Време је да постанемо активни, да више не будемо реактивни и да дела прате веру
Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)
Национализам повезује људе из истог народа, али, не повезује људе из различитих народа (колико год да су блиски једни другима). Наднационалне творевине на насилни начин окупљају и задржавају народе унутар својих граница (нпр. СФРЈ или СССР, где су народи одбили југословенски, односно, совјетски идентитет). Данас се то ради преко намештених референдума (нпр. у ЕУ и Великој Британији). Сабирање или удруживање народа из наше цивилизације има смисла само ако долази из слободе. Осим такве жеље, шта још може да окупи верски и идеолошки различите људе и народе, да стварају заједничку организацију држава? У православно-словенској цивилизацији, то су православна вера (хришћанство) и правна свест (демократска култура и право личности). Поред исте вере, људе повезује и слична култура, и то што нико не жели да служи као јефтина радна снага у колонији (неке империје), или да живи као роб у сувереној, али недемократској држави. Дакле, не желимо да стварамо наднацију, желимо да створимо опште православно-словенско становиште.
Национализми деле народе, па имамо сукобе око Македоније, или око Украјине, где се и цркве деле. Зато мора да се прави разлика између националиста и патриота. Патриота није у јереси етнофилетизма. Већину у народу чине патриоте, али различите вере и идеологије. Већину чини највећа духовна заједница (у народу). Значи да је међу патриотама највише верника. Али, вера некад дели патриоте, тј. вернике (већину), и, невернике и иновернике (мањине), у истом народу, а некад повезује патриоте (вернике) из различитих народа. Зато мора да постоји и дијалог између већине и мањина. Већина нигде није стабилна и чврста у вери, тј. далеко је од саборности. Сваки патриота ће, уз неке интерне разлике, да негује свој идентитет, традицију и културу. Циљ је да се сабирају патриоте унутар истог народа, са једне стране, и између народа наше цивилизације, са друге стране. Оно наднационално (нпр. свесловенски језик и писмо) може да дође само из слободе – спонтано и својевољно.
Договора нема без културе дијалога, културе дијалога нема без демократских вредности, а демократских вредности нема без хришћанског морала (који захтева да се воле и грешник и непријатељи!). Антидемократа нема културу дијалога и правну свест, гуши критичко мишљење, користи насиље, ставља себе изнад и суди другим људима, и не поштује сваког човека као личност, а то није у складу са хришћанским вредностима и моралом. Личност је – као највиша вредност у хришћанству – централна тачка координатног система наше цивилизације. И сваки човек, без обзира на његово верско или етничко порекло, или лично уверење, мора да се поштује као личност (у човеку је сачуван лик Божји након пада, нико није објекат и нема двоструког морала). Када постоји поштовање личност, постоје лични односи, настаје саборност и ствара се правна држава. Тамо где се поштује право личности, поштује се и право народа (и право већине и право мањине).
Фото: Православие.ру
Систем државног уређења копира се, вековима, од држава Западне Европе – нико никада није покушао да створи идеологију или систем државног уређења примерен православној цивилизацији. То је сад нужно урадити, јер је бесмислено да се свађамо око либерализма, комунизма или фашизма. Шта ће бити ако се распадне ЕУ? Ко, међу патриотама, жели да Немачка поново окупира Источну Европу? Ко жели да дозволи да у његовој држави и у православно-словенској цивилизацији, евроатлантски глобалисти икада више спроводе друштвени инжењеринг и да реализују своје планове у вези мелтинг пота? Ко жели да се прогоне цркве или да се спроводи инквизиција? Зашто се око тога и даље свађају левичари и десничари? Са Запада више нема шта да се копира и више немамо у кога да се угледамо – ни Запад нема решење. Морамо да се окренемо сами себи и да решење тражимо у нашој традицији – на основу наше традиције, прихватајући и оно добро што је настало на Западу (што је у нашој цивилизацији стекло неку традицију). То је нужно, ако желимо да живимо у слободној (сувереној) држави, као слободни људи, у складу са својом традицијом (део те традиције је и антифашизам), да негујемо наш језик и наше писмо, да живимо у држави благостања, социјалне правде и владавине права, са ефикасном бирократијом, бесплатним образовањем и здравством, итд. Мислим да већина људи то жели. А циљ је да се створи алтернатива за ЕУ и НАТО, глобализацију, неолиберални капитализам (ММФ, СБ, ЕБРД), фашизам крајње деснице, трансхуманизам нове или екстремне левице, миграције, итд.
Како сада то објединити у једну, нову, четврту политичку теорију, а прву, условно речено, православну и словенску идеологију? Нова политичка теорија мора да буде конкретна, и до детаља разрађена, у свакој области. Како сачувати традицију и модернизовати државу? Како наћи меру између слободног тржишта и државног интервенционизма? Како да се уреде међусобни односи између православних и словенских држава? А како између Цркве и државе? Како је изгледао координатни систем у доба Источног римског царства и Св. Саве? „,Византинчев’ свет је координатни систем у којем се он сналази лако и тражи своје место. Апсциса (хоризонтална, световна и земна раван) тога света је Римско право. Ордината (вертикала по којој се човек уздиже и стреми Небу) је вера“ (Жарко Видовић). У савременој православној држави и православно-словенској цивилизацији треба се кретати у оквиру истог координатног система. Правна свест је хоризонтала, вера је вертикала, а личност је центар тог координатног система. Са таквим координатним систем, лако ће се изградити нови и бољи систем државног уређења и лакше ће се сабирати народи.
Србија не може да опстане без (или изолована од) савезника. То не могу ни остале државе. Нико не може сам да се бори са империјалистима са Запада, са једне стране, и исламским империјалистима (и кризом са избеглицама из Азије и Африке), са друге стране. Сабирање (удруживање) народа из православно-словенске цивилизације потребно је ради одбране од заједничких, спољашњих непријатеља, али, мора да се зна како ће тачно изгледати живот унутар граница наше цивилизације – какву културу стварамо, за које вредности се боримо, коју традицију чувамо и негујемо. Да ли ће Русија бити нови Рим, а остали периферија, тј. да ли ће сви народи бити равноправни и слободни, и унутар сваког народа или државе, да ли ће сваки појединац или грађанин бити слободан?
Русија је изгубила битку са НАТО за Србију (Балкан), и изгубила је Украјину. Када падну Србија и Украјина, близу је и разбијање Русије (отимање Сибира, итд). И обрнуто, када је Русија слаба, ни Србија не може да победи у рату. Русија се брани у Београду. Србија се брани у Москви. Такво јединство (у коме важи „сви за једног – један за све“) треба подстаћи између свих народа православно-словенске цивилизације, и више никада неће моћи неко из неке друге цивилизације да спроводи политику „завади, па владај“ међу православцима и Словенима, и свима осталима који желе да буду део наше цивилизације. Нова политичка теорија православно-словенске цивилизације, не може да буде империјална, иако ће бити универзална, јер ће темељи бити хришћанске и демократске вредности. „Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме ићи само до граница једне народне државе. Ако се дозволи да се држава простре докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбином и постаје империја… држава добија територијално, али губи морално; добија у материјалним димензијама, али губи у интензивности духовне и моралне снаге“ (Свети Владика Николај). Исто се односи на границе наше цивилизације – мач сме ићи само до граница (језгра) наше цивилизације (као што веру не ширимо мачем, не треба ни идеологију ширити мачем; мора да постоји разлика између политичке теорије и верског мисионарства, као што постоји разлика између државе и духовне заједнице). На границама, за потребе одбране желимо јаку војску, толико јаку да се нико не усуди да нас нападне. Међутим, у нашој цивилизације, нећемо полицијске државе или аутократије, тј. источњачки деспотизам. Наш рат је умни (културни). Желимо да постоји слободни проток људи, идеја, капитала и робе између цивилизација (нпр. кинески „Појас и пут“ обухвата и простор наше цивилизације), као што исто то желимо између држава наше цивилизације.
Свети владика Николај (Велимировић)
Ако постоје Словени католици или Словени муслимани, или било који други народ који се географски налази унутар или на граници, али не жели да буде део православно-словенске цивилизације или заједничких организација, не треба га терати да буде. Ако жели, треба остати отворен за свакога. Постоје заједничке вредности и интереси. Европска унија се дели на протестантски „север“ и католички „југ“. Католици су ближи православнима, него протестанти. Међутим, ако међу католицима главну реч воде фашисти и расисти – а такви су русофоби и србофоби – нема шансе да дође до савеза између католика и православаца. Италија је, заједно са словенским и католичким државама из Вишеградске групе, све ближа Русији и Србији. Народи у овом делу Европе окренути су ка вери и цркви и негују традиционалне породичне вредности – то нас међусобно спаја.
Дакле, не желимо да будемо окупирани од стране евроатлантске, или исламске, или било које друге империје, културе или цивилизације. Не желимо да будемо окупирани, али, не желимо ни да будемо окупатори (империјалисти). Није реално да се обнови теократија или монархија средњовековног типа. Не желимо повратак у комунизам и самоуправљање. Не желимо више демократију и либерализам евроатлантског типа. Међутим, то што желимо, нешто ново, мора да има неке елементе старог. На пример, можемо да стварамо државу у којој су пред законом сви једнаки и не постоји деликт мишљења (јер се негује критичко мишљење), која брине о сиромашнима и болеснима, док талентованима, иноваторима и предузетницима ствара услове да остваре своје циљеве, у којој се људи труде да живе од свог рада и могу да живе од свог рада (и у државним и у приватним фирмама), у којој су извори воде и градски водоводи у власништву државе, у којој је породица „основна ћелија друштва“ (дакле, без мачизма, феминизма и размажене деце); државу у којој постоји склад између општег и појединачног (јер постоје центри саборности и директна демократија). Постојеће идеологије бар нешто од овога што сам навео немају у свом програму (нпр. либерали и левичари се свађају да ли здравство и образовање треба да буде бесплатно, итд.). Ту је и пример комунитарног заједништва.
Данас такав систем не постоји, у свакој политичкој теорији или идеологији постоји нешто што треба избацити и нешто што треба прихватити (наравно, осим из фашизма), у новој политичкој теорији, и ускладити са хришћанским моралом и нашом традицијом. Мора да се омогући „место под сунцем“ и онима који нису православни и Словени. Пракса мора да буде у складу са теоријом. Потребне су заједничке међународне организације унутар наше цивилизације – да се уреде економски, правни, културни… односи између наших држава. У оквиру тога, и питање људских права ЛГБТ заједнице. Не желимо да се промовише такав начин живота, посебно не међу децом. Ниједна држава не може сама да се бори са притиском глобалиста и геј лобија. Због тога, сви народи православно-словенске цивилизације треба заједно да траже начин како да се одбране од притиска ЛГБТ лобија. Дакле, у нашој цивилизацији, неће се прогонити Црква, а промовисати ЛГБТ идеологија, као што то раде на Западу, али неће се ни прогонити људи само зато што су другачији, као што то раде у Саудијској Арабији и осталим исламским државама. Постоји разлика између православне и осталих цивилизација. Докажимо то. Време је да постанемо активни, да више не будемо реактивни и да дела прате веру (нпр. мора да се размонтира лихварски банкарски систем везан за Запад, и створи православни банкарски систем са државним и приватним банкама које неће бити лихварске и изнад закона; касније, можда, и нови финансијски систем, у новој организацији држава, без банака и пирамидалне хијерархије моћи, итд.).
Нова политичка теорија, хришћанима је потребна због бољег сналажење у свету или изван духовне заједнице – за живот у заједници са другим заједницама. Нехришћанима се отвара могућност да стварају бољи систем, него у коме сада живимо, бољи од било ког до сада у историји, заједно са хришћанима који исто то желе. Не као део Европе, ни као део Азије, него изнад Истока и Запада. Такву државу, друштво и цивилизацију могу да стварају само људи који чине подвиге и померају норме, са жељом да створе друштво или цивилизацију добрих људи. Тражи се политичка теорија која одговара православном духу и словенској души. Многи мисле да православци и Словени не могу да створе систем и цивилизацију, као што не могу да направе ни добар аутомобил. Неки мисле да смо неспособни варвари и затуцани православци, а неко да то није у складу са нашом вером и да ћемо изгубити душу и постати империјалисти (окренути земаљском царству, заборављајући небеско). Да ли је то истина? Ако то није истина, све што је потребно, јесте да унесемо праве (православне) координате, и да кренемо у подвиге.
Прочитајте још
- Никола Варагић: Четврта политичка теорија, први део
- Никола Варагић: Четврта политичка теорија, други део
Categories: Да се ја питам
En Venezuela | Hechos de verdad
Eh Varagiću, vi bi i jare i pare.
Сваки закључак који је коректно изведен из полазних претпоставки, по дефиницији, је тачан. Питање је, међутим, да ли су претпоставке у складу са реалношћу.
Оно што г. Варагић заступа је западна либерална демократија минус неколико ситница које нам се не свиђају. Сасвим утопистички.
Демократија нема никакве везе са хришћанством. Нигде се из хришћанства не може извести политичка равноправност. Хришћанство нема ништа против сталешког поретка, чак ни против робовласништва. Не постоји никакво политичко устројство које хришћанство нуди и једина политичка порука хришћанства је да сваку власт треба поштовати.
Модерна демократија, као реалан политички систем, настала је после Француске револуције, која није била само устанак против аристократије и сталешког поретка, него и устанак против Бога.
Питање шта после демократије, јесте важно питање и на њега треба тражити одговор, али одговор не можете наћи ако инсистирате да га тражите тамо где га нема. Аутор инсистира на устројству које је истовремено и хришћанско и демократско, намећући себи оквир у којем решења нема.
@Владимир Челекетић
Не знам зашто тврдите да демократија има везе са хришћанством, када сам на више места написао да мора да се разликује држава од духовне заједнице, црквени закони од световних, зато сам толико цитирао Жарка Видовића у текстовима Православна црква и демократска држава и у оба дела Четврте политичке теорије. Наравно да у Цркви не може да постоји либерална демократија, и далеко је од истина да подржавам либерални капитализам и и такву демократију, на више места изричито кажем да је сада то превазиђено, тј. да се мора превазићи. Како? То је суштина. И ту је важно разумети шта је правна свест.
Иначе, у хришћанству је укинут робовласнички систем, робовласништво свакако нема везе са хришћанством.
Одговор на то питање се тражи кроз дијалог. Дијалога нема ако нема хришћанских вредности, а од световних, најближе су демократске. Јер, шта сте ако немате културу дијалога, ако намећете своје истине и своје вредности другим људима на силу? Или ако веру ширите мачем?
Коме се господин Варагић обраћа у поднаслову кад каже „Време је да постанемо активни, да више не будемо реактивни и да дела прате веру“? Ко су ти „ми“? Срби, у некаквом „координатном систему“, са другим православним хришћанима, нанизаним на Х-осу, попут Црногораца, Украјинаца, Северних Македонаца, Бугара, Румуна, .. који гледају ко ће даље добацити по духовној Y-вертикали, а од којих Срби имају, најблаже речено, хроничну главобољу? Можда Словени, попут Пољака, Словака, Хрвата, Словенаца и остале „сабраће“ из соколских друштава? Или је то, ако се изузме та главобоља, изгледа празан пресек та два скупа? У прошлом тексту о 4ПТ сам поставио неколика питања на која господин Варагић није успео да одговори (не сумњам, без труна ироније, да је био заузет много важнијим стварима), па ево нове прилике да понуди одоговор.. дакле, какве везе има ова ваша прича, дражејши господине Варагићу, са изворним принципима теорије које су зацртали Александар Гељевич и, делом, Ален де Беноа? Потрошили сте толико виртуелног папира на, како вам наш колега Челек фино рече, утопију, па кад га већ не жалите (папир), зашто не напишете једну књигу, баш под тим насловом, Четврта политичка терија, за широке народне масе, и ту папазјанију стрпате у православни демохришћански melting pot да се мало прокрчка, па да видимо како ћете проћи са издавачима и вашим „колегама“ које су „форпитизам“ формирале као заштићен бренд много пре него што сте се ви латили тастатуре. Ако превладате све те невоље, врата подвига су вам широм отворена, а „дела која прате веру“ ће ући у незаборав. Овако, нећете далеко догурати са промовисањем те „ваше“ четврте политичке теорије. Не зато што шипку из Севра покушавате сузбити на 86 цм, а и даље је звати метром, него због тога што је пречник светлосног круга, под који се повремено шћућуре читаоци овог портала, недовољно велики да обухвати све оне за које мислите да би сте их просветлили. И тако.. док Пикси не изгуби лопту, имате довољно времена да се бавите Масариковом политиком ситног рада, па да у ту потку, на којој би да стојите, уткате неку вашу, али само вашу нит. Или, ако нисте вични плетиву, обзнаните, с хришћанском љубављу, имена гиганата на чијим вам широком раменима ноге и даље клецају. Искрено вам желим сваку срећу у даљем раду.
@Varagić Nikola: Овом тврдњом се грдно варате: „ Иначе, у хришћанству је укинут робовласнички систем, робовласништво свакако нема везе са хришћанством.“. Ма, немојте? Ако потпуно погрешно сматрате да римокатолици и протестанти нису хришћани, па не рачунате огромну привредну грану трговине и поседовања (истина, црним) робљем, која је у неким државама укинута тек почетком друге половине XIX века (у САД и по цени крвавог грађанског рата), онда ћу Вас тешко разочарати историјском чињеницом да је тога још како било и у највећој православној држави – Русији, ма – на томе је почивала целокупна пољопривреда, у којој је власништво земљопоседничког племства над кметовима (“крепостное право“) укинуто тек 1860 г., када су ослобођени кметови добили и власништво (у почетку колективно, и на отплату) над делом спахијске земље. Тек од тада су добили и право слободног кретања, евентуалног избора заната, итд. Пре те реформе је спахија имао право да их продаје, пресељава, одређује брачног партнера, изнајмљује фабрикантима, итд., итд. Дакле, г. Варагићу, ослободите се илузије: чак и у “најхришћанскијој“, тј. православној средини робовласништво – не над црнцима, него над сународницима, православним белцима, је итекако имало везе са хришћанством.
@Иоанн Дубињин
,,Не познајем вас“ (Мт. 25; 12), ,,одступите од Мене сви који чините неправду“ (Лк. 13; 27), ,,идите од мене проклети у огањ вечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим“ (Мт. 25; 41), ,,свежите му руке и ноге, па баците (некорисног слугу) у таму најкрајњу“ (Мт. 22; 13).
@ Varagić Nikola
Јер, шта сте ако немате културу дијалога, ако намећете своје истине и своје вредности другим људима на силу ?
++++
Лепо сте нам, кроз “ одговор “ Иоанну Дубињину рекли све о себи.
А и било је крајње време.
Да се више не лажемо.
И пренемажемо.
Лаку ноћ !
Не бих улазио у дискусију, али само да приметим да је одговор Н.Варагића И.Дубињину лако погрешно протумачити.
Мислим да су цитати из Јеванђеља упућени “злим слугама” (Господњим) дакле неправедним робовласницима, израбљивачима белих православних или небелих афричких душа.
Другим речима, коначна правда и освета су у Господњим рукама…
@Varagić Nikola: Шта да кажем? Ваш одговор ми казује да сте толико шокирани мојим изношењем непобитних историјских чињеница, да прибегавате Јеванђелским цитатима за изражавање Вашег гнушања на мој коментар. То може имати два узрока:
А. Ви не познајете непобитне историјске чињенице;
Б. Ви их познајете, али их заташкавате/фалсификујете, јер Вам не пасују у Вашу идиличну слику правослаавља – бар ону коју желите да сервирате недовољно информисаним читаоцима и потенцијалним присталицама Вашег политичко – боље речено племенско/религиозног концепта Ваше визије будуће идеалне организације државе/друштва.
У случају А., саветујем Вам да се додатно образујете, а у случају Б., треба да знате да су у лажи кратке ноге.
Толико – за сада.
@Don Quixote: Ви мислите о одговору г-на Варагића “…да су цитати из Јеванђеља упућени „злим слугама“ (Господњим) дакле неправедним робовласницима, израбљивачима белих православних или небелих афричких душа.“?
Е, треба да знате да су у периоду владавине система “крепостное право“ , тј. власништва земљопоседничког племства над кметовима, чији се број изражавао у “душама“, уместо у људима (прочитајте мало Гогољеве “Мртве душе“), уопште није радило радило само о, како кажете “неправедним робовласницима, израбљивачима…“. Не – то је био традиционални – и то још и православни државни систем, свесрдно подупиран неуморним проповедима сељаштву од стране Руске православне цркве да тако и треба да буде, и трајао је све до 1860 године, а потицао је још од Кијевске Руси из XI века (дакле, скоро 800 година).
@Иоанн Дубињин каже ”…треба да знате …у периоду владавине власништва … племства над кметовима, број [кметова се] изражавао у “душама“, уместо у људима”
Наравно, мерење земљопоседништва бројем душа треба да је позната чињеница, барем онима који су прочитали неко од дела два или три руска писца ХIХ века, јер је то опште место у њих. Зато сам и ставио у коментару да се ради о израбљивачима ”душа”, но, важније од ове ситнице, је да хоћу да укажем на неке противречности у Вашем коментарима, које признајем да неретко прочитам.
С једне стране, дајете острашћене и ниподаштавачке изјаве о данашњој РУсији (пост-совјетији!) и народу као достојним сваке осуде а недостојним да се сматрају историјским продужењем некадашње Империје. Чињеницу да је СССР, мислим на време после Отаџбинског Рата, постао суперсила и да су друштвени поредак, привредни раст и научни прогрес били импресивни, не примећујете.
Истовремено, као потомак повлашћене класе (како сте сами објаснили), згражавате се пред нечовечним третманом некадашњих кметова.
Друго, Ваше заузимање за нишче, то јест обесправљене кметове, истиче ”хришћанску” позадину неправде. Изгледа ипак да су нишчи у другом плану, а главно је обрецнути се на Цркву. Ово се уклапа у профил обезбоженог руског либерала, да ли деветнаестог или двадесет првог века није важно, јер они су увек исти према Цркви и ономе што други зову ”Родина” — за њих су ове предмет ниподаштвања и презира.
У скраћеном облику, кметови су неправедно израбљивани али социјализам не ваља, Безбожна пост-совјетија је ”позор” али је и православна Империја нечовечна (и то због истог православља).
Но, да свет није црно-бели може се схватити, између осталих извора, и из многих предавања савременог руског богослова и мислиоца по имену Алексей Ильич Осипов.
На пример, у трагању за дубљим разумевањем узрока тзв велике револуције 1917, Проф. Осипов долази до интересантних објашњења, где се безбожништво повлашћене класе, посветовњачење Цркве, и вера широких маса разводњена до сујеверја, могу сматрати за дубинске и суштинске узроке слома Империје и страшних страдања која су уследила. Узроци су, значи, првенствено духовни јер они руководе како појединачним животима тако и целином историје човечанства. Економија и политика, мада такође очигледни разлози, су само секундарни, итд.
Овде је једно предавање:
@Грешан
@Иоанн Дубињин
Don Quixote је добро разумео да сам мислио на зле слуге Господње из историје коју помињете, као одговор на ваш коментар.
@Nikola Varagić
Када сам прочитао Ваш задњи одговор и цитате из Јеванђеља у прво време био сам ( благо речено ) изненађен.
Ваш коментар није био општи, допуна већ објављеном тексту, већ насловљен баш лично Иоанну Дубињину
Без обзира, што се види из Ваших преписки са њим, једно благо речено не разумевање, познајући до тада Ваш начин обраћања ( и не истомишљеницима ) засметало ми је Ваше цитирање ,,идите од мене проклети у огањ вечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим“ (Мт. 25; 41), јер је намењено онима Господу са леве стране, а то су они који су на путу „ тамо где је плач и шкргут зуба „ као што нас учи Јеванђеље о Страшном суду.
Изрекавши осуду грешницима на левој страни Господ Цар славе им одмах објашњава, зашто су проклети, и зашто их шаље у огањ вечни. „ Јер огладнех, и не дадосте ми да једем; ожеднех, и не напојисте ме; гост бејах, и не примисте ме; го бејах, и не оденусте ме, болестан и у тамници бејах, и не обиђосте ме „. Не учинише, дакле, ништа од свега онога што праведници на десној страни учинише.
Ако, сте желели да нас обавестите о свом ставу да ли робовласништво има или нема везе ( и које ) са хришћанством могли сте, то урадити на један лепши и конкретан начин.