године. Данас још није доспела ни до датума за отварање приступних преговора, а да би до њега стигла, прво је морала да у договору са Грчком преименује назив државе у Северна Македонија. По свему судећи, то није довољно, па ће морати да се одрекне и македонског језика. Тако је одлучио бугарски Парламент, износећи бројне услове за подршку Скопљу на путу ка ЕУ.
Велико достигнуће ЕУ
А није било давно када се почетком јуна премијер Зоран Заев похвалио како је Европска комисија (ЕК) уврстила Северну Македонију на листу 20 највећих достигнућа Европске уније у претходних пет година. Разлог је, наравно, био Преспански споразум и договор са Грчком о називу државе која се презвала у Северну Македонију.
Уклањање табле са именом државе Северна Македонија (Фото: Борис Грданоски/АП)
„У потпуности смо спремни за почетак преговора. Сада су државе-чланице и институције Европске уније на потезу“, рекао је Заев, а тадашњи шеф Европске комисије Жан-Клод Јункер додао да ће Северна Македонија највероватније добити датум за претприступне преговоре са ЕУ у јулу.
Данас, међутим, тај датум не изгледа много ближи него пре промене имена државе. Како је и најавила, Бугарска је данас свој глас за отпочињање преговора Северне Македоније и ЕУ условила низом захтева које Скопље до тада мора да испуни.
Џаба и оцена тадашњег европског комесара за проширење и добросуседску политику Јоханеса Хана да је отварање преговора са Северном Македонијом значајно не само због стабилности региона, већ и због кредибилитета ЕУ, која би тако наградила земљу због напора да се усвоји Преспански споразум са Грчком.
Међу бројним бугарским захтевима је и онај да се наше јужне комшије одрекну и назива језика којим говоре. Македонци, дакле, више не би говорили македонским језиком, него „званичним језиком Републике Северне Македоније“, а ако баш морају да употребе израз македонски језик, уз то би морали да додају — у складу са уставном одредбом.
Став бугарске владе, који је данас потврдио и парламент у Софији, јесте да је уставни језик у Северној Македонији у ствари производ еволуције бугарског језика и дијалеката тог језика. Другим речима — бугарски.
Кад једном одустанеш…
Професор Филозофског факултета у Београду, историчар Милош Ковић, каже да је то очекивани след ствари када једном одустанете од онога што сматрате кључном одредницом свог националног идентитета.
Онда ни други неће презати од својих захтева, а на питање где то може да заврши, саговорник Спутњика нема дилему: Завршава се поништавањем националног идентитета и државе.
Милош Kовић (Фото: Јутјуб)
„Данас, заиста, може да се говори о македонској парадигми. Земља и народ који су практично испунили све захтеве, при чему се народ држи сјајно, о чему сведочи и последњи референдум у Македонији, али ми видимо шта раде такозване елите које воде ту земљу. Видимо нацију која савршено брзо, практично упркос вољи народа, испуњава све налоге. И шта се догађа, да ли су они за то награђени? Напротив. Доведено је име државе у питање, оно је промењено, сад се доводи у питање име језика, и ко зна како ће се све то завршити“, каже Ковић.
Овај историчар више констатује него што пита зашто је то за нас важно — подсећа да се врло често може чути како је Србија на себе навукла гнев западних сила због непослушности.
„Тешко да се тако нешто може рећи. О томе нам најјасније говори македонски пример. Једноставно, реч је о томе да када једном одустанете од виталних националних интереса, а када је реч о имену земље, о имену језика, нема ничега што је темељније од тога, онда ту више краја нема. И бојим се да управо ова врста испуњавања свих захтева који се постављају пред Северну Македонију води ка поништавању прво македонске државе, а потом и македонског националног идентитета“, недвосмислен је Ковић.
Он, зато, сматра да случај Северне Македоније треба да буде поука и за нас.
Мира Канкараш Тркља
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Ја бих волео да наши лингвисти кажу да ли су Бугари у праву у вези са језиком. Ја бих се кладио да јесу. А професор Ковић, као историчар, могао би да нам каже има ли заиста места да се Македонци сматрају посебним народом. Ја бих рекао да они и нису ништа друго до мешавина Срба и Бугара.
@Владимир Челекетић
Наравно да Бугари нису у праву. Шта су, заправо, сами Бугари? Знамо да пре 10. века није било ни једног јединог Словена који се сматрао Бугарином, као и то да је у то време, па и доста касније, главнина становника разних бугарских држава себе сматрала Србима, Словенима, Власима итд. а не Бугарима. Штавише, у грчком натипус једног бугарског владара из тог периода, Грци и Словени се изричито наводе као “непријатељи Бугара”.
Трагови формирања неког словенског бугарског идентитета у 10-11. веку виде се само на нивоу елите. Ширење тог идентитета на остатак становништва био је процес који је трајао светолећима, све до 19. века. У тренутку ослобађања Бугарске од стране Руса, у 19. веку, још је било доста Словена који се нису сматрали Бугарима, већ Србима, или просто православним Словенима, иако су ти предели далеко дуже од Македоније били у саставу бугарских држава. Штавише, у језичком погледу, западни део Бугарска, све до Софије, јер део српског језичког простора. То није моје мишљење, већ мишљење Александра Белића.
Ком, онда, народу припада словенско становништво данашње Македоније? Део њих је у периоду пре најезде титоизма имао јасно српски идентитет. Део је, под утицајем процеса бугаризације који је интензивно спровођен под Османлијама, захваљујући деловању Бугарског екзархата, прихватио наметнути бугарски идентитет. С друге стране, најмање половина становништва просто није имала никакав јасно дефинисан национални идентитет. Били су православци, зласи су да су Словени и говорили су својим локалним дијалектима. Све даље од тога им је било непознато. Нажалост, захваљујући деловању титоиста, да мањина, или релативна већина, наметнула је свој новостворени македонски идентитет српском народу у Македонији, и данас свега 35.000 људи у Македонији се јасно изјашљавају као Срби. Број самодекларисаних Бугара је на нивоу статистичке грешке.
@Владимир Челекетић
Што се тиче конкретно језика, Белић и неки други говоре Македоније и дела западне Бугарске западно од Софије сматрају српским, из сасвим оправданих лингвистичкиф разлога, али разграничење међу језицима није само питање лингвистике већ и политике. Одлука да се штокавица, којом су изворно говирли само Срби, српски конвертити и они који су преузели језик Срба, споји у један језик са чакавицом, која је изворни језик Хрвата, и кајкавицом, која је далеко ближа словеначком језику него српском (штокавици), и којом је изворно говорио народ између Саве и Драве – народ који тек од 18. века почиње да прихвата хрватски идентитет – била је политичка а не научна, и проистекла је из интереса хрватског народа.
Чињеница је да језик македонских Словена не дели одлике само са југоисточним српским дијалектима, већ и са бугарским, и да је међу њима изворно постојао дијалекатски континуум, знаи да наука не може да нам пружи јасан одговор на то да ли говор македонских Словена треба сматрати делом српског, бугарског, или пак, засебног македонског језика.
Чињеница је да Македонци данас имају своју државу, ма каква она била, и свој национални идентитет, ма какав он био, а и свој засебан стандард, који се, за разлику од разних вештачких “језика” попут “бошњачког” и “хрватског” (прави хрватски језик је само чакавица, а о кајкавици нек се расправљају са Словенцима; штокавица је искључиво српска), заиста разликује од српског, значи да је нама Србима најбоље да не трошимо своју с ннагуа било какве покушаје )поновног) посрбљавања Македонаца. Сматрам да нама Србима у интересу да се Македонаци не претворе у Бугаре, али све даље од тога било би пуко трађење времена и скретање пажње с далеко важнијих задатака: очувања КиМ, и одбране српског идентитета у Црној Гори.
…da su Bulgari azijatsko pleme koje je 590. doslo u Besarabiju. Da su dobili dozvolu od srpskog vladara (??!!) da se nasele u Vlaskoj. Da je 677. karan Asparuh je presao Dunav I dosao u danasnju Bugarsku. Da su tamo ziveli Srbi starosedeoci. Da su medju njima bile tenzije do 9v kada su Bulgari presli u hriscanstvo. Da je han Boris postao Mihajlo. Da je bulgarski jezik vec ranije prestao da se koristi. Da se govorilo srpskim jezikom koji se nije menjao do 18v. a posle malo izmenjen da se dobije privid posebnog jezika. Da je staro ime Sofije bilo Serdika tj. Srbica. Da su danasnji Bugari preko 70% etnicki Srbi. Da su ‘S.Makedonci’ 100% etnicki Srbi……Ima li istoricara u avionu…?
Мора да постоји бар један добар разлог како то да постоји распрострањена контроверза о томе да ли се могу сматрати засебним народом људи који живе у вештачки насталој, титоистичко-масонској творевини Македонији, а ретко се ко пита да ли се могу сматрати засебним народом људи у вештачки насталој наполеоново-масонској творевини Белгији.
Слично томе, можемо се питати : да ли има смисла говорити о “Швајцарцима” као засебном народу… као и о Хрватима, Канађанима, Белорусима, и тако даље.
Још једно питање које се намеће: Ако узмемо да су Македонци Срби, мора да постоји разлог како то да се све географски одређене групе Срба у југоисточној Европи могу похвалити да су дале истакнут допринос укупној српској култури, само је тешко сетити се таквог, истакнутог, доприноса Срба у Старој Србији.
Који су то разлози и и како би их оквалификовали те разлоге, то су већ додатна питања.
@Dors
Не можете стављати у исти кош чисто грађанске нације попут белгијске (коју чине два засебна народа) и канадске, које не глуме да су нације устројене по етничком принципу и да имају дужу историју него што имају, и Хрвате, Македонце и Белорусе.
Етногенеза савременог хрватског народа је Србима добро позната, тако да није потребно да кажем ишта више од тога да знатан део данашњих Хрвата чине они чији преци се у 18, 19, па и 20. веку, нису сматрали Хрватима.
Македонска нација је основана тек с доласком титоиста. И пре Другог светског рата је на интелектуалном нивоу било неких помака на том пољу, али није још постојала никаква македонска нација. То не значи да су сви преци данашњих македонских Словена били Срби – још мање Бугари – на начин на који су то били преци данашњих Милогораца и потурица јер, као што сам изнад поменуо, знатан део становништва данашње Македоније није имао развијену свест о било каквом националном идентитету.
Што се тиче Белоруса и осталих Источних Словена, чињеница је да су историјске, духовне, културне и језичке везе међу њима далеко присније него што је случај с друга два огранка Словена. Сви они су потомци древних Руса и баштине традицију Русије Св. Владимира. Дакле, они деле исти корен. Зато не можемо никако рећи да су Руси, Белоруси и Малоруси засебни народи, на исти начин на који су то Срби и Хрвати, али не можемо ни негирати међу њима данас постоје одређене разлике. Ја лично сматрам Русе, Белорусе и Украјинце засебним групама у оквиру једног ширег макро-народа.
Вреди поменути да Украјинци, за разлику од Руса и Белоруса, нису једна хомогена целина. Ја међу њима видим најмање три целине: 1) оне који су дословно Руси, и тако себе и виде; 2) оне који су такође православни и говоре руским језиком, али се сматрају Украјинцима; 2) оне који су православни, али користе украјинске дијалекте; 4) унијате на крајњем западу чији је целокупни идентитет изграђен на мржњи православља, и свега руског. Ови последњи су изворни носиоци украјинске идеје, и у Другим светском рату су били савезници нациста.
Направих неке грешке пи куцању, али верујем да је поента јасна. Нећу исправљати.
Хвала на одговору. Није ми била намера да поменуте нације стављам у исти кош, већ да илуструјем да се проблем којег је поставио г. Челекетић, „шта треба сматрати засебним народом“, у свету решава изразито прагматично и разноврсно… а то има импликације у случају Македоније. Још једном, хвала на темељном, едукованом и разумном одговору.
@Dors Не треба мешати народ и нацију. У нашем случају, народ и нација су једно те исто, јер је српска нација устројена по етничком принципу (мада не и искључиво ентичком принципу, јер самоидентификовање српских Јевреја као Срба указује и на присуство грађанске компоненте) што није случај свуда у свету. Штавише, на глобалном нивоу, нације устројене по етничком принципу, за које су појмови народ и нација истозначни, пре су изузетак него правило.
У овом конкретном контексту, поред покушаја пресликавања савремене слике на прошлост (инсистирање да су се Срби-муслимани пре век-два осећали онако како се осећа већина њихових потомака), проблем делом ствара и мешање народа и грађанске нације (пример Црне Горе, где се од нечега што би било грађанска нација, да уопште постоји, покушава направити неки „црногорски“ народ, иако нам сви историјски извори, практично до јуче, јасно говоре у прилог томе да је једини словенски народ у Црној Гори је српски).