Одломак из пете књиге „Психолошких белешки“ Драгана Крстића (1978-81) која је ових дана изашла у издању новосадске „Балканије“

4 – II – 1978.

На сахрани једне блиске рођаке пришао ми је један њен комшија, који је и раније, када сам долазио код рођаке, долазио непозван на разговор, ако ме је пре тога видео да сам дошао. Знао је да сам (у његовим терминима) „реакционар“, да сам критичар режима и страсно је заједно са мном учествовао у тим критикама, неодмерено додајући све и свашта, не би ли критика режима била што убитачнија. Већ то ми је било сумњиво, и видео сам како рођаку нервира његово присуство, не само непозваног, него и недовољно контролисаног човека, али били су блиске комшије, врата до врата, и било је незгодно да рођака реагује јасније, не би ли комшији ставила до знања неопходну меру пристојности. У таквим приликама рођака је била просто немоћна да ма шта уради, само ме је пре и после таквих сусрета опомињала да пазим шта радим, јер је њен комшија ипак „њихов“, иако је већи критичар режима од „нас“. То је била једна од многих схизоидних релација у тоталитарном систему, на које сам се готово навикао, и у разговорима са тим несретним човеком покушао сам да сазнам шта је то било што га је довело у тако инкохерентне односе према реалности, према другима и са самим собом.

У његовим дугим, искиданим монолозима могла се препознати доста стандардна прича за један део српске популације, прича која је у својим психолошким основама била морбидна, и управо по томе била је „нормална“ за тај део популације. Још у гимназији, пре рата, у несретном Крагујевцу пришао је комунистичкој омладини (СКОЈ), радио је илегално, а одмах после рата постао је „Ознаш“, како је себе поносно називао, као припадник комунистичке тајне полиције, слично као што су „Чекисти“ у Совјетском Савезу, припадници тамошње комунистичке полиције, такође са поносом себе називали. Доцније је ОЗНА (Одсек за заштиту народа) постала УДБА (Управа државне безбедности), али он је у разговорима радије себе називао „Ознашем“, мада је себе понекад почаствовао и именом „Удбаш“. Требало ми је много стрпљења и самообуздавања да у тим разговорима не реагујем на његове бестидне похвале како се обрачунавао са „народним непријатељима“, који су се састојали од најбољих ђака крагујевачке гимназије, или од чланова најбољих породица у Крагујевцу. Било је то време његове неограничене моћи, и он је мислио да је то било време његове неограничене славе. Узалуд сам покушавао да га упозорим да је то било време највећег разарања највиших вредности код Срба, да је то био период најтежег пораза Срба, један од најтежих што су икада доживели, таква подсећања нису ни допирала до његове свести, он је био психолошки затворен у кругу догађаја који су представљали његову моћ над људима, а ту моћ он је извршавао у име неких узвишених циљева, само њему познатих и сазнатих, он није умео да их објасни, када је то покушавао ти циљеви су се увек сводили на нешто најбаналније, а ни то банално, уосталом, није било остварено.

Мој рођак, муж жене коју смо тог дана сахрањивали, није имао стрпљења за тог човека, кога је сматрао лудим, заиста лудим, само понекад га је сматрао обичном будалом, а увек га је сматрао досадним, и још га је сматрао кукавицом, усплахиреном, паничном кукавицом. Каже да те своје приче прича из кукавичлука, да тражи васпитане и стрпљиве жртве којима би причао о убиствима које је починио да би самом себи показао како је некада био храбар, да је могао и да убије човека, у његовим очима то је нека храброст и власт над људима, тада се људи није плашио, али сада их се плаши, и стално се враћа у време када се није плашио, али то му много не вреди, чак га и жена често подсећа да је обична, ниска кукавица, која и од ње стрепи. Ожењен је „првоборком“, чији је муж после рата умро од великих ратних патњи, јер је и он био првоборац. И са њом је покушавао да развија оне приче које је мени причао, али она му то не допушта, строго му наређује да заћути, и он то смерно слуша, понекад се за нешто побуни, и она га одмах и поново изгрди, и он се поново скрива у неки свој мали ћошак. Али „Ознаш“  не прима те информације о себи, он и даље живи у свом свету када је био храбар, када је остваривао узвишене циљеве, мучећи и убијајући људе, од којих су многи били његове дојучерашње комшије. Рођак ме упозорава управо на ту ознаку његове приче, јер те комшије, које је ознаш тукао по подрумима богатијих кућа, које су тада биле преиначене у тамнице, ти људи које је ознаш мучио и најзад убијао из племенитих побуда, ти људи много личе на нас, каже мој рођак. Зар не видиш, рођак ме пита, како нас, док прича те своје гадости, посматра пажљиво, са љубављу и сладострашћем? Видео сам то, приметио сам то и код других ознаша и удбаша, и они су се разметали својим причама, и то управо пред онима који би сигурно били њихове жртве да су се затекли у оно време под њиховим крвавим шапама. Не знам како су се други слушаоци тих морбидних прича осећали, ја сам то по правилу увек имао на уму, а мислим да су то слично осећали и неки од преосталих слушалаца. Једини који то нису видели били су казивачи тих бесрамних прича, они у њима нису видели ништа што би човека могло застрашити, или барем застидети.

Мали ознаш и удбаш је био одбачен још почетком шездесетих година од његовог љубљеног шефа Ранковића, као средство које у новим условима није више било употребљиво. Постао је неки ситан чиновник у ко зна којем предузећу, притајен у својој одбачености, а када је и његов некадашњи шеф Ранковић такође био одбачен као сувишно средство, мали ознаш се разљутио на тај чудни режим коме је тако верно служио, а који се тако невернички односио према њему и „њима“. Постао је огорчени противник режима, свега у њему, ма шта то било, од свих саговорника захтева да се са њим сложе, макар и из других разлога, а не оних његових, правих, једино истинитих. Ни у тој својој огорчености не прима никакву повратну информацију о ономе што је у току разговора.

Извор: Радио Сербона

На гробљу ми је пришао и опсесивно опет започео своје аутистичке разговоре, који су вероватно другима изгледали непристојни, јер је опело било у току. После опела пришао ми је поп да се поздрави, руковали смо се и имао сам утисак да ме је некако сумњичаво погледао. Мислио сам да је то зато што сам заједно са оним ознашем и ја испао непристојан, јер сам за време опела ипак био саучесник у његовом разговору са мном. Поп је убрзо отишао, а онда ми је опсесивно-аутистички ознаш објаснио да је он са попом одличан пријатељ, свеједно што се поп није поздравио са њим. Наиме, поп је својевремено био у четницима, затим је допао у руке ОЗНЕ, али ознаш га није стрељао зато што су се познавали још из гимназије, па му је поп много захвалан, али ознаш није објаснио зашто се поп њему није ни јавио, зашто је одбио да се рукује са њим.

Сусретао сам се већ са таквим ситуацијама у којима је један требало да буде захвалан другом на поклоњеном животу, и када су по правилу настајали неспоразуми, јер су они који су били жртве осећали гађење према онима који су „поклањали“ живот, а ти  други, џелати, и потенцијални џелати према жртвама које су поново сусрели, очекивали су захвалност, осећајући чуђење и увређеност што је захвалност изостајала. Сличан однос има и цео институционални систем према својим жртвама, за које сматра да морају бити захвалне систему што их није теже казнио, или да су жртве незахвалне што ту захвалност не исказују.

Негде из подсвести ознаш је осећао да онај сусрет са попом садржи нешто што он недовољно разуме, његова сублиминална перцепција је ухватила неми садржај који омета његову комуникацију са другима, и он је наставио разговор са мном са појачаном љубазношћу, готово са неким мазним улагивањем, не бих ли саслушао његову причу, али баш та наглашена, скоро сервилна учтивост стварала је контраст његовој појави и причи. Нико ту, међу окупљеним људима на гробљу, није био спреман да слуша ни његове огорчене критике режима, коме је верно служио, и коме је још увек припадао, нити  његова уверавања да је сјајно поступао онда када је касапио најбољи део српске омладине и најбоље српске домаћине. У целој тој сцени било је много морбидности, почев од саме чињенице да се тај човек нашао међу нама, и то у намери  која у својој феноменолошкој природи није била зла. Хтео је да се поклони сени своје комшинице, али том кругу људи он стварно није припадао, јер је стан добио од партије, и случајно се нашао на том месту, међу тим људима, а он им ни по каквим критеријумима није припадао. Није припадао ни по критици режима, јер су ти људи били огорчени на режим из сасвим другачијих, чак супротних разлога од оних које је он излагао. А најмање је могао припадати том кругу људи по друштвеним критеријумима, јер су сви око њега припадали „класним непријатељима“, које је он безобзирно прогањао – то је и била главна ставка његових критика режима који, по њему, не гони више класне непријатеље, а своје бивше гониче тај исти режим запоставља, као што је њега запоставио, свеједно што му је дао стан и добру пензију. Баш тим људима који су били прогањани, и које је требало још прогањати, он је причао о потреби тог прогона и хвалио се својим некадашњим заслугама у прогањању часних људи. Помало се чудио што га ти људи избегавају, али није разумевао разлоге зашто то чине, мислио је да је то неки неспоразум, који ће он појачаном љубазношћу у опхођењу са тим људима некако разрешити.

Пошто у том скупу изгледа да једини нисам био нељубазан према њему, ухватио се за мене, љубазан и брижан да нам неко не приђе, и да му на неки начин не побегнем. Када сам већ морао да га слушам, потрудио сам се да бар разговор пређе не теме које ми могу бити занимљиве. Његове бесмислене критике режима некако сам отклонио, и прешли смо на разговор о његовом херојском добу – он је апсолутно био уверен да све што је тада урадио као припадник тајне партијске полиције представља нешто најплеменитије што се може замислити, а кукавичко убијање премлаћених и завезаних људи по подрумима и засеоцима нешто најјуначкије што се икада одиграло.

Озна: црвени терор (Фото: Марио Милојевић/Hronograf.net)

Да, каже, после ослобођења морали смо много људи из Крагујевца и околине побити. Пажљиво сам му пратио израз лица и ослушкивао глас, не бих ли приметио макар и мали дрхтај физиономије или треперење у гласу при том страшном судару речи „ослободити“ и „побити“. Задржао сам га на том месту питањем зашто у том ослобођењу није било места за неки опроштај, ако је грехова уопште и било. Смирено одговара да су Крагујевац и околина били четнички и љотићевски крајеви, а да се четницима и љотићевцима ништа није смело ни могло опростити. Накнадно се изненађује: Њима опростити? Па то је било немогуће. Знате ли каквих је људи било међу њима? Каквих, на пример? Ето, одговара, на пример браћа Нешић, синови једног трговца. Познавали смо се од раније и они су обојица ухапшени (користи безлични граматички облик, нисам га прекидао питањем ко их је ухапсио). Једном приликом, када сам их обишао у затвору (опет редуковано, не каже зашто, којим поводом, шта је са браћом Нешић радио приликом „посете“), старији брат ме је ујео за раме (опет прескаче опис како је до тога дошло, чуо сам за многе описе отпора сужања у комунистичким затворима, али да је неко ујео тамничара за раме, то нисам чуо, то мора да је била нека чудовишна сцена мучења), и онда сам га ударио пиштољем, и он је кроз два часа умро. Шта је било са млађим братом? Њега смо те вечери стрељали. Где сте вршили стрљање? Свуда. На пример? Рецимо, у дворишту Техничког завода. Да ли се та места сада познају? Ах, нее, одговара ми са осећањем надмоћи професионалца који покушава да нешто објасни лаику. Имали смо то на уму. Немци, када су стрељали становништво, нису најбоље поступали, а можда су и претерано журили. Њихове гробнице је лако познати и после дужег времена. Ми смо много боље поступали (дословно преносим његове речи, само негде скраћујем причу, заиста је употребио придев „боље“). Прво се ископа рака (опет безлично), затим се у ту раку наспе доста негашеног креча, затим се непријатељи поред раке или у самој раци стрељају (безлични облик, опет), и онда онај негашени креч угасимо са доста воде (сада се јавља множина „ми“, као одређена група, вероватно, насупрот групи „Немци“, који су били тако инфериорни у начину стрељања српског становништва). Знате, објашњава стрпљиво, креч приликом гашења сагори све, чак и кости тако сахрањених, тако да нико не може бити касније идентификован, а и место сахране је тешко открити јер је слегање земљишта мало у каснијем времену, јер су месо и кости сагорели и претворени у неку врсту каше.

Мада сам много пута натеривао себе да будем дисциплиновани слушач сличних прича, изгледа да сам овог пута показивао знаке узнемирености, који су упозорили мог саговорника да нешто треба да измени у својој причи. Изменио је колико је могао. Претпостављам да је запамтио једну моју ранију примедбу да је српска интелигенција била немилосрдно убијана од свих страна које су се нашле на овом простору, и од формалних савезника, и од формалних непријатеља са којима смо били у рату, и од свих зараћених страна у грађанском рату, једино је спорно ко их је највише побио. Нисам му овом приликом ништа рекао, само сам осећао мучнину и гађење, цео тај призор са овим болесним човеком у средишту био ми је неподношљив, због родбине нисам могао побећи одмах, без поздрава, почео сам се освртати око себе да ухватим неки згодан повод и да се удаљим. Мој саговорник је тада убрзано почео да ме теши причом да су партизани мало стрељали из самог Крагујевца (школованији део популације), а да је највећи део стрељаних из околних села, посебно из Груже. Ах, како је Гружа била четничка, и како су сва остала села била четничка, какви су то били четници! Њих смо све пострељали, додаје, и затим затиче себе како је напустио онај претходни тон, за који је мислио да ће ме утешити, јер, ето нису баш све интелектуалце у Крагујевцу побили, али сада је испало да су скоро све сељаке из околине побили. Мали ислужени ознаш је осетио ту неравнотежу у његовим исказима и одмах је и ту почео да се исправља – нису баш ни све сељаке из околине партизани побили. Али његови прави психолошки садржаји не дају му друге могућности, и његова прича одмах постаје опет морбидна. Оне који нису били опасни, каже, само смо тукли, нарочито ако нису хтели да признају оно што нам је било потребно. Поновно враћање и сећање на те дане његове апсолутне моћи побуђује у њему динамику која је јача од свих његових опрезности, и опет је почео да користи заменицу првог лица једнине, додуше ретко, као и у ранијим деловима разговора. Ја сам тукао, каже, обично преподне, али обично сам се брзо замарао и увек сам се много знојио. То знојење ми је сметало, али таква је била служба. А био је неки Ђура, он је могао да бије читаво поподне и да се уопште не замори или да ниједна кап зноја не изађе из њега. После смо те сељаке слали на Сремски фронт са карактеристиком да су бивши четници. Па ко од њих преживи.

***

Нико није хтео да се бави ислуженим и озлојеђеним ознашем – удбашем. Лукаво сам хтео да га потурим неком другом да бих се ослободио његових морбидних прича, довлачио сам га у друштво других, али они су као по некој команди користили прву прилику и извлачили се из нашег проширеног друштва, остављајући ме опет насамо са суморним саговорником, чије су приче биле морбидне, али који је на неки чудан начин ипак био нормалан. Очигледно га је већина из тог скупа довољно добро знала, понешто од тога сам о њему и ја знао пре овог сусрета, а једини који о себи ништа није знао био је он сам, наш несретни саговорник, који је толико много несреће нанео другима.

Драган Крстић: Психолошке белешке, I-IV

Са гробља смо се враћали лагано, пешице, и нешто због тога да бих избегао мучне приче, које сам уосталом много пута већ чуо, само од других личности и у нешто другачијим верзијама, а више због тога да покушам да разумем његово огорчење режимом, за који се он тако безобзирно борио, скренуо сам разговор на разлоге због којих устаје против режима, без чије подршке, иначе, не би могао да живи и у материјалном и у духовном погледу. Да није толико испуњен мржњом према режиму управо због тога што је у његово име починио толико много злочина, и сада том истом режиму враћа ону исту, голему, преголему мржњу коју је испољавао према „непријатељима“ тог режима? То би морали бити несвесни процеси, у којима он магловито осећа да га је садашњи режим преварио, да је у њему, младом и неискусном, режим извукао скривену агресију према другима, која постоји у сваком човеку, и да је затим режим са својом морбидном идеологијом, те скривене димензије агресивности у личности претворио у крвожедну мржњу, из које се он више није могао извући, све до данас. Или је тај човек био огорчен на режим због тога што му више не даје шансе да операционализује своју мржњу на начин на који је то некада чинио, док је поседовао власт над људима, безграничну, све до смрти или живота, мучења или награђивања опљачканим благом. Можда у његовим несвесним процесима и нема разлике између тих двају психолошких алтернатива.

Знао сам да са њим о тим проблемима не могу апстрактно да говорим, и настојао сам да те сложене психолошке односе операционализујем на неке конкретне и свакодневне односе. Један од сигурних начина за преиспитивање тоталитарне свести и степена њене затворености је враћање разговора на улогу врховног вође, и на однос тоталитараца према вођи. Споменуо сам саговорнику одговорност „Љубичице беле“ за тадашње и касније догађаје, али га то није много узбуђивало. Ах, Стари, са нежношћу је уздахнуо. Тепао му је надимком из ратних и непосредно послератних дана, када је цео тај недозрели „кадар“ партије једног средовечног човека називао „Стари“. Са истом том нежношћу наставља са предвиђањем да ће „Стари“ ипак морати да умре. Затим нешто ужурбаније и одлучније тврди да ће „Стари“ сигурно ускоро умрети, и то ускоро. Када? Идуће године, сасвим сигурно. А онда ће настати велике промене. Које? На пример, све изграђене викендице, целокупно пољопривредно земљиште биће одузето. Али шта ће држава са тим радити, то су мали поседи, нема ко то да узме, ко ће то узети осим власника који то сада поседују? Нешто ће бити порушено, рашчишћено и пошумљено, а нешто ће бити обједињено, тако да може бити обрађивано као државни посед. Зашто све то треба чинити? Зато што нико не сме да има приватну својину.

Напомена:

Психолошке белешке Драгана Крстића (I – V) могу се поручити на телефон 063 759 76 41 или на мејл viogor.bg@gmail.com

О аутору:

Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен је у Београду, у грађанској породици коју су нове власти после рата сматрале „класно непријатељском”. Ниже разреде завршио је у Државној реалци, а матурирао у Првој мушкој гимназији, после избацивања због «вербалног деликта». Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних са тадашњом политичком идеологијом. Студије је започео на групи чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду, да би после две године прешао на новоосновану Психолошку групу. Дипломирао је 1954. са првом послератном генерацијом психолога. Био је запослен у Саветовалиште за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в.д. директора. Докторирао 1965. Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора. Истовремено предавао и на Универзитету у Нишу. Године 1974. изабран за ванредног професора на Филолошком факултету у Београду за предмет Педагошка психологија. Те године у истом звању предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду. Године 1986. изашло прво издање његовог капиталног „Психолошког речника“, са 5.300 одредница на 900 страна – у то време ауторског и издавачког подвига, више пута понављаног. Поред већег броја радова, објавио и уџбеник о учењу и развоју, први те врсте код нас, који је доживео више издања. У младости био спортиста и страствени пилот – аматер

За Стање ствари приредио: Светислав Пушоњић

Опрема текста фотографијама: Стање ствари

Categories: Аз и буки

Tags: Драган Крстић, ОЗНА, Светислав Пушоњић, Срби, комунизам, психологија