Шта када се и сами Парижани почну осећати одбаченим, услед тога што су у главном граду одједном и они постали жртве глобализације – и не могу себи више да приуште за живот у њему

Поглед на град и Ајфелов торањ: Летос је просечна куповна цена стана прешла износ од 10 хиљада евра по квадратном метру (Фото: Getty Images/Westend61)

(Welt, 4. 10. 2019)

Француска метропола се претвара у музеј за милионере и туристе. Овде чак и они са добрим зарадама постају жртве глобализације. Са париске тачке гледишта, несташица станова попут оне у Берлину и Минхену делује смешно.

Бенжамин Гриво (Benjamin Griveaux) жели да освоји париску градску већницу, пут до тога је далек, али нису све етапе пута стеновите. Оне могу, као недавно, водити до једног врхунског грчког ресторана окићеног са пуно звезда, где су столњаци раскошни, а бело вино укусно и скупо као цео преостали мени. Али четрдесетједногодишњи Гриво не једе скоро ништа. Радије прича. Обедовање троши време за причу. А време за причу је злата вредно, у време када изборна борба почиње да се захуктава.

Гриво, присни пријатељ председника Емануела Макрона, доскоро портпарол владе, жели да постане градоначелник француске престонице.  Пола године пре избора, новине на насловним странама пишу о „бици за Париз“.

У овој бици у питању је велики улог за председника Макрона. У игри је симболична победа у упоришту које је срце његовог бирачког тела. Деведесет процената Парижана су на председничким изборима гласали за Макрона. Марин ле Пен је добацила до свега 10 одсто.

Овај изборни резултат представља одраз застрашујућег јаза између главног града и провинције, између победника глобализације и Француске жутих прслука. Али шта када се и сами Парижани почну осећати одбаченим, услед тога што су у главном граду одједном и они постали жртве глобализације – и не могу себи више да приуште за живот у њему?

Кандидат Гриво, плавих очију, проседе косе, сређених ноктију, прича као да је битка већ одлучена: „Ја, градоначелник Париза…“, стално понавља. Обећава да ће од Париза направити „град зеленог финансијског света“; најављује једну „регулисану центрификацију“. „Овде још имам нижу класу“, како каже, „али сам средњу класу изгубио“. Звучи помало као „Ја, краљ Париза.“

Дочим Паризу не треба краљ, већ Бог, који може да изнедри право чудо, тиме што ће време вратити уназад. Летос је просечна куповна цена стамбеног простора пробила „звучни зид“ од 10 хиљада евра по квадратном метру.

Бенжамин Гриво се кандидује за градоначелника Париза

У централним деловима града, чак и некадашњим радничким четвртима, један леп стан може да добије новог власника већ за 16.000 евра по квадрату. Луксузни објекти се без проблема продају за дупли износ просечне цене. У Паризу се може искусити оно што буја и на другим местима – у Берлину или Милану, Минхену или Мадриду – протеривање средње класе, оних са просечним зарадама и породица из града.

Сваке године град изгуби 12 хиљада становника

Париз је град са највише туриста на свету, упориште AirBnb, у појединим деловима већ и Дизниленд старе Европе. Његови становници бивају протеривани у континуитету. То се може видети и по статистикама: сваке године град губи 12 хиљада становника. То не звучи превише драматично. Али за пет година тај број одговара броју становника целог петог арондисмана.

Последица тога је укидање разреда и затварање основних школа. Према најновијој анкети, осам од десет Парижана озбиљно разматрају да се одселе.

У области јужно од Трга Републике (Place de la République), на северном ободу четврти Маре (Marais), може се посматрати колико се брзо град мења. Пре 25 година, ова четврт је важила за прилично запуштену.

У Бретањској улици (Rue de Bretagne), одмах уз градску већницу, продавала је раније једна стара дама у мрачној радњи шрафове, ексере и разне друге алатке.  Данас у истим просторијама агент за некретнине нуди станове, а од понуда у излогу, најјефтинији стан са две собе кошта 495.000 евра. А већ за величанствено поткровље површине 138 квадратних метара потребно је издвојити 2,3 милиона евра.

Висока мода у свим порама живота

Још пре неколико година су становници Бретањске улице имали могућност избора између пекара и месара. Један месар је био специјализован за изнутрице, а други за коњско месо. Пословале су две рибарнице и две продавнице поврћа. Данас ради само још један месар, а нема више рибарница. Четврт се на блоговима „инфлуенсера“ ословљава само са „Upper Marais“ (Горњи Маре).

У „Upper Marais“ се воле слаткиши и Бретањска улица је посебно заслађена; тамо где су раније куповани састојци за јело и кување су у протеклих неколико година усељене чак три раскошне чоколатерије, једна продавница колачића и радња за израду профитерола, гурмански салон сладоледа, као и филијале познатих кондитора и мајстора за макроне Ladurée и Pierre Hermé, чији су колачи врх кондиторске уметности, и као такви еквивалент високој моди, да се тако изразим: стога и имају своју цену. Реч је радњама за госте који долазе да уживају. Ко овде станује, како би прехранио себи и своју породицу, мора да се вози у друге четврти.

Понуда бистроа Le Sancerre, Горњи Маре (Извор: parismarais.com)

Париз је начинио корак од града људи са добрим и солидним зарадама ка граду који тежи супербогатим. Медицинске сестре, учитељи, продавци, полицајци не могу више себи да приуште плаћање кирије. Само они са ниским примањима, који успеју да добију социјални стан, могу да остану. Током 2017. године је 240 хиљада грађана поднело захтев за социјалним станом, 11 хиљада га је добило. То је попут лутрије.

У градском центру се налази једна четврт са празним становима. Празни станови значе следеће: или је реч о секундарним резиденцијама за супербогате из Москве, Лондона или Њујорка или је реч о становима намењеним искључиво туристима. Од укупно 1,3 милиона париских станова 100.000 су празни, 100.000 су секундарне резиденције, 30.000 су намештени и званично се само издају туристима. Тамна бројка је много већа. На интернет страници главног играча на тржишту – Airbnb, нуди се 65.000 објеката.

Париз је светски град, али то има фаталне последице

Зашто би се власник стана задовољио са 1.500 евра месечне кирије, када исту суму новца може зарадити на недељном нивоу? Градоначелница Ана Идалго (Anne Hidalgo), која би волела да буде реизабрана, објавила је рат платформама за изнајмљивање.

Али нико не може да контролише да ли се издавање врши у оквиру дозвољених 120 дана или, пак, целе године. „Можда ћемо просто морати да забранимо рад Airbnb, макар у централним градским подручјима“, изјавила је недавно путем радија.

Социoлог Жан Вијар (Jean Viard) каже да Париз више не треба сматрати француским градом, већ пре светским градом. То звучи позитивно, али пратећа анализа је отрежњујућа: службеници су истиснули раднике, интернационални адвокати мајсторе, извршни директори или добро плаћени запослени међународних организација припаднике средње класе. „Породице, најкасније са рађањем другог детета, напуштају унутрашњост града“, каже Вијар, „селе се у предграђа или провинцију, након чега путују до посла“.

При борби за Париз, за Макрона је улог симболична победа код своје клијентеле. Одређена предност јесте на страни Макрона и његовог кандидата Гривоa. Противници јесу аутентичне личности, попут стидљиво-генијалног математичара Седрика Виланија (Cedric Villani). Aли: „Кандидати су налик један другом као јаје јајету“, каже Вијар,  „имају исте закључке, исти културни пртљаг, исти код“. И исти изборни програм, могло би се додати. Претежно је зелен. Али нико нема рецепт како да Париз остане град својих грађана.

Мартине Мајстер

Са немачког посрбио: Јован Пјешчић

Categories: Посрбљено

Tags: Јован Пјешчић, Велт, Емануел Макрон, Мартине Мајстер, Париз, глобализација, жути прслуци, светска економија, туризам