Уверени смо да учитељ непристајања Мило Ломпар није хтео да говори баш зато што је Врховни Кловн Србије на тој академији примио орден Светог Саве

Мило Ломпар (Извор: Печат)

Не постоје интелектуалци да би нешто знали, него постоје да би у оним тренуцима када се решава судбина народа нешто били.
Мило Ломпар

Ломпар о значењу аутокефалије СПЦ

Професор Српске књижевности 18. и 19. века и Културне историје Срба на Филолошком факултету Универзитета у Београду, др Мило Ломпар, одбио је да, 8. октобра 2019. године, говори у Сава центру, на свечаној академији поводом осам столећа аутокефалности Српске Православне Цркве. Како су медији пренели, разлог је био додела Ордена Светог Саве првог степена Председнику Србије, Александру Вучићу (овде).

Дан пре тога, у Медија центру Удружења новинара Србије, на скупу у организацији НВО „Цер”, говорио је професор управо о значају најстарије установе овог народа (овде). Указао је на чињеницу да је аутокефалија настала из деловања Светог Саве који је, још као архимандрит студенички, издвајајући задужбину свог оца из јурисдикције локалног епископа (по свему судећи – Грка), припремио основу за независност архиепископије православних Срба. Издижући, као први поглавар те архиепископије, однос Цркве и државе изнад искушења папоцезаризма и цезаропапизма и постављајући као идеал њихову симфонију, Свети Сава је показао да Црква у јавним пословима увек мора чувати свој морални ауторитет. Иако је световна власт имала одлучујућу реч у односу на власт духовну, Црква је свагда давала достојанствен одговор кад год су пређене границе које деле световно од духовног, не дозвољавајући да буде злоупотребљена зарад било чије кратковремене политичке користи (сетимо се само Конкордатске кризе 1937. године као сукоба СПЦ са Владом Милана Стојадиновића, иначе великог приложника манастира Жиче).

Свети Сава и Свети Симеон, фреска из Манастира Милешева

До добијања аутокефалије, српски народ се јурисдикцијски углавном налазио под Охридском архиепископијом, која је, у доба владавине Латина над Византијом и сукоба између слободних територија Епирског и Никејског царства, била под влашћу епирског цара и у необјављеном расколу са Цариградском патријаршијом у Никеји. Иако је архиепископ охридски, Димитрије Хоматијан, ad hominem напао Светог Саву, оспоравајући му титулу коју су му доделили никејски цар Теодор и патријарх Манојло, он није одговорио на изазов, а канонски статус српске архиепископије и њега као поглавара исте потврдили су источни патријарси, које је Свети Сава посетио на путу у Свету Земљу. Сукоб око издизања архиепископије у ранг Пећке патријаршије, који се, у доба Душаново, завршио анатемом баченом из Цариграда на Србе, решен је каснијим помирењем, али је остао траг у историји – питање српске аутокефалије никад није било само канонско, него и државно и национално питање првог реда. И данас је тако.

Пред изазовима јединства

Професор Ломпар је у свом излагању истакао да се питање самосталности СПЦ постављало увек када је нестајала српска држава. Тако је, после пада деспотовине 1459. године, наступио мутни период у коме, све до обнове Пећке патријаршије, Охридска архиепископија покушава да поново задобије јурисдикцијску власт над нашим канонским територијама. Обновљена Пећка патријаршија врши снажан духовни, културни и уметнички утицај на развој Срба све до половине 18. века, када је, због антитурске политике, Порта укида – овога пута, у савезу са Фанаром.

Тада, по Ломпару, наступа период у коме је српски народ јурисдикцијски подељен; постоје Карловачка митрополија, Митрополија црногорско – приморска, црквене организације у Далмацији, Босни и Херцеговини, Србији Старој Србији, да би јединство обновљене аутокефалне Пећке патријаршије било васпостављено стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Ако се нека порука прошлости нуди нама, данашњима, онда је то, по професору Ломпару, историјска чињеница да је СПЦ свагда јака онолико колико је јединствена. Зато је Титов режим и ударио на њено јединство: изазван је раскол у дијаспори, направљен је раскол у Македонији, а кренуло се и у “аутокефализацију” Црне Горе. Инкубација дезинтеграционих процеса је дуга, последице трају све до сада, па је професор Ломпар упозорио да данас, управо данас, не смемо губити свест о јединству СПЦ као њеној основној снази.

Примери иконописа из доба обнове Пећке патријаршије, изложба из 2019. године (Фото: Патриот)

Оно што је изговорио у понедељак, 7. октобра, у Медија центру УНС-а, професор Ломпар је одбио да изговори у уторак, 8. октобра, у Сава центру. Зашто?

Наравно, текст који нудимо читаоцу није одговор самог Мила Ломпара. Он је наш покушај читања његовог чина. Ми га не сматрамо јединим могућим.

Орден за лажног цара

Свечана академија организована поводом јубилеја осам векова аутокефалности Српске цркве, претворена је, захваљујући одлуци Синода да се орден Светог Саве првог реда додели Александру Вучићу, у велику лакрдију симболике – метафизичких размера. После одслушаног образложење Синода о додели ордена, а потом и речи које су тим поводом изрекли патријарх Иринеј и Александар Вучић, не можемо да се отмемо утиску да смо били, на жалост, у праву када смо у појави Александра Вучића препознали новог лажног цара Шћепана Малог.

За Александра Вучића све је објект пуке лакрдијашке манипулације, зато што је све у функцији прибављања лажног легитимитета и ауторитета његовој аутократској власти: од патриотизма, Косова, патријарха и Синода, до владавине права и европејства. Лажни легитимитет се прибавља кривотворењем истине, а у тај посао је Александар Вучић, на жалост, упрегао и Синод СПЦ, јер да би Вучићу доделио орден Светог Саве Синод је морао брутално да фалсификује чињенице.

Тако се у образложењу Синода истиче како се орден додељује Вучићу због његовог залагања за јединство српског народа и целовитост Србије, а посебно за очување Косова и Метохије у њеним границама. Вучић је чинио и чини све супротно томе. Функцију председника Републике је противуставно подредио партијској функцији председника СНС, па се тако председник Републике од фактора државног и националног јединство претворио у главног генераторa подела и сукоба унутар српског друштва. Када је у питању Косово и Метохија, чланови Синода су изгледа заборавили да је управо Вучић, захваљујући противуставним Бриселским споразумима, учинио све да се укину судови, полиција, цивилна заштита и органи локалне самоуправе који су деловали у оквиру правног поретка Србије широм КиМ. Чињеница да је добитник ордена Светог Саве омогућио Харадинају и Тачију да мирно реинтегрише север КиМ, измакла је, на жалост, из видокруга Синода. За патријарха Иринеја противуставни Бриселски споразум који је укинуо државу Србију на КиМ, као и Вучићеве сталне најаве да ће прихватити разграничење, а заправо демаркацију граничне линије са тзв. Републиком Косово, нису доказ да Вучић чини кривично дело угрожавања територијалне целине.

Једном речју, пристајући да кривотворе истину о карактеру Вучићеве владавине и Вучићевом односу према КиМ, чланови Синода су, на жалост, пристали да буду објект Вучићеве манипулације и лакрдије. Врхунац представљају патријархове речи о Вучићу, у којима, наравно, првојерарх Српске цркве није могао да помене ни један допринос Вучићев из области духовности, пошто је председник Републике најревноснији поборник замене светосавског етоса протестантским, али се зато патријарх бавио његовим наводним привредним успесима.

Александар Вучић прима орден на академији поводом 800 година аутокефалности СПЦ (Фото: Председништво Србије)

Пошто је лаж увек узрок деоба, овакав однос Синода према истини може да, на жалост, постане извор и оправдање за нове личне сукобе епископа, расколе, па чак и подстицај територијалним аутономашким тенденцијама у СПЦ. Управо то је главни циљ, с једне стране Вучића, а с друге стране његових иностраних ментора. Јер, Вучић може да очува своју власт само са подељеним и сукобљеним друштвом и са националним установама, каква је и СПЦ, урушеног ауторитета, док је циљ његових иностраних саветника да се поцепа СПЦ, једина преостала установа која под јединственим кровом окупља све Србе ма у којој држави они живели. Додела ордена Светог Саве Вучићу била је, на жалост, у функцији опасне игре стварања деоба и деградирања ауторитета и самосталности СПЦ.

Зато није ни чудно што је јубилеј осам векова СПЦ прослављен на начин, најблаже речено, блед и неуверљив.

О прослави јубилеја

О томе колико је била неубедљива прослава најзначајнијег јубилеја историјског и надисторијског трајања српског народа, професор др Драгиша Бојовић, управник Центра за византијско–словенске студије у Нишу, каже: „Прослава осамсто година аутокефалности СПЦ је испод значаја овог великог јубилеја, како по самој организацији, тако и по њеним духовним и јавним дометима. То се најбоље види према централном догађају који се десио у Жичи, где скоро ни по чему нисмо могли да осетимо да је реч о тако важној годишњици. И друге пропратне појаве такође говоре о томе да је можда пре педесет година, под много тежим идеолошким околностима, тадашња генерација српских клирика и лаика била достојнија јубилеја који се обележавао. Стичем утисак као да је ова прослава представљала терет многима, а још поразнији је мој утисак да се име Светог Саве тако ретко и тако мало помињало”. Он указује на чињеницу да би, кад је додела ордена Светог Саве у питању,”једна објективна анализа ко га је и како све добио свакако показала да је тај орден деценијама уназад деградиран. Често се орден додељује онима који заступају потпуно супротне вредности од оних које оличавају светосавски и видовдански етос, а између светосавског и косовског опредељења апсолутно нема никакве разлике. Напротив, реч је о идентичном опредељењу” (овде).

Али, какве везе има Александар Вучић са светосавско-лазаревским опредељењем, темељним за наше историософско предање?

Патријарх Иринеј у Жичи (Фото: Радио Словољубве)

На први поглед парадоксално – али има.

Он то предање, наиме, разграђује изнутра.

О демонству лакрдијаша, поново

Потписници ових редова су своју књигу „Кловнократија/Србија за владе Александра Вучића” градили на читању Његошевог “Шћепана Малог” које су обавили, свако из свог угла, два велика српска ума – мудрац античких обзорја и светоотачких видика, покојни Жарко Видовић, и полихистор класичног премера – Мило Ломпар. Док је Видовић на прихватање Шћепана у Црној Гори указао као на последицу епског стања свести које се, без Христа, претвара у саморазорно ходање ка Нигдини, Ломпар је, пре свега у огледу „О демонству лакрдијаша”, показао да, иако је Шћепан својеврсни „сићушни злодух” (Фјодор Сологуб), кроз њега ипак дувају епохални ветрови нихилизма, па он своје следбенике, укључујући и патријарха Василија Јовановића Бркића, претвара у сабласти. Пред Шћепаном углавном сви пристају на сабласност, али има један што га прозире и одбацује – млади Петар Први Петровић, јерођакон, будући Свети Петар Цетињски.

Да поновимо оно што смо већ рекли у „Кловнократији”. Аутоцитат је дат курзивом.

Мудрост младог јерођакона Петра, будућег Светог Петра Цетињског, који се не оглашава речју у Његошевом спеву, али одбија џефердар из Шћепанове руке, јесте мудрост непристајање на сабласно: „Петар већ као младић прозире сабласно”, вели Ломпар.

До какве је промене у Његошевом свету дошло?

Ево Мила Ломпара:”На врхунцу херојске метафизике, у „Горском вијенцу”, постоји и онај који може да дарива џефердар, као владика Данило, и онај који може да га прими, као Вук Мандушић. У херојском свету који је населио лажни цар онај који дарује џефердар нема никакве везе са метафизиком херојства, јер је раскинута свака веза између њега и цара, па онај који треба да прими дар има нечувену слободу да га одбије.” Управо одбијање сабласног дара указује на свеца. Свети Петар, као онај, који је, по Ломпару, сам пре себе, једини може да разобличи сабласт:”У врхунском часу сабласне власти, у апсолутном часу хилијастичко-историјске ситуације, остаје само овај светац да одбије дар, али и да покаже оног чији се дар мора одбити. То није неки случајни пролазник, неки вешти корисник ситуације историјских околности, нити неки непоћудни узурпатор, него је то дух лажи, саблазан у лику малености”. Као што је Шилер рекао за свог лажног Димитрија – он је „кловн” који игра „злу опсенарску игру”.

Попут Симона Мага, Шћепан је шарлатан и дијаболик. Успео ја да обмане и на покорност наведе све, па и игумана Теодосија:”Али, он није успео ни да обмане ни да дарује онога у коме живи предање”, каже Ломпар, зато што је Свети Петар Цетињски „егзистенцијални чувар предања”.

Јер, светац увек одбија лакрдијаша. Свети Петар, по Ломпару, чува метафизику насупрот антихристу, али је у датом тренутку историје немоћан да спречи његово дејство.     

Демонизам малености указују на чињеницу да злато и страх воде ка моћи; где су злато, лаж и страх, ту је и антихрист (овде).

Издање Лажног цара Шћепана Малог из 1851. године (Фото: Дигитална библиотека Матице Српске)

На чудан начин, књижевна тумачења Мила Ломпара, настала много пре но што је Врховни Кловн узео кормило државе Србије у своје руке, постала су, у ове дане, најснажнија политичко – метафизичке анализа стварности у чијој тегобној сенци живимо.

Као тумач Његошевог последњег спева, професор Ломпар, говором у Сава центру, није могао етички изневерити своја тумачења метафизичко–естетичких значења песничког текста. Јер, како рече Станислав Јежи Лец, речима је тешко кад се осврну и виде да говорник не стоји иза њих.

Наравно, он то није могао учинити ни због тога што високо поштује улогу Светосавске Цркве у нашој историји, почев од чињеница да је она дала име Србији. Још један светловиди научник на пољу отаџбинске културе, професор др Ђорђе Трифуновић, истиче да је најстарији помен имена „Србија” дат у богородичну треће песме првог канона Службе састављене за празник преноса моштију светога Саве из Тронова у манастир Милешеву 6. маја 1237. године: ”У Египту, негда, на рукама Деве ношен,/ бесовска требишта уздрмао јеси,/ у Србију Саву послао јеси,/ да свима објави твоје очовечење,/ и Божију, Христе, твоју тајну” (Ђорђе Трифуновић: О средњовековном имену Србија, „Источник“ бр 77-78/2011, стр. 7).

Није се, дакако, играти ни са Црквом, ни са Србијом.

Оставка

Ко познаје досадашњу биографију професора Ломпара, зна да је он и раније умео да даје оставке и не пристаје на учешће у играма и игрицама моћи. Да, то је човек, који је, у „Моралистичким фрагментима” написао својеврсну оду оставци као чину унутрашње слободе: „Јер, оставка нас увек кошта и плаћајући ту цену – која може бити велика и чак претећа у односу на човекову будућност – показујемо да смо још себи битни. У оставци, дакле, увек пребива нешто из себе непомирљиво са поретком, нешто што неисказано одјекује у синтагми: ја-то-нећу, она потврђује важност човековог ја и отуд је ретка, јер припада личности а не било коме: њоме се ремети преовлађујућа осећајност безличних. Она још увек полаже право на слободу, што је савршено непотребно: у односу на механизам, на ђубре, на флукс-и-рефлукс – у шта се свет претвара сваког часа – шта значи бити слободан? Оставка, некад схватана као знак моралне осетљивости, данас је чин у којем се срећу слобода и свет. Човек који не подноси оставку из слободе показује да је разумео знакове времена, јер ни од чега се не узмиче ако нисмо приморани, сваки положај се брани по сваку цену, и кад је залог сам човек, увек се постројавамо у невидљивом распореду сила. Ако је – упркос времену – човек даје из слободе, онако како се уличним перачима шофершајбни удељује динар, ако он – тако – своје налогодавце своди на успутне молиоце, што је нереално јер они то никако нису, онда је у дејству естетско подручје егзистенције. Уместо да је упетљан у мрежу критичких, практичних и моралних дејстава, човек се издиже невероватно високо, будући да он само у односу на кардинале моћи постоји као неко ко је изнад, јер је у простору чисте слободе. Некада показивање става, наговештавање невидљивих разлога, узорна морална чињеница, оставка је данас последњи естетски чин у практичној егзистенцији: дубински проблематична, често уништавање човекових могућности у реалном свету, оставка остаје чист естетски чин, само савршенство уметности, успињање у невероватне могућности слободе и уобразиље.”

Наравно, професор Ломпар, одбијајући да говори у Сава центру, није дао оставку. Али је наступио из перспективе слободног човека, који се не окреће за сваким ветроказом, у доба у коме дувају ветрови сабласно – кловновских моћи у „меко” окупираној Србији. И то је, опет, и естетски и етички чин, који као да обнавља калокагатијске идеале древности.

Непристајање

Ломпар је, истовремено, и човек који врло добро зна шта је цена непристајања, баш у Србији, и не само данас: „Није реч о човековом личном моралу као таквом него о култури која кроз однос са нечијим личним моралом открива како је устројен јавни морал. Отуд процена човекових чинова има значаја само уколико је одмакнута од подручја приватности, односно у оној мери у којој су човекови поступци постали део опште јавне свести. Нико не зна да је Никола Милошевић, који је деценијама био репрезентативна фигура наше интелектуалне и духовне позорнице, умро оставивши хипотеку над сопственим станом. Од службених прихода предвиђених за странке које имају посланике у српској скупштини, његова СЛС – коју је он представљао, због које је и болестан седео у скупштинским клупама – купила је, међутим, неколико станова. Тако је обезбедио странци оно што није обезбедио себи.

Михаило Ђурић (Фото: Туристичка организација града Шапца)

Нико не зна да је Михаило Ђурић, који је одробијао девет месеци зато што је – 1971. године – рекао да се Југославија претвара у географски појам, умро у стану који није могао да откупи, пошто је имао само станарско право, док су готово сви људи у овој земљи откупљивали станове за неколико стотина евра. Он никада није тражио да у тој ствари дође у равноправан положај са толиким својим сународницима. Није реч о томе да ли су они били вешти и сналажљиви људи него о томе да се њихова лична некористољубивост – доведена до максимума – у нашој средини уопште не цени, чак се човекова доследност извргава руглу. Није то нешто што је било раније непознато. Они су – можда и не знајући – наставили једну готово невидљиву линију у јавном ангажману наших врхунских професора и интелектуалаца. Тако је – увређен неоснованом примедбом о личном користољубљу – Љубомир Стојановић напустио не само положаје до којих је дошао политичком каријером него и права стечена професорском службом. Ствари су изгледале – по речима Милана Грола – овако: „Дугогодишњи професор Велике школе, министар, председник владе и државни саветник, остао је одједном без икојег сталног прихода.” Одлучујућа је друштвена поента свих ових чинова: непоштовање човековог личног морала у јавним пословима погубна је константа српске културе, без обзира на владајућа времена и прилике” (овде).

Али, баш зато…

Или – баш упркос тој константи…

Уместо јерођакона Петра   

Као што је, у Његошевом спеву о лажном месији, јерођакон Петар прозрео сабласника, тако је, у ове дане, полихистор Мило Ломпар, одавно прозревши новог сабласника и саблазнитеља, показао шта заиста значи бити српски интелектуалац. Као што је јерођакон Петар, у констелацији моћи која влада док се сценом крећу сабласти, својим непристајањем положио темељ повратку црногорских Срба истинском завету, тако је и Мило Ломпар показао пут онима који се боре да Србија сутра, кад се сабласти развеју, поново нађе себе; између осталог, и интелектуалцима. Јер, наша трагикомедија јебила и у томе што смо, пречесто, и у титоизму и после њега, имали марвене трговце уместо интелектуалаца. Ломпар dixit: ”Постоји ли национална интелигенција у нас? Јер, није довољно нешто ЗНАТИ, неопходно је и ПОНАШАТИ СЕ у складу са тим знањем. Они који се понашају трпе последице за које већина националних интелектуалаца није спремна. Тако је наш национални интелектуалац – како је писао Слободан Јовановић – нека врста ПОЛУИНТЕЛЕКТУАЛЦА. У мојој књизи сам га описао као неког ко има психологију МАРВЕНОГ ТРГОВЦА: кило – за – кило. Упитан зашто није поднео оставку, један полуинтелектулац – бележи Слободан Јовановић – рекао је: “Ко би се одмакао од пуног чанка”. Национални интелектуалац би био неко ко опстаје у ситуацији када су – како каже наслов једне лепе песме Растка Петровића – „сви чанци празни”. Ако тако поступа долази у сукоб са општим кретањем: Михаило Ђурић, Никола Милошевић. Јер самим својим постојањем ПОКАЗУЈЕ шта марвени трговци, замаскирани у интелектуалне торбаре, замаскирани академијама, наградама, комисијама, жиријима, племенским савезима, никако не чине” (овде).

Мило Ломпар (Фото: Прес центар УНС-а)

Уверени да учитељ непристајања, Мило Ломпар, није хтео да говори на академији о осам векова СПЦ баш зато што је Врховни Кловн Србије, издајник Косовског завета и политички отац геј параде као мере наше окупацијске стварности, баш на тој академији примио орден Светог Саве (?), шаљемо му изразе искреног поштовања и певамо (неталентовано, али срдачно):

„МНОГАЈА ЉЕТА, ПРОФЕСОРЕ!”

Categories: Аз и буки

Tags: Александар Вучић, Владимир Димитријевић, Зоран Чворовић, Мило Ломпар, СПЦ, орден Светог Саве