Вељко Ђурић Мишина: Књига проф. Грајфа о Јасеновцу пропагандистичка компилација

О књизи Гидеона Грајфа „Јасеновац Аушвиц Балкана“, Београд 2018, 712 страна

Тешко је упоредити пропагирање било које књиге која је објављена у последњих неколико деценија, од почетка распада Југославије до данашњих дана, као што се то догађа са књигом Гидеона Грајфа Јасеновац Аушвиц Балкана. Исто тако, размере форсирања поменутог историчара у овдашњем медијском систему нема равног у односу на било ког из Србије који се бави истраживањем ратних страдања српског народа.

Мада је од појаве Гидеона Грајфа на овим просторима прошло тек три-четири године, чињеница је да о његовим радовима ниједан школовани историчар није написао или изрекао једну-једину реч! О том аутору говоре неки други, чести гости у разноразним телевизијским емисијама углавном примитивног забавног типа као и извесни новинари који су упослени у пропагандном апарату.

Подсећањем на досадашњу маркетиншко-пропагандну кампању у медијима и листањем Грајфове књиге, а изнад свега моја лична библиографија објављених радова и положај директора Музеја жртава геноцида, једне веома битне националне институције, дају ми за право да сачиним следећи текст.

Овај површни приказ Грајфове књиге је крајње информативан (детаљан и стручни приказ биће објављен у одговарајућем научном часопису). Није настао после детаљног читања већ после лаганог листања из простог разлога што у њој нема ниједне чињенице и фотографије која ми није позната.

Није уобичајено да се на корицама штампају титуле аутора нити подаци као што је случај о књизи која је предмет овом приказа. На корицама се штампа име и презиме аутора, наслов, место и година издања!

Књига је урађена у неуобичајеном формату: ширина 28 а висина 39 сантиметара. Велики број (41) непотребних празних страница допринео је, поред формата и врсте папира, до неоубичајене тежине књиге: пет-шест килограма!

Све то може да доведе до тога да потенцијални (озбиљни) читалац одустане да књигу листа или чита. Међутим, истовремено је управо због тих карактеристика могуће помислити да је реч о капиталном делу!

Мада је наглашено да је књига штампана на енглеском, хебрејском и српском језику, та тврдња није испоштована. Узгред, текст на српском језику није штампан српском ћирилицом већ хрватском латиницом!

Књига нема концепцију. То потврђују обими (безброј) поглавља који су различити: има их на једној страници али и на десетак!

Садржај и стилови појединих делова текста упућује да је рукопис радило више аутора.

Насловна страна књиге (Извор: Политика)

У књизи је пренета пратећа публикација изложбе „Јасеновац – право на незаборав“. А каталог је каталог а не научна студија!

У књизи се наглашава да су нека поглавља резултати ставова ГХ 7 међународне групе експерата (?) за коју изгледа само приређивачи знају ко су њени чланови.

Без обзира на то што се унутар корица доносе бројне вредне чињенице у текстуалном делу, факсимили докумената, документарне фотографије, факсимили архивских извора, факсимили из штампе, фотографије музејских експоната, општи закључак гласи да је немогуће тврдити да је реч о научној монографији односно историографској студији о Јасеновцу. Да би поткрепио ову тврдњу нудим следеће образложење:

Професор Грајф није донео ништа ново у научноистраживачком погледу у историографским радовима који су протеклих деценија објављени на српском (и хрватском) језику о Јасеновцу, Независној Држави Хрватској, надбискупу загребачком и председнику Бискупских конференција, врховном војном викару војске Независне Државе Хрватске Алојзију Степинцу, усташком поглавнику и првом председнику Владе Независне Државе Хрватске Анти Павелићу, усташама који су били темељ Независне Државе Хрватске… То значи да је све оно што Грајф наводи као ново истраживачко откриће одавно познато!

Квалитет ове Грајфове књиге је споран. Она није историографска студија о Јасеновцу, већ пропагандистичка компилација. На прошлогодишњем Сајму књига у Београду награђена је као врхунски издавачки подухват. Бојим се, да се те врсте награда понекад дају по државном диктату.

Професор Грајф је укључен у државни пројекат Србије (Министарство спољних послова, Министарство просвете и науке), који је, нажалост, више на пропагандном него на озбиљном научном нивоу. Резултати пројекта на међународном плану су дискутабилни. Чак и чињеница да је Грајф одликован од највиших државних органа Србије не значи да су његови истраживачки резултати нови и да су остварили продор у међународној научној заједници. То што је од више државних медија Грајф представљен као врхунски стручњак и што су изложба и књига о Јасеновцу хваљене у домаћој јавности не значи да је вредност изложбе и књиге заиста тако висока. Напротив!

Уосталом, у којим страним медијима је извештавано о изложби и књизи? У којим угледним међународним часописима је написан позитиван или било какав приказ књиге, позитивна критика или осврт? Да ли су европска и светска историографија регистровале тај наслов, и да ли ће је користити? Да ли је књига позната у угледним научним круговима у Израелу (државним универзитетима и у Меморијалном музеју Јад Вашем у Јерусалиму)? Да ли државни органи Србије поседују такве податке?

Квалитет изложбе која је до сада два пута приказана у Њујорку 2017. и 2018. године, (у седишту ОУН 2018. године) није онакав каквим се рекламира. Тежина експоната (7,5 тона) не може бити аргумент. У седишту ОУН је до сада приказан огроман број изложби, различите величине, вредности и квалитета.

Вељко Ђурић Мишина

Уместо критичког преиспитивања, пропагирају се нови научни „успеси“ Гидеона Грајфа!

Најављују се још две Грајфове историографске студије о геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској, и о улози кардинала Алојзија Степинца у геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској, претпостављамо сличног обима, формата и физичке тежине. За непуних две године, Грајф је дакле, написао три монументалне књиге (колико знамо, укупно најмање две хиљаде страна). При томе, оне би требало да буду објављене на српском, енглеском и хебрејском језику. Имајући све то у виду, нама преостаје само да ускликнемо: Свака част аутору, преводиоцима и финансијерима пројекта!

За кратко време професор Грајф је од државних органа и медија проглашен за врхунског стручњака за Јасеновац и још штошта. Он са тих позиција држи лекције о броју жртава у логору, при томе, у сваком медијском наступу, помиње различите процене. Он се позива на истраживачке резултате старе више деценија, иако му је познато као познаваоцу историје нацистичког концентрационог логора Аушвиц, колико су проток времена и нови истраживачки резултати довели до умањења процена броја жртава у Аушвицу од стране научне историографије у Израелу, Европи и свету.

И тако даље, у недоглед….

Наслов и опрема: Стање ствари

(Музеј жртава геноцида, 9. 10. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

28 replies

  1. Ово није никакав приказ књиге. Ни у једној јединој реченици, аутор „приказа“ није оспорио ниједну чињеницу наведену у књизи Гидеона Грајфа. Чак се и осврнуо на изложбу у УН, скрећући са теме. То да ли је Гидеон Грајф признат или није, сасвим је друга тема. Као и да ли има других приказа књиге.

    Свиђа ми се

  2. Privatizavija Jasenovca!Uskoro niko nece smeti da kaze rec o Jasenovcu, ako, pre toga, nije dobio stambilj od ovog direktora!Tako je to kada secanje nije secanje, vec sredstvo za uspostavljanje „izgubljenog“ identiteta (secanje-za-u-buduce).Onda se otvara prostor da bude sredstvo i za nesto drugo, npr. licnu samopromociju ovog direktora ili jednog drugog direktora „Instituta…“.

    Свиђа ми се

  3. У недостатку аргумената, преостаје само лични и приземни ***** напад на пријатеља Срба, како би се што више додворили папи и Хрватима. ***** ** ** ****….

    Свиђа ми се

  4. Мишина је само још један „истински борац за истину“ и експерт који је врховна инстанца за процену туђих радова. А шта је нормалније него да Србија подржава писање о злочину над Србима и да награђује људе који то раде? Је л’ то кривично дело, је л’ то нешто неморално? Да није то ширење лажи?

    Свиђа ми се

  5. Ovde je dovoljno procitati naslov i tu stati. Nista novo nego samo te jedno isto u krug…struka kaze ovo struka kaze ono,a sve u cilju smanjivanja broja nastradalih. Gde ce ti dusa Mishino?! Nisi u cvetu mladosti! Pomislis li nekada na Boga dok sve ovo radis svome rodu?!

    Свиђа ми се

  6. „Овај површни приказ Грајфове књиге је … настао … после лаганог листања из простог разлога што у њој нема ниједне чињенице и фотографије која ми није позната.“ …“Професор Грајф није донео ништа ново у научноистраживачком погледу у историографским радовима који су протеклих деценија објављени на српском (и хрватском) језику…“
    Могуће је да је тако како аутор приказа тврди.
    Али метод, „лаганог листања“ уместо помног и пажљивог проучавања, научне акрибије, не обећава ваљан закључак. Из „површног приказа“ по методу „лаганог листања“ обично следи и површан и закључак…

    Свиђа ми се

  7. Broj srpskih zrtava u NDH nazalost nije utvrdjen i verovatno nece ni biti. Samo zlonamerni ljudi mogu nekoga optuzivati da smanjuje broj zrtava. Zar oni znaju tacan broj ?

    Postoje dva ozbiljna naucna rada o zrtvama II Sv rata u Jugoslaviji. To su knjige Bogoljuba Kocovica (Srbina) i Vladimira Zerjavica (Hrvata) koji su na dva razlicita nacina dosli do slicnih brojki – koje je lako naci na Internetu. Njihov rad omogucuje posten prilaz ovom problemu.

    Preporucujem knjigu Bogoljuba Kocovica :
    “Zrtve drugog svetskog rata u Jugoslaviji”
    Prvo izdanje u Londonu 1985. Drugo u Sarajevu, izd. SVJETLOST, 1990, 195 str.

    Bogoljub Kocovic (1920, Sarajevo), doktor prava i naucni saradnik u Parizu, potom ekonomist – statisticar u Kanadi i USA, umeo je da rukuje brojevima i da od statistike napravi privlacno stivo. Skroman, uvek je tvrdio da su njegovi brojevi priblizni. Po njemu, ukupan broj zrtava svih Jugoslovena je oko milion. Od toga broja, oko polovina zrtava su Srbi.

    Prema tome, vrlo su neposteni iz rukava izvuceni brojevi :
    – Gideona Grajfa, da je u Jasenovcu ubijeno 700 000 i vise Srba
    – Zorana Cvorovica koji je nedavno napisao : Okupatori i domaci izdajnici ubili 1.8 miliona Srba . . .

    Sramotnim raskopavanjem grobnica i zlocina iz II Sv rata, danasnje vlasti u Srbiji i Hrvatskoj sabotiraju pomirenje Juznih Slovena i miniraju buducnost nase dece.

    Свиђа ми се

  8. Grajf nije ni pisao knjigu kao doktorsku disertaciju.
    Uradio je samo ono što su Srbi trebalo davno da urade,
    da predoči svetu razmere ustaškog genocida, i to
    samo na primeru najvećeg od nebrojeno mnogo stratišta.

    Свиђа ми се

  9. Можда је некоме нејасно шта је хтео Вељко Ђурић Мишина да каже овим текстом, али поента је да он упорно оспорава да је у Јасеновцу убијено више стотина хиљада Срба, већ жели да наметне свима свој став о убијених око 80 000 Срба које је његов музеј жртава геноцида успео да попише (и то након више од пола века од извршења геноцида).

    У концетрационом логору Аушвиц страдало је преко милион Јевреја и мада не постоји прецизан списак са милион имена жртава Аушвица ипак нико нормалан то не оспорава.

    Али Србија је колонија у којој поједини интелектуалци спроводе политику колонизатора.

    Свиђа ми се

  10. Не би Мишина о овој књизи писао на овај начин да није Ефраим Зуроф прије мјесеца дана отворено, прво А. Вучићу а онда и на конф. за медије саопштио да је број жртава Јасеновца 100.000:
    https://youtu.be/WHZrluqjT6c?t=519 (8:30 мин) .
    Кратко за тим, у сред Загреба, Јован Ћулибрк, предсј. Одбора за Јасеновац САС СПЦ и предсј. УО Музеја жртава геноцида (гдје је Мишина директор) прогласи Г. Грајфа циркусантом и ревизионистом:
    https://stanjestvari.com/2019/10/08/vladika-jovan-culibrk-profesionalni-istoricari-znaju-ko-je-gideon-grajf/ .
    Дакле, Мишина пјева како шефови свирају..
    Треба имати у виду, да се умањивањем броја жртава Јасеновца, умањује број СРПСКИХ жртава.
    Тиме се очито мијења процентуални однос жртава по припадности народу и значајно расте компетенција састрадалног јеврејског народа у доношењу одлука о меморијализацији жртава Другог свј. рата у БИХ. Зато није чудно да смо недавно чули како ће меморијал у Доњој Градини пројектовати једна Америчка фирма. Не сумњам да имају искуство у осмишљавању и пројектовању меморијала посвећених холокаусту.

    Свиђа ми се

  11. На потезу је држава Србија, али и Српска Православна Црква па и Република Српска. После свега, једино решење да се ствари помере из зачараног круга су смена у Музеју жртава геноцида Ћулибрка и Ђурића, а првог и са места епископа. У противном, куд који мили моји.

    Свиђа ми се

  12. У коментару текста о наступу историјског ревизионисте Еп. Јована Ћулибрка стоји:

    „I Srđa Trifković kaže da sa brojevima preteruju neki naši misitifikatori i da će nam to doći glave“

    С. Трифковић то и дословце каже у видео снимку.

    Е. Зуроф изјавио да је у Јасеновцу страдало 100 хиљада људи. Јевреји одавно пишу да је јеврејских жртава било између 30 и 40 хиљада. Рома тј. Цигана је било око 20 хиљада. Остали дакле мора да су били Срби.

    Вељко Ђурић, умишљени неприкосновени историчар и стварни директор Института где редовно раде он и кафе-куварица, се простачки окомљује на све који покушавају да сећање на жртве Јасеновца не прекрије потпуно пепео заборава.

    Ту је и Еп. Јован Ћулибрк (уз свако уважавање владичанског чине јерарха СПЦ) који се прихватио сумњиве улоге ревизионистичког потрчка у славу А.Степинца и на корист настављача геноцида над српским народом.

    Као мали Перица, јавља се овде својим старачким пијукањем и локални убадач прста у српско око, аматер пребројавач српских прекланих грла. Знамо ко је али да уштедим труд редакцији и избегнем звездице, нека остане ненаписано.

    Сви горе-поменути не говоре дословце исто али очигледно дувају у једну исту тикву, срамотног ниподаштавања српских жртава. Поучан су пример „јединства у различитости“ — сваки помало вуче на своју страну а резултантни вектор управо тамо где су газде или сопствени ганглисјки поремећаји одредили — у корист српске штете.

    Исти горе-поменути изгледа у Бога не верују, нити у њима има страха Божијег, трепета пред Створитељем и Тајном, ни саучешћа са жртвом чија крв вапије ка Небу.

    Свети јасеновачки мученици и сви мученици и страдалници молите се Господу милостив да буде и њима и нама.

    Свиђа ми се

  13. Сасвим је могуће да је Гидеон Грајф предузимљиви момак, који је сабрао 2+2: да Србији треба промоција и мало прања пара, да јој се може махати пред носом симпатијама Израела, који притом не мора ни да зна да постојимо; и да узме велике паре за неку књигу без које се могло, а да те паре не оду на 5-6 других истраживања и публикација. Одувек нам долазе такви емисари из великог света, који са покојим локалним емисаром поделе државне паре и нестану.

    Свиђа ми се

  14. dulebg

    Твој искварени мозак не може да појми да има људи ван граница Србије који су, као остварени и материјално независни интелектуалци, спремни да јавно искажу свој став у прилог српског страдања. Они, који вишеструко умањују српске жртве могу да буду поносни на такве пријатеље попут тебе.

    Свиђа ми се

  15. Можда мењам тему али све је речено у коментарима.Поставио бих питање:Може ли (музеј жртава геноцида) да се зове музеј жртава геноцида над Србима???

    Свиђа ми се

  16. Nenad
    Добро сте приметили да Срби немају име/назив/терминолошку одредницу за геноцид почињен над њима/нама од стране НДХ. Музеј геноцида над Јеврејима је „Музеј Холокауста“, над Ромима „Музеј порајмоса“. Овако, када се зове „Музеј жртава геноцида“, сасвим је легитимно да неко кандидује пројекат о „геноциду“ у Србреници. И не би то било ништа чудно пошто Музеј Холокауста у Вашингтону са којим наш Музеј и Одбор за Јасеновац сарађују, о „геноциду“ у Сребреници има много материјала на својој интернет страници:
    https://www.ushmm.org/confront-genocide/cases/bosnia-herzegovina

    Због тога што геноцид над Србима није именован, удружење јадовно 1941. је одлучило да га именује ка Покољ и апелује на стручну али и најширу заједницу да прихвате то именовање:
    http://pokolj.org/
    На жалост, управо је др Вељко Ђурић Мишина био (и остао) један од најгорљивијих противника те иницијативе, па је у свом осврту на ту тему дословно написао:
    „Време је да се стручна јавност са оваквим, псеудоисторијским и беспотребним, по Србе и њихово историјско сећање штетним, појавама обрачуна, до краја их жигоше и одбаци.“
    Више о томе овдје:
    http://www.muzejgenocida.rs/images/Reakcija-na-amaterizam-april-2019.pdf

    Свиђа ми се

  17. Да ли је ико од Вас прочитао нешто од Ђурић Мишине, а за то није напад на некога?

    Хвала

    Свиђа ми се

  18. Свима који у наше време хоће да реч геноцид замене речју покољ:
    Геноцид је међународна квалификација једног криминалног дела. Ако сад, после осам деценија одбаците реч геноцид да би је заменили речју покољ, у оваквим условима, то ће значити да сами Срби негирају да је на њима у НДХ извршен геноцид. Ви немате ни медије ни институције, нити имате икакав утицај на међународно јавно мњење да би сте постигли циљ, а непријатељи Срба све то имају.
    Нисте свесни опасности којом нас излажете својим цепидлачењем!
    Осим што испадамо смешни пред непријатељима, јер нас представљате као народ који ни после осам деценија не зна како се зове то што нам се десило, откривате душманима да међу нама има таквих који ради самоуверености свог ега у јетимолошком цепидлачењу занемарују међународно кривично право. То је екстремно опасно по нашнационални интерес!
    Зар мислите да публика неће осетити ваше међусобне личне каприце у овим расправама? Зар сте заборавили на међусобне заваде српских великаша, које суотвориле пут османлијској окупацији? Има то у сваком народу, али се реши међу собом, не увлачи се сав народ, и живи и мртви, и поклани и преживели у личне сукобе.
    Организујте дебату међу собом, не морате да кукумавчите пред очима целог света. Одредите циљ дискусије, метод, параметре и договорите се. Сад, кад коначно имамо установу која ће да пред светом изнесе нашу крваву кошуљу, зар да се расправљамо је ли то крвава кошуља или крвава поткошуља?
    Осим претходно наведеног, ви упорно игноришете Умељићев давни, разумни предлог да се то што нам се десило назовемо „србоцидом“, што је неупоредиво бољи назив, јер везује национално страдање за међународни назив најтежег кривичног дела чијим извршењем је страдао сав наш народ.

    Свиђа ми се

  19. dotemacs

    Питање вам је потпуно депласирано. Једно су лик и дело Вељка Ђурића пре именовања на место вд директора Музеја жртава геноцида и друго, након именовања. Уосталом, једно је истраживачки рад а друго управљање националном (да ли?) и државном институцијом од посебног интереса.
    Управо на примеру рада Музеја можемо да видимо где нам је држава.
    Не бих да много дужим о изузетно лошем и штетном раду Музеја, о чијем раду је Влада Србије требала одавно да се огласи, већ бих да се вратим на питање последњег иступа Мишине, а богме и владике Ћулибрка.
    Ради се о људима које је на та места именовала управо држава (Влада Србије) коју нападају из свих оружја, наравно и из Загреба. Поставља се питање шта су чекали пуних годину и више дана да се јавно огласе у вези Гидеона Грајфа? Јесу ли то питање изнели на радна тела Музеја и Одбора за Јасеновац СПЦ? Зашто владика Ћулибрк није о овим питањима покренуо расправу и на Сабору или Синоду СПЦ? Који је став по овом питању Одбора за Јасеновац СПЦ, у коме седи више од 10 епископа? Јесу ли ишта покушали у разговору са онима који су их и именовали?
    Говорити о државној пропаганди на овај начин је срамно и недостојно. Тиме се наноси огромна штета Српском народу, али и обесхрабрују часни странци да проговоре о српским патњама и жртвама.
    Ако већ двојица поменутих немају образа и части да сами поднесу оставке за хаос и скандале које сада и јавно изазивају за рад интереса треће стране, поставља се питање зашто их до сада није сменила Влада Републике Србије односно СПЦ?!

    Свиђа ми се

  20. “Геноцид” или “Покољ” ?

    Зависи шта хоћемо.
    Ако хоћемо да објаснимо свету шта се у 2 Св рату десило Србима у НДХ, имамо избор између :
    – Речи “GENOCID”. Латиницом. Ову реч ће прочитати и разумети око 5 милијарди људи.
    – Речи “ПОКОЉ”. Ћирилицом. Ову реч ће прочитати и разумети само Срби, око 5 милиона људи.
    Хиљаду пута мање !

    Свиђа ми се

  21. Каква неописива ******* *** ******!

    У тренутку када се српски душмани напињу из петних жила да заташкају сваки помен о монструозном злочину Хрвата и других над Србима, овај (за њих) корисни ***** им здушно припомаже, све са оним ********* владиком.

    Потомци кољача немају право да се с нама, саплеменицима мученика, расправљају о броју страдалих. Небитно је да ли ми кажемо 700.000, 800.000 или 1.400.000 – они, да имају имало стида, не би се усудили да негирају те цифре, исто као што се Немци не усуђују да негирају канонску (а заправо нетачну) цифру од 6.000.000 Јевреја. Нажалост, као што је давно утврдио један велики Србин, Хрвати су народ који нема стида.

    Свиђа ми се

  22. “ЗРНО ПО ЗРНО – ПОГАЧА”

    Живим у Швајцарској три деценије и пратим западноевропску штампу на немачком језику исто толико времена. Кад је реч о нама, Србима, већина текстова у западноевропским медијима почиње тиме да је Србија извршила агресију на Хрватску и Босну и Херцеговину, изазвавши ратове који су однели 200 хиљада живота и милионе протераних људи са својих огњишта. Редовно се наводи да су Срби извршили “најстрашнији” геноцид после Другог светског рата, да су протерали милион Албанаца, силовали 200.000 жена, и да је остало безброј гробница као трагови њихових бестијалних злочина.
    После таквих текстова, како може да се осећа Србин? Никако. За тридесет година рада и живота у Зап. Европи ниједном не прочитах да је неко некад извршио геноцид над српским народом. Сећам се кад је изашла Дедијерова књига о геноциду у Јасеновцу на немачком језику, 90-тих година прошлог века, ми смо у Цугу купили 10 примерака и поделили својим познаницима Швајцарцима. Након прегледане, па и прочитане књиге, вратили су нам књиге и рекли да о геноциду извршеним над српским народом у Другом светском рату нису ништа знали.
    У штампаним медијима пратио сам рад проф. др Гидеона Грајфа, од његовог доласка у Србију па до данас, изненађујући се, пре свега, да је један тако угледан научник и аутор у свету познате књиге о немачком логору у Аушвицу дошао у Београд са жељом да напише монографију о страдањима у Јасеновцу, истину коју свет не прихвата.
    Проф. др Гидеон Грајф је водећи истраживач Института за Холокауст “Шем Олам” у Израелу, сарадник Јад Вашема и у свету један од ретких научника по чијим су делима снимљени и награђени филмови, а то је управо случај и са овим доктором наука, по чијем је делу “Плакали су без суза” познати мађарски редитељ Ласло Немеш направио филм “Шаулов син” за који је у Холивуду награђен Оскаром за најбољи страни филм, а касније и Злагним глобусом, 2016.
    Мене је на конференцију са проф. др Гидеоном Грајфом позвала амбасадорка др Љиљана Никшић, коју сам упознао сарађујући на њеном пројекту “100 година Срба и Швајцараца”, 2016, посвећеном стогодишњици успостављања дипломатских веза између Србије и Швајцарске. Као координаторка српско-јеврејске сарадње др Љиљана Никшић најзаслужнија је и за успостављање академске и дипломатске сарадње са водећим израелским интелектуалцима, на челу са проф. др. Гидеоном Грајфом. Плод те сарадње, била је и прва и највећа изложба свих времена о Јасеновцу уУједињеним Нацијама, са више тона разне опреме, објављивање Грајфове књиге „Јасеновац – Аушвиц Балкана. Усташка империја окрутности”, оснивање Катедре за хебрејски језик на Филолошком факултету у Београду (уз велико залагање декана проф. др Љиљане Марковић) и Српско-јеврејског центра за изучавање српског језика, културе и историје српских Јевреја у Јерусалиму.
    Кад се појавила Грајфова књига “Јасеновац – Аушвиц Балкана”, силно сам се обрадовао што ћу опет бити у прилици да, као и 1992. са горе споменутом Дедијеровом књигом о Јасеновцу, својим познаницима Швајцарцима показујем сведочанство написано од једног светски познатог историчара, Јеврејина, а не Србина.
    Веома ме је изненадио критички осврт на споменуту књигу директора Музеја жртава геноцида Вељка Ђурића Мишине на сајту “Стање ствари”. Мало ми је загонетно то шта се хтело овом критиком? Српском народу је најбитније да међународна заједница сазна и прихвати истину о извршеном геноциду над њим у Другом светском рату. Иако је број жртава важан, њега не би требало истурати у први план и лицитирати о томе да ли је било 20, 80, 100 или више стотина хиљада жртава. Данас се чак и неколико хиљада жртава почињеним у ратном сукобу над неким народом прихвата као геноцид.
    Негативним критичким освртима који се појављују у Србији и на Западу жели се, на сваки начин, угушити и потрети све оно што је Србе као народ красило кроз читаву његову историју. Право стање ствари о српском народу смеју да кажу и напишу само светски признати интелектуалци, моралне величине попут нобеловаца Харолда Пинтера или Петера Хандкеа. У одбрану српског народа кад је ширена лаж о њему устајали су нобеловци и пре једног века, као и данас. Кад су, 1915, у Швајцарској на немачком говорном подручју одјекивале речи “Срби су банда”, и објављиване гнусне лажи, нобеловац германског порекла Карл Шпителер имао је куражи да у јеку те драстичне пропаганде каже: “За нас Срби нису ‘банда’, него народ и то народ који има права на живот и заслужује поштовање као сваки други”/…/.
    Ја ћу се и даље борити за истину о српском народу и извршеном геноциду над њим на свој начин – показујући овде споменуте књиге својим швајцарским познаницима и другим заинтересованим људима на свим оним местима где буде згодно да се ступи у контакт с њима и покаже публикација – у библиотекама, музејима, архивима, стадионима, кафеима, и сл.
    “Зрно по зрно – погача”!

    13. 10. 2019. Живко В. Марковић, пензионер

    Свиђа ми се

  23. Дарко
    Не може се преименовати нешто што нема име:
    Ваша аргументација против назива/имена/терминолошке одреднице ПОКОЉ је погрешна и пада у воду јер је градите на потпуно погрешној тези да се ради о замјени, преименовању и одбацивању појма геноцид.
    На нашем сајту Pokolj.org ( http://pokolj.org/ ) као и у свим писмима подршке и иступима историчара и других који су подржали нашу одлуку јасно је наведено да је ријеч о именовању.
    Дакле Покољ је име за злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог свјетског рата од стране Независне Државе Хрватске.
    Док је геноцид над Јеврејима именован и планетарно познат као Холокауст (или Шоа) а геноцид над Ромима већ деценијама познат као Порајмос (или Самударипен), геноцид над српским народом до његовог именовања као Покољ, није имао препознатљиву и ексклузивну терминолошку одредницу.
    Ради се о имену а не о акту тренутног развоја ситуације, афекта, освете сл. и зато га нпр. Слободан Антонић пише са почетним великим словом:
    https://www.in4s.net/antonic-stari-brod-kao-sjecanje-na-pokolj-srba/?lang=lat
    Дефинисали смо Покољ као назив за систематски државни злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог светског рата од стране Независне Државе Хрватске на целом њеном територију.
    Јасно смо навели да је Покољ, геноцид над православним Србима, укључивао економски терор и конфискацију имовине у приватном власништву, ограничавање кретања и гетоизацију, организацију и спровођење појединачних, групних и масовних убијања, депортацију у концентрационе логоре, присилни прелазак на католичку веру и протјеривање на подручје окупиране Србије.
    Зашто оволики отпор да се именује геноцид почињен над Србима?
    Један дио српске, отуђене историографско – историократске квазиелите, о нашем трошку „дошколован“ у Јад Вашему да савременом методологијом учи Српчад како да се сјећају Покоља почињеног над њиховим прецима, вриједно ради на умањивању броја СРПСКИХ жртава у логорском комплексу Јасеновац.
    Све је тијешња сарадња те групе српских историчара са колегама из Хрватске и све је усаглашенији „процењени“ број жртава.
    Ово умањивање броја српских жртава у јасеновачко – доњоградинском систему логора и комплексу логора Госпић – Јадовно – Паг, није резултат неких нових форензичких, антрополошких и судско-медицинских истраживања, или открића до сада непознатих историјских извора првог реда.
    Тој снисходљивости једног дела српске историографске елите према ововременој хрватској историографији, посебан печат даје осоран однос према старијим колегама који су се бавили изучавањем српско-хрватских односа и последицама злочина геноцида.
    Тако је постало готово уобичајено обрушавање не само на дело и личност старијих колега, Милана Булајића, Василија Крестића, Ђуре Затезала, Србољуба Живановића него и на оно мало прегалаца који самостално или кроз невладине организације, настоје допринети култури сећања и памћења на жртве Покоља.
    Сада је очито на ред дошао и Гидеон Грајф..

    Свиђа ми се

  24. Живко В. Марковић
    Не треба се чудити што књигу проф. Грајфа о Јасеновцу Мишина квалификује као пропагандистичку компилацију јер рад проф. Грајфа, Владика Јован ћулибрк усред Загреба проглашава „циркусом и ревизионизмом“:
    https://stanjestvari.com/2019/10/08/vladika-jovan-culibrk-profesionalni-istoricari-znaju-ko-je-gideon-grajf/
    Проф. Мишина је директор Музеја жртава геноцида чији је предсједник управног одобора Јован Ћулибрк.
    Још почетком прошле године, непосредно након што је у УН постављена изложба о Јасеновцу, Јован Ћулибрк је оцијенио да Србија свакако има право да организује такву изложбу, а, да је са друге стране, приказана изложба је непрофесионална и није стручно припремљена (коришћени су подаци о жртвама, начињени након Другог светског рата, не осврћући се на каснија научна истраживања) – и да је очигледно да прави експерти нису били укључени у њено припремање:
    http://jadovno.com/jovan-sumom-a-ivica-drumom-ili-o-cinjenju-necinjenju-i-zlocinjenju/#.XaMKHWZS-70

    Свега неколико дана касније, у Израелу, на конференцији WGC- Western Galilee College, рекао је да није истина да је у Јасеновцу убијено 700.000 жртава што га је чинило једним од највећих логора у Европи:

    Да је којим случајем проф. Грајф у својој књизи изнио процјену броја жртава Јасеновца од 100.000, како је и сам Ефраим Зуроф то саопштио Александру Вучићу усред Београда
    ( https://youtu.be/WHZrluqjT6c?t=542 ) , сугуран сам да би га Мишина и Ћулибрк хвалили на сва уста.

    У међувремену, проф. Грајф је промоцију своје књиге одржао и у Бањалуци и добио значајну подршку Милорада Додика:

    Свиђа ми се

  25. Hvala g. Bastašiu na iscrpnom odgovoru kojim ipak nije odgovorio zašto se ne podržava davno i ranije imenovanje genocida nad Srbima u Drugom svetskom ratu nazivom Srbocid,kako je predložio Vladimir Umeljić. Osvrt na Umeljićev predlog kod Bastašića uporno izostaje i to me zbunjiuje, ne malo.

    Nedostaje i odgovor na pitanje kako će imenovanje genocida Pokoljem dovesti do željenog rezultata u uslovima potpunog izostanka uticaja na svetsko javno mnjenje i medije, dok neprijatelji svim ovim raspolažu.

    Osim toga,smatram da je opaska Deda Đoleta sasvim umesna.

    Ostim toga, čitao sam i Vaše tekstove na internetu, ne morate da se mučite i ponavljate svoje stavove.

    Свиђа ми се

  26. Апропо дискусије о именовању геноцида над Србима:

    Термин “Србоцид“ иако је раније предложен не делује да се нешто посебно “примио“ нити је, колико ми је познато, уложен напор да се “прошири“ и да се о њему адекватно расправља.

    Осим тога – иако не мислим да је лоше решење – мислим да му је мана што је у питању неологизам. По мом језичком осећају не звучи ми добро и мислим да није добро што не постоје аналогни изрази (“Јеврејоцид“) који су довољно раширени и који би дали упориште (између осталог и у навици људи) да се тај термин учврсти у пракси.

    Што се утицаја на јавно мњење тиче: не бих се сложио да је наша позиција ту безнадежна. Није добра, није ни задовољавајућа али извесни помаци се дешавају. Треба радити више, посвећеније и треба потрошити још много новца да би се сећање на српско страдање инаугурисало у глобалним оквирима.

    Свиђа ми се

  27. Miloše, zanimljivo je Vaše viđenje, ali ipak Vi niste g. Bastašić.

    Свиђа ми се

  28. Darko
    Не мало вас збуњује: „…zašto se ne podržava davno i ranije imenovanje genocida nad Srbima u Drugom svetskom ratu nazivom Srbocid.“
    У вашем коментару од 11. октобра 2019. • 14:29 , изнијели сте силну аргументацију против (по вама) применовања геноцида почињеног над Србима у Покољ.
    Како сада један други приједлог, србоцид, препознајете као неупоредиво бољи назив. Зар то, (по вама) није преименовање?

    Дакле, нисте досљедни.

    Др Владимира Умељића изузетно цијеним и сматрам га пријатељем. Поштујем његову одлуку о србоциду. То не значи и да се слажем са тим називом.
    Ради се о сложеници састављеној од српске ријечи „србо“ и латинског суфикса „caedo“, што у преводу значи „акт убиства“.
    Нисам сигуран да се тај назив укоријенио ни код наших а поготово не страних историчара. Код нашег народа апсолутно није.

    Дубоко сам увјерен да наше мега сатирање, погром, геноцид, треба да носи наше име, српска ријеч.
    Зато смо одабрали Покољ.
    У прилог овој одлуци много је речено у посебној емисији на ту тему гдје су погледе сучелили политолог Данијел Симић и историчар Драгослав Илић а може се чути и мишљење лингвиста (у мин. 46:00):

    Не знам зашто мислите да радимо у условима потпуног изостанка утицаја на свјетско јавно мнијење и медије!?
    Градите тај дефетистички став на темељу резултата рада садашњих челника институција у чијој је компетенцији Покољ?
    Нама је прије свега циљ да наш народ, обичан свијет упознамо са истином о Покољу у сврху превенције геноцида и да наши научници, прије свега историчари усвоје тај назив. Мислим да смо на добром путу јер смо добили писма подршке од неколико удружења потомака и поштовалаца жртава Покоља, од академика Василија Крестића, доц. Др Николе Жутића, професора Ђорђа Бојанића. Неколико свештенослужитеља у својим бесједама користи ријеч Покољ објашњавајући шта она значи.

    Послушајте шта је на ту тему, на нашој конф. за медије у Београду рекао академик Крестић:

    На нашем сајту http://jadovno.com и друштвеним мрежама гдје окупљамо преко 40.000 људи промовишемо назив Покољ са барем 20 ткз. хаш тагова на дневном нивоу.

    У нашем филму „Крст над јамом“ https://youtu.be/pJSz3jqGxk4 , преведеном и титлованом на енглески језик, на самом почетку се помиње Покољ.

    Ако Бог да око Савин дана слиједеће године, филм ћемо приказати на репрезентативном мјесту у центру Лондона под покровитељством Амбасаде Србије у Великој Британији.

    Наш сајт http://pokolj.org/english.html превели смо на 12 свјетских језика и за сваки од њих објаснили како се та ријеч изговара и шта значи. Нпр. на енглеском: (phonetically: po-ko-/lj/, English translation: slaughter).

    Уз огромну енергију и посвећеност наших чланова јадовничкој мисији као и истрајност у овоме чиме се бавимо и уз све већу подршку наших институција, не сумњам да ће за Покољ из дана у дан сазнавати све више људи.

    Идемо даље..

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s