Доносимо предговор Владимира Димитријевића и увод Родољуба Лазића, као и линк на целу књигу
Митрополит Јован Зизиулас, епископ Игнатије и умировљени епископ Атанасије (Архивска фотографија)
Уместо увода
Године 2003, у издању мисионарске књижаре „Тројеручица“ из Београда, појавила се, већ одавно недоступна, књига Родољуба Лазића „Нов(аторск)о богословље митрополита Зизиуласа“. То је било доба кад је перјаница екуменизма и фанариотлука, титуларни митрополит пергамски Јован, харао умовима и срцима домаћих модерниста у СПЦ, који су га ковали у звезде, припремајући ситуацију у којој смо се сада, осамсто година после добијања аутокефалије, нашли, и која ће бити све тежа. Тек после Лазића, појавиле су се критичке студије аутора попут Жан-Клод Ларшеа, који је, као највећи западни православни богослов, показао да је Зизиулас јеретик, који проповеда јерес усиомахије. Пошто ова књига и данас има значаја за српско читалаштво, нудимо је, у електронској форми, свима који су заинтересовани.
Владимир Димитријевић
Родољуб Лазић: „Нов(аторск)о богословље митрополита Зизиуласа“
Увод
Митрополит Јован Зизиулас
На српску богословску мисао у последњој деценији 20. века највише је утицао, и на простору наше помесне Цркве стекао неприкосновен богословски ауторитет, митрополит пергамски Јован (Зизиулас). Његови чланци и предавања се редовно и, рекло би се, неизоставно штампају у свим нашим богословским часописима, његова богословска мисао и богословски ставови по било којем богословском питању и у било којој области богословља постали су доминантни на Богословском факултету у Београду и пресудно утичу на обликовање нових поколења наших свештеника и богослова, а самим тим и на црквену свест и праксу читаве наше помесне Цркве. Деведесетих година прошлог века проглашен је за почасног доктора на Богословском факултету Српске Православне Цркве. Иако се зна да су многе његове поставке и мишљења предмет оштрих полемика и критика у Грчкој Цркви, он је у нашој средини представљен као највећи или један од највећих савремених богослова „без мрље или боре“. Може се без претеривања рећи да код многих, а нарочито код студената Богословског факултета у Београду, ужива углед какав у Православној Цркви имају само Свети Оци. За неке, чак и већи. Свети Оци се не слушају и не следе као митр. Зизиулас. Да ли је овакав његов изузетан положај у нашим (и не само нашим) богословским круговима оправдан? Сматрамо да није неопходно извршити свеобухватну анализу целокупног опуса митрополита Зизиуласа да би се одговорило на ово питање, него да је довољно размотрити само неке његове ставове изложене у појединим чланцима објављеним у нашој теолошкој периодици.
Целу књигу преузмите ОВДЕ (Word docx).
Categories: Моба
За Зизјуласом јата проклетога кота,
да опусте земљу свуколику
ка скакавац што поља опусти!
Рускога да не би бријега,
фанариотско море све потопи!
…
Као што Слоба Антонић исправно саветује да „када год о њима говоримо, //ваља/ употребити ону Ћирјаковићеву савршену реч – аутошовинизам*“, тако ваља да увек користимо и Владе Димитријевића реч „фанариотлук“. Термин се односу на један од злих духова који влада овом екумењарском** сектом са седиштем на Фанару и агентуром расејаном по Православљу=Црквом Божијом путем ланца академске проституције и закулисног лобирања.
*) термин „аутошовинизам“ је први употребио један други Србин, али је са Ћирјаковићем одлучујуће ушао у употребу
**) задовољство ми је да сам аутор овог израза
Бог вас клео, погани изроди,
што ће фанариотска вјера међу нама?
Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ пред Светог Саву
и пред друге српске Свете,
који живе доклен сунца грије?
@ Срђан Крунић
“…реч „фанариотлук“”
Може мало побољшање: фанари(ди)отлук? :-))
Кад се данас осврнем, стварно давно беше 2003. година када је књижица објављена (а писана је током 2001 и 2002. године). Захвалан сам Свемогућем Богу на чији миг, видимо, и камење може проговорити када је то потребно.
Збиља је огромна штета инсталирање Зизиулаза и његове екуменистичке, антипредањске и источно-папске теологије у СПЦ, а нарочито на Богословски факултет и друга богословска училишта, услед чега су генерације и генерације свештеника, монаха и вероучитеља били заражени Зизиуласовим погрешним учењима и постали разноситељи те заразе и на лаике. Кључна ствар је била што су најутицајни професори и великодостојници континуирано довели на православна училишта оне предаваче који ће одано и приљежно ширити учење Зизиуласа. Тако се, постепено, цела СПЦ нашла у вавилонском ропству зизиуласовштине. Све и да се сада, овог тренутка, доведу предавачи сасвим супротног профила, јустиновци, начињена штета би се санирала деценијама. А пошто таквих предавача нема ни на видику, питање је да ли ће се та штета икада моћи поправити.
“…великодостојници континуирано довели…”
доводили