Слободан Антонић: Моћ компрадора – одстрел З. Ћирјаковића

Знате ли како можемо да покажемо да нису победили? Тако што ћемо, када год о њима говоримо, употребити ону Ћирјаковићеву савршену реч – аутошовинзам

Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)

Свој текст о прогону Зорана Ћирјаковића, пре два месеца, завршио сам речима: „ако Ћирјаковић изгуби место на факултету, срце таме однеће важну симболичку победу“. Е па Ћирјаковић је, од 1. октобра, уклоњен из наставе. Тако је још једном демонстрирана моћ дубоке „друге Србије”.

Да подсетим, Ћирјаковић се у јулу нашао под сасређеном паљбом селебрити боркиња, грађанистичке опозиције и случајносрпских медија (види овде). Сви су у глас прозивали његов факултет – зашто му уопште даје могућност да квари омладину. А Мариника Тепић и Ђиласов ССП чак су позвали и тужилаштво да се умеша, те да против злог Ћире поднесе кривичну пријаву или изда налог за хапшење, шта ли?

Један од организатора протеста „1 од 5 милиона” у говору је, на демонстрацијама 13. јула, напао Ћирјаковића, а две недеље доцније „1 од 5 милиона” чак је објавио и проглас у ком позива да се тог дана изађе и демонстрира „против Јутки, Ћирјаковића и Симоновића”.

Ћира на срећу није ухапшен, али му је управа факултета 1. октобра саопштила да више неће бити у настави, те да ће наредних годину дана бити плаћен да се бави „научним радом“.

То је стара метода академске ликвидације, које се сећамо још из „вунених времена”.

Ласло Секељ (Фото: З. Мрђа)

Најбоља паралела је Ласло Секељ (1949-2001), изузетни социолог који је 1980. године одстрањен с Правног факултета у Новом Саду. Неко га је пријавио да критикује Маркса „с анархистичких позиција”. Формирана је комисија да „изврши преглед и анализу радова мр. Секеља”. Комисија је закључила да је у својим чланцима „мр. Секељ занемаривао онтолошку фундираност Марксовог поимања слободе”, потцењивао значај „диктатуре пролетаријата”, те да „у неким радовима мр. Секеља метод материјалистичке дијалектике није довољно заступљен” (овде, 1/1981, стр. 102-103).

Иста комисија написала је, годину дана доцније, негативан реферат за реизбор Секеља као асистента. „Кандидат једнострано и необјективно оцењује стање друштвене мисли у нас”, писало је у реферату. „У његовим радовима утврђене су грешке и одступања од марксистичке заснованости…, кандидат је дошао у сукоб с линијом Савеза комуниста…, то доводи у питање његову квалификованост да буде васпитач” (исто, 4/1981, стр. 101-104).

На основу тога, донето је Решење бр. 01-5/21-1981, којим је „мр. Ласло Секељ изгубио звање асистента и право да изводи васпитно-образовни рад на Правном факултету” (исто, 1-2/1982, стр. 174). Пребачен је у институт при Правном факултету, где се од тада бавио „научним радом”.

Ћирјаковићев случај структурално је исти са Секељевим, мада су детаљи, услед промењених прилика, дакако другачији. И Секељ и Ћирјаковић, наиме, нису формално изгубили посао, али су заправо трајно уклоњени из наставе. Такође, обојица су страдали првенствено из идеолошких разлога.

Разлика је у детаљима. Сада је факултет приватни, па није било потребе за комисијом и формалним рефератима. Управа је једноставно саопштила Ћирјаковићу да ће нови уговор бити само за научни рад, и само на годину дана.

Управа се на ово одлучила као соломонско решење, јер су Ћирјаковићеви прогонитељи, као врсту притиска, почели да одвраћају студенте од уписа на овај факултет. Томе је, рецимо, служила твитер објава Југослава Ћосића, у коме се обраћа „драгим будућим студентима факултета за Медије и комуникацију”, да би им предочио какав их проблематични предавач тамо чека (о контексту онога што Ћосић цитира и шта поручује, видети овде).

Наравно да се приватни факултет боји осипања бруцоша. Али, такође, он не жели ни да изађе на зао глас код озбиљне јавности. Отуда је ФМК донео прелазно решење. Ћирјаковић, иако популаран предавач (по студентској евалуацији), пребацује се из наставе у науку. Тако нико не може ништа да приговори. Ћира није отпуштен, а, ипак, кампања против уписа на ФМК више нема смисла.

Оно што је парадоксално, међутим, јесте да је Секеља ликвидирала владајућа партија, док је Ћирјаковић, пак, уклоњен снажним притиском наводно опозиционе „друге Србије“. Већ сам више пута писао (овдеовде и овде) да „друга Србија“, заправо, доминира културом, медијима и појединим факултетима. Она је, уистину, део (нео)колонијалне владајуће структуре, при чему своју снагу црпе директно из логистичких ресурса Брисела и Вашингтона – дакле, не преко официјелног Београда, коме је често, чак, и у театралној опозицији.

Зоран Ћирјаковић (Извор: Археофутура)

„Снажни притисак“ фактички значи да су Ћирјаковић, али и његова породична и пословна околина, принуђени да се дистанцирају од „проблематичног“ предавача. Чак се и његова жена нашла под притиском. „Размишљам дуго о партнерки Зорана Ћирјаковића“, написала је сарадница Пешчаника, Марија Ратковић, „и о срамоти (?!) коју њој доноси његово понашање, и о томе колико њега баш брига за то (?!)“.

И као што су, својевремено, жене ибеоваца биле притискане да морају да се одрекну мужева, те да се ограде од њихових „зломисли“, тако је и сада Ћирјаковићева супруга изложена јавним прозивкама – како може да трпи то чудовиште?

У тексту из јула објаснио сам како је здруженом акцијом шест родноправки и њихових медијских и политичких пријатеља спинована (забашурена) претња Ћирјаковићу, а која је дошла управо из тих кругова, да ће му бити „поломљени сви прстићи, па нек види како ће да пише“.

То је, најпре, покушано да се представи као измишљотина. Слободан Георгиев: „Где му претио? Дај неки извор“. Но, пошто је претња изречена на промоцији Бакићеве књиге, то се није могло на тај начин затрпати. (Наравно – да се, на пример, Бакић пожалио на ту врсту претње, реакција јамачно не би била: „Ко каже? Дај неки извор“, већ: „Страшно, ужас… Чист фашизам!“).

Онда је смишљен другачији начин затрпавања, и он је, како се види, успео. Не само да се директне физичке претње Ћирјаковићу више нико не сећа (вербални нападач је, иначе, идентификован), већ је, у извесном смислу, претња и реализована. Ћирјаковићу су, уклањањем из наставе, симболички „поломљени прстићи“. Он сада мора да размишља о егзистенцији, а не да критикује идеологију престоничког селебрити стада.

Али, Ћирјаковић и да заћути, довољно је тога урадио. Не мислим само на његову одличну књигу о Африци, нити на његове научне радове, рецимо, о примени Хофштедеовог модела на Србију, о утицају друштвених мрежа на изборе, о карактеру афектације елите поводом турбофолка, или о исламском фундаментализму у БиХ.

Мислим пре свега на ковање термина аутошовинизам којим је тачно и ефектно означен један важан друштвени феномен.

Овај термин Ћирјаковић је први пут употребио 2006. године, и од тада се та реч у нашој јавности толико проширила да је данас доживљавамо као уобичајену. Термин је одлично скован, јер је саморазумљив. Ко год зна шта значи шовинизам („реакционарни облик национализма који тежи распиривању националне мржње“; Речник МС, овде, стр. 989), већ приликом првог сусрета са аутошовинизмом зна његово значење, а да не треба да му се нешто посебно објашњава.

Чланак Зорана Ћирјаковића из 2006. (Извор: НИН)

Као термин који означава мржњу или презир према сопственом народу, аутошовинизам се издваја од других ознака за сложени, вишедимензионални феномен тзв. друге СрбијеСветозар Стојановић (1931-2010) сковао је 1999. године термин грађанизам (придев: грађанистички). Њиме је означио идеологију која је опозит национализму. Док национализам искључује грађанина из конституисања државе и друштва, грађанизам хоће да сасвим искључи нацију. То је немогуће, јер је нација, у највећем броју случајева, претполитички супстрат од којег се гради држава и који, потом, обезбеђује и додатну друштвену кохезију.

„Грађанизам“ је, свакако, користан појам. То се види и по томе да се и он данас одомаћио. Али, ова два термина немају исто значење. Грађаниста не мора бити и аутошовиниста. Он може да заступа грађанистичку идеологију, а да нема осећање мржње или презира према својој земљи. Исто као што и националиста не мора бити шовиниста, а да мрзи или презире други народ.

Сличне, али не и исте ознаке јесу и „друга Србија“ и „другосрбијанци“. Да подсетим, првим термином назвала се, 1992, група интелектуалаца која је желела да се разликује од већинске („националистичке“) Србије (видети овде). Од 2002. године та група више не постоји, а термин „друга Србија“ преузели су критичари који њиме означавају онај део медијске, културне, академске и политичке елите који заступа грађанистичку идеологију (а често је и на аутошовинистичким позицијама). Из критичког коришћења израза „друга Србија“ потекле су и лексеме „другосрбијански“ (2008) и „другосрбијанци“ (2009).

Важан допринос разумевању историјске димензије „друге Србије“ даће, 2011. године, Мило Ломпар с „духом самопорицања“. Самопорицање је, по Ломпару, дуготрајни, готово столетни историјски феномен. Одликује га непрестано самооптуживање и изналажење „српске кривице“ у свему: за избијање Првог светског рата, за политичке конфликте у Краљевини Југославији и за њен распад, за злочине у Другом светском рату (укључив и геноцид над Србима), за политичке конфликте у СФР Југославији и за њен распад, за злочине у последњим ратовима (укључив и оне над Србима), за НАТО агресију 1999, за окупацију и отргнуће Косова, за савремене етничке конфликте у БиХ и у ЦГ… (овде, стр. 116).

Дух самопорицања, каже Ломпар, посебно се у Србији укоренио под титоизмом, а данас га одликује поунутрење хрватског или неког од атлантистичког становишта, било да је реч о нашој прошлости или садашњости, о нашој политици или култури… (исто, 262; 265).

Мило Ломпар (Извор: Печат)

Сличан појам је „самомржња“. Код нас се, у политичком контексту, јавља 2010. године, као транспозиција израза „самомрзећи Јеврејин“ (Self-hating Jew) и „јеврејска самомржња“ (Der Jüdische Selbsthass). Милан Дамјанац је објавио и књигу Самомрзећи Срби (2015). Но, самомржња се код нас некако није шире примила. Можда и зато што је аутошовинизам био јаснија и значењски јача лексема.

У енглеском не постоји појам auto-chauvinism – што је, наравно, главни другосрбијански аргумент против термина „аутошовинизам“. Али, скован је аuto-antisemitism, као ознака за „социјално-психолошки феномен у којем Јеврејин развија опсесивни презир и непријатељство према јеврејској традицији, обичајима и оним Јеврејима који их се придржавају“. У енглески је, 2004, уведен и термин ојкофобија (oikophobia, у политичком значењу) – као презир према сопственој (политичкој) заједници. И он, исто, доживљава експанзију.

Уз аутошовинизам, Ћирјаковић је сковао и, данас такође популарну, синтагму „случајни Срби“. То је ознака за оне који воле да истакну како су се „овде случајно родили“. Реч је о својеврсном виду идентитетског дистанцирања од сопствене заједнице, а иза ког најчешће стоји мањи или већи аутошовинизам. И овај термин се одомаћио у нашој јавности.

Ћирјаковић је заслужан и за популаризацију појма „аутоколонијализам“. Представио је и његову дефиницију (Карен Давише), као „процеса којим елите, или популације, у одређеним земљама, траже и прихватају смањивање свог државног суверенитета, надајући се да ће добити повећану материјалну, безбедносну или какву другу корист од државе-метрополе“ (овде, стр, 178).

У комбинацији с „компрадорима“, аутоколонијализам је данас део учинковитог категоријалног апарата којим се – уз „аутошовинизам“, „грађанизам“, „другосрбијанство“ или „културу самопорицања“ – успешно (с)хвата и теоријски контекстуализује кључна идеолошка матрица данашње Србије.

Оно чега нема у језику, нема ни у стварности – поука је коју одавно знамо. Јер, како ћемо да искажемо оно што видимо, а што нас угрожава и поробљава, ако немамо реч за то?

Током деведесетих постојала је тек једна, проскрибована и исмејана реч – мондијализам (мундијализам). Данас, међутим, имамо читаву лепезу термина којима врло прецизно можемо да опишемо феномен колонијалне пете колоне у српском друштву, као и њену носећу идеологију.

Ћирјаковић је урадио суштински важан посао. Довео је појаву до појма. Дао је прецизно име оном делу стварности који смо видели, али нисмо могли да га искажемо. Тиме је Ћирјаковић омогућио хиљадама људи у Србији да тачно означе шта мисле, с чиме су незадовољни и против чега желе да се побуне.

Куд ћете више?

„Линчовали су ме што сам смислио појам аутошовинизам“, приметио је једном Ћирјаковић (блокирани линк). Тачно. Јер, тиме је Ћирјаковић дао ефикасно сазнајно оруђе свима који одбијају доминантни наратив у српској култури и медијима – о „примитивном народу“ и о „европској елити“.

Зато је наша отровна и осветољубива фенси елита прогласила Ћирјаковића „лудим, за Палмотићеву“ (З. Црногорац, познат што је пожалио јер НАТО није побио барем трећину Срба), „поремећеним“ (Драган Поповић, овде, сл. 19) или пак „лудим и злим“ (Весна Пешић; о осталим увредама Ћирјаковићу види овде).

Знајући да се наши грађанистички селебритији крећу између објаве Пешићеве – да треба „чиповати све националисте и десничаре“, и Срђана Драгојевића – да „лустрација није ствар суда, већ револуције: упаднете код злог комшије, који је направио кућу на три спрата, спалите је бакљом и то је лустрација“ – јасно је каква судбина је одређена злом Ћири. Уклањање из наставе, наравно, тек је први корак у тој ревандикацији.

Ћирјаковић је на себе примио удар „дубоке“ друге Србије – за све нас. На његовом примеру, наиме, показано је да ће бити цензурисани, медијски сатрти и статусно маргинализовани сви који се супротставе паразитској структури што је, попут осмог путника, запосела српско друштво.

А знате ли како можемо да покажемо да нису победили? Тако што ћемо обавезно, када год о њима говоримо, употребити ону Ћирјаковићеву савршену реч.

Ону реч која их највише нервира. Ону реч која обара све њихове posh маске, која их огољује и приказује онаквим какви јесу. Као касту трутова спремних на сваку грађанску нискост, не би ли одбранили своје одвратне привилегије.

Аутошовинзам.

Ћиро, царе!

Опрема: Стање ствари

(Искра, 8. 10. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

12 replies

  1. „On sada mora da razmislja o egzistenciji…“, e, to je tacka na kojoj se intelektualac odvaja od stada (ili postaje deo).Tek kada je glava u pitanju, kod Cire pojam egzistencije jos uvek smera samo na stomak, a ne na glavu, mada su savremeni intelektualci osetljiviji, pa i ne mora da se ide do glave, ne mora zeni da se preti da „misli na svoju decu“, dovoljno je da joj priprete da nikada vise nece dobiti ulogu, elem, tek tada se mogu postaviti prava pitanja ili, poslovicno, prava se pitanja postavljaju, tek kada je glava u pitanju.Dok se velika vecina naroda nalazi u konstantnom „razmisljanju o egzistenciji“, srpski intelektualci, kojima plate isplacuje „kompradorska vlast“, razmisljaju o „identitetu“ , „dovode pojave do pojma“ (a, onda, pojmove do naroda, ali narod ima, sto rece Hegel, egzistenciju koja ne odgovara pojmu, neistorijsku, jer je svedena na od-danas-do-sutra vremensku strukturu :))) ziveci u modalitetu titoistickih disidenata – protivnik drzave koji radi za drzavu.Aristotel je smatrao da tek sloboda od svakodnevice omogucava misljenje (o misljenju).Posledica toga je bio rascep izmedju teorijskog i politickog zivota i pitanje koji je bolji.U medjuvremenu, politicki zivot je teorijski hapsio, tukao i ubijao, a onda je nasao jos bolje resenje, dao mu platu i drustveni ugled.

    Свиђа ми се

  2. Ово друштво је доспело до тога да је за сваку критику потребна храброст и да сваки критичар мора бити спреман на тешке жртве и одрицања. Таквом друштву морамо учинити крај.

    Свиђа ми се

  3. Аутошовинзам !
    Ћиро Брате !

    Свиђа ми се

  4. Факултет је приватни, према томе, онај ко је власник може да одлучује кога ће да стави у наставу, а кога неће. У реду, објашњење стоји, али шта ћемо са тим? Суштинско питање гласи: зашто тзв. патриотска Србија нема ни школу, ни факултет, ни партију нити било какву озбиљну организацију која би имала неки значајан утицај у јавности? Другу Србију и колонијалну управу смо апсолвирали и докторирали, али, зашто нема отпора? Баш никаквог отпора. Американци изгласаше Трампа. Британци Бргзит. Италијани имају Салвинија, Немци АФД, Французи НФ… Нису они идеални, нису многи ни много успешни, али ми немамо БАШ НИШТА иоле политички релевантно. Не мислите ли да је то много важнија тема од бесконачних анализирања Друге Србије?

    Свиђа ми се

  5. Од 1919,а поготово од 1939 и неспособног премијера Цветковића,ми Срби смо у дефанзиви.Неопходно је,као у рату,промијенити тактику.Напад.Низ иницијатива.Прва,уклањање деветопласираног на вјечној листи злочинаца са Дедиња на Орловачу.Друга,раскринкавање аутошовиниста(финансијери,образова-
    -ње,контакти са шпијунима…)Нпр Станко Црнобрња,син Брозовог дипломате у Америци не заслужује ни минут на јавним телевизијама.Филип Давид,заједно са Мирком Ковачем комесар КПЈ на тв Београд у мрачно,антисрпско,бољшевичко вријеме..Трећа,промијенити сад и одмах све називе улица.Борис Кидрич ?! Моша Пијаде,ратни злочинац,директно одговоран за пасја гробља у ЦГ.Ненасилно.Ако не иде,самостално штампати,а онда лијепити поред.Нпр.улица мајора Баћовића,Кесеровићева,адвоката Јоксимовића,Милана Стојадиновића..Четврта….

    Свиђа ми се

  6. Другови и другарице, браћо и сестре, не дозволимо да нас антикомунисти, (ауто)шовинисти и бедне кукавице одвоје, поделе и разграниче од могућности антиимперијалистичке, суверенистичке и социјалистичке Револуције!

    Свиђа ми се

  7. Драг ми је Ћирјаковић, али, како сам чуо, он није докторирао па је морао да оде са факса. Факултет је заправо правио прекршај, јер је допустио да предаје неком ко није докторирао. Тако се прича. И, брате мили, ово ме личи на ја теби војводо ти мени сердаре. Претерано…

    Свиђа ми се

  8. Заборавих, човек има преко 50 година, а још није доктор. То нешто није у реду. А и онај ФМК, није то место за њега, пуно је олоша доле…

    Свиђа ми се

  9. ГРАЂАНИСТИ, ГРАЏОВАНИ, ГРАЏАНИ ?

    Тужно је да Слободан Антонић исмева “ГРАЂАНИНА” – слободног човека који има своје мишљење и јавно га исказује . . . који учествује у друштвеном животу (Агора).

    Ружно је да се спрда са “ГРАЂАНИМА” који месецима слободно и достојанствено корачају улицама српских градова у “Грађанским протестима” који су израз жеље да се каже “НЕ” ауторитарној власти, гушењу грађанских слобода, рушењу демократских тековина, изигравању парламентарне демократије, урушавању институција, фингирању привредног процвата . . .

    Грађанин Деда Ђоле

    Свиђа ми се

  10. „Заборавих, човек има преко 50 година, а још није доктор„`..
    Eво научног рада Латинке Перовић :
    Zatvaranje kruga (Sarajevo 1991)
    Politička elita i modernizacija u prvoj deceniji nezavisnosti srpske države
    Srbija u modernizaciskim procesima (Beograd, 1994)
    Латинка,хероина,„глас разума„,мајка друге Србије,рођена 1933,а..„ Sa samo 27 godina bila je predsednica Antifašističkog fronta žena Srbije (AFŽ). Obavljala je dužnost sekretara Saveza komunista Srbije od 1968. do 1972„.Дакле,требало је да прође 31 година активног дјеловања да објави књигу.И то у Сарајеву. ПС.Није вам сметао Тијанић са средњом школом.

    Свиђа ми се

  11. Kako негирати човјека,професора који напише ово :„ На „Философију паланке” позивају се и они који прокламују: „Најбољи су отишли, најгори су остали”, а држава чији су врсни стручњаци очарани оваквим штивом не може се надати светлијој будућности„ или ово :..„Без узимања у обзир садржаја и утицаја „Философије паланке” није могуће разумети дубину подела у Србији, исцрпљујући „културни рат” две Србије коме се не назире крај. За многе антинационалисте, случајне Србе, она представља Библију антифашизма, књигу која је најавила и објаснила српске злочине. Описивана је као не „само откривалачка него, готово, и пророчка”„… a онда као џудиста ипоном закуца : …„Држава чији су многи врсни стручњаци очарани једним оваквим штивом и тумачима његове поруке не може се надати светлијој будућности. Иако је писао о великом и подмуклом злу, Константиновић није понудио неку нову „философију зла” – већ једну злу филозофију.„

    Свиђа ми се

  12. Народ се УВЕК може потчинити вољи вође. То је лако. Само му треба рећи да је држава нападнута и оптужити пацифисте и слободномислеће за мањак патриотизма. Функционише свуда, у свакој држави.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s