Да ли си можда једном у животу имао потребу да проговориш, или су твоја запечаћена поданичка уста – твоја једина сигурност и твој једини начин да живиш иако то мрцварење и није живот
Извор: Феномени.ме
Запиташ ли се макар понекад, горди поданиче, уважени лижисахановићу, колико ли је потребно твојих поклоничких мука за једну њихову радост… косне ли те то сазнање, лецне ли те макар онако, потихо и притуљено у вјечитом дријемежу…
Да ли ти икада падне на смрачену памет колико ли је потребно твојих снисхођења и понижења за једну њихову гордост, за њихово уздигнуто чело… Дође ли ти то до залудне памети макар у оним ријетким тренуцима кад ти се чини да ти је све пукло пред смућеним погледом…
Јеси ли икад помислио, макар једном кад си нехотице накратко почео да размишљаш, да су ти узели баш све, да би они имали баш све… јеси ли схватио макар на трен и макар у страху, да је твоје ништа, јадни јадо, услов за њихово све…
Да ли си можда једном у животу имао потребу да проговориш, или су твоја запечаћена поданичка уста – твоја једина сигурност и твој једини начин да живиш иако то мрцварење и није живот…
И да ли си у томе биједном мрцварењу макар једном и макар за себе опсовао оне који су те претворили у згаженог црва тражећи од тебе да им захвалиш на том доброчинству, на тој почасти…
И мислиш ли, получовјече, да то тако мора и да то тако треба, а ако тако мора и ако тако треба, шта ли ти онда треба то морање и шта ће ти то требање јадније од свега осим од морања да се живи без живота…
Знаш ти добро, није да не знаш… Само је твој страх и твоје користољубље, само је твој трепет и твој ситни ћар, већи и важнији и од твоје памети и од твога образа…
Ако си толико јадан, нијеси баш толико глуп. Јер, ова банда не почива на глупанима колико почива на пожмирепима…
Да си глуп, као што нијеси, понекад би својом глупошћу учинио и нешто паметно. Али, то паметно, то часно, није ти се никада десило, макар и нехотице…
Да си глуп, понекад би макар несмотрено учинио нешто часно… а то ти се никада није омакло, јер ти је поданичка памет важнија од здравога разума…
Знаш ти добро, одурна полтронска легијо, да је све на њиховом тањиру пресуто из твога поданичког пјата и да је сваки њихов срк и крк узрок твоје вјечите поданичке глади…
А ако им је тавулин пун, твоје је коританце полупразно…
А ако им је на пируну зрнце кавијара, у твојој шерпици је мање кртоле…
А ако им је на пладњу црвени препланули јастог, у твојој конзервици је једна сардиница мање… она мала смрдљива придављена поданичка… она у јестивом уљу што подсјећа на стид…
А ако се купају у пјенушавом шампањцу, теби је боца млаке пивчине допола отпијена…
А ако припале кохибу, најешћеш се поданичког пепела…
А ако се друштванце заигра око веселе кокаинске црте, теби је неко ушмркао измрвљени сир из поданичке здјелице-мишоловке…
Мора се некако плаћати њихов зор, њихово гордољубље…
Мора се некако намирити њихов цех и њихов бакшиш…
Мора се некако откупити њихово каваљерство и њихова људсковина…
Јер, ако се они маше за џеп, из џепа ће извадити тебе и твоју шлихтарску братију…
Јер они не плаћају ни кешом, ни картицом…
Они плаћају твојом главом и твојим образом…
И не чекају кусур, то им је испод части…
Бакшиш им је једнако важан колико и твоје безимено име и колико твој беживотни живот…
Зато си ти, неопходна ништаријо, у друштву за заштиту злочина…
А то друштво је све бројније…
И све наше домољубне институције постала су та друштва…
Толико је тога гмаза и размаза да се понекад чини да у земљи љуђи и јунака готово да нема ниједног човјека…
Дрипачки рај
Дрипац у дрипачком рају зна да је све релативно и пролазно осим апсолутног дрипца над дрипцима који је вјечан у нашем апсолутном и вјечном дрипачком рају
Извор: Феномени.ме
Како је никла господа. Као коров. Као празилук. Баш онај празилук што вири из онога…
Како је ижџикљала елита. Како папрат. Куд год се окренеш-елитно растиње. Вири из свих институционалних буџака.
Како је куљнула неоинтелигенција. Заклања видик. Висока и силна. Робусна и моћна. Као депонија.
Куд ти оком, маргинализовани гољо, они скоком. Наскачу на фотељчине као дивојарци. Од њихових папака круни се камен, од њихове вреке пуцају небеса…
Рекао би јадни човјечуљак: рај земаљски. Кад их види онако прпошне, углађене и распомамљене. Некада најобичније брдске кљусине, а сада-липицанери…
Дошло ново доба, они надошли. Кренули у небо као букове крошње. Сунце убогим приземљашима заклањају…
Утегнути, замазани, намазани, размазани, бјелозуби, слаткоћућорни. Мили и мекани, податни и питоми као пихтије са пудингом. Прави-правцати милогорски слаткиши… Ока се два од њих не дају одвојити.
Више им вриједи бљештави кез од ципан-цијеле Мона Лизе. Кад бљецну зубалом, као да сунцем намигују. Побједнички сој…
Свуда их има, занзузарали као муве. Паметно распоређени: или у златним кочијама или вуку злаћане кочије или поздрављају дрипца над дрипцима у златним кочијама…
Извиру из свих подземних пролаза онако утегнути притегнути и убрзани. Онако елегантни и одњеговани као притке за рајчицу, као главати сунцокрети…
А сунце им није сунце, него дрипац над дрипцима који им је даровао овај дрипачки рај над рајевима…
Имају манире, имају педигре, имају школу, имају дресуру, имају спин, имају убрзање, само немају мјеру… јер кад се залети та дрипачка хорда, та дрипачка инвазија, тешко ојађеним смртницима под њиховим точкићима…
И нијесу то они некадањи старински дрипци. Они неотесани балвани са балавом чачкалицом у зубалу. Ово су неодрипци намаскирани свим могућим маскама, нашприцани свим могућим мирисима који спајају небо и земљу…
Ово су неодрипци који не воњају на зној као оне праисторијске дрипчине. Неодрипци воњају на пако рабан, диор, бос, шанел и остала чудеса скупља од крви пролетера…
Најновији дрипци су унакажени егоманијаштвом, а егоманијаштво им је преобучено у гордост, а гордост им је ваљда дрипачко достојанство…
Кад један сасвим обичан и сасвим нови дрипац гази сасвим обичном велеградском џадом, из копита му врцају варнице, а грива му се вијори на вјетру као државни барјачић.
Нови дрипац придављен краватом на реверу припуча беџ, а на беџу носи тајну шифру рајског дрипачког живота…
Шта ли пише на том дрипачком беџу… да ли пише – буди и ти дрипац или пише – живио дрипац над дрипцима, или можда – волим што сам дрипац, није ни важно… важан је беџ и ревер на беџу и дрипац прикачен за беџ који носи…
Када дрипац говори, он лаже. А када дрипац лаже, он масно лаже. А када масно лаже, он наплаћује сваку масну лаж. Јер дрипац зна да је маст из дрипачке лажи важнија од истине из сиротињског срца…
Када дрипац ради у некој дрипачкој институцији, он ништа не ради, јер дрипац добро зна да се радом зарађују ситне паре, а дрипачким нерадом крупна лова…
Када дрипац размишља о поштењу, он обавезно краде, а када краде, много краде, јер добро зна институционалну разлику између шишњара и угледног институционализованог дрипца…
Кад се дрипац прави паметан и частан, тада превазилази себе и постаје још већи дрипац. А што је већи дрипац већа му је и памет и углед и дрипачка синекура…
Дрипац у дрипачком рају зна да је све релативно и пролазно осим апсолутног дрипца над дрипцима који је вјечан у нашем апсолутном и вјечном дрипачком рају…
Колумне су објављене на сајту Феномени.ме
Categories: Преносимо
Оставите коментар