Када људи ненаклоњени Србији лоше мисле о Трамповом постављењу Гренела, логично је да га ми примимо као шансу
Бошко Мијатовић (Фото: Медија центар)
Доналд Трамп је опет изненадио политички естаблишмент и овде и у ЕУ и САД наименовањем Ричарда Гренела, амбасадора САД у Берлину, за свог специјалног изасланика за преговоре Срба и Албанаца. А пре пар недеља на сличну позицију постављен је испред Стејт департмента Метју Палмер, један од оних бројних помоћника заменика или обрнуто. Очигледно је Бела кућа проценила да један класични дипломата, практично један апаратчик, не може да обави задани посао, што је вероватно сасвим тачно. А да је отклањање Палмера вероватно добро за Србе говори његова ружна изјава да је „циљ преговора признање независности Косова”, што је очигледно проалбански став. Прави поседник би помињао тражење решења и слично. Штавише, та „дипломатска” стратегија спровођена је целу деценију, али без резултата. Да ће Гренел маргинализовати Палмера нема сумње пошто је виши дипломата по рангу, па још председников човек.
Погледајмо суштину ствари. Нема сумње да Трампа не интересују ни Срби ни Албанци и њихов „мали” сукоб око територија, као што га не занима ни очување континуитета америчке политике према Балкану; напротив, они би радо да што детаљније ликвидира демократско Клинтон-Обамино наслеђе. Њега сада максимално интересује повећавање шанси да победи на председничким изборима 2020. године и стога гледа где би све могао да скупи рејтинг поене код америчке јавности, а кроз решавање домаћих и светских проблема. Један од њих је и косовски, не много важан и свакако не пресудан за изборе, али добродошао уколико се може лако решити и медијски добро искористити. Па да покушамо, мисли неко у Белој кући.
Ова досадашња стратегија клинтоновског типа – да ЕУ води, уз наговарање и ситно подмићивање Србије – очигледно није дала резултате, па је треба заменити неком новом. Напуштање пропале стратегије је сасвим логична ствар за практично оријентисане умове, неоптерећене идеолошким или моралним начелима. А Трамп и Гренел су свакако такви, па, верујем, прилазе решавању косовског проблема хладно калкулантски: како да посредујемо и решимо проблем, а у своју медијску корист?
Класична америчка позиција била је: Албанци су добри и савезници, Срби лоши и противници (руски савезници, бррр), дакле подржавамо Албанце. А хладна, калкулантска нова америчка позиција могла би да буде: хајде да решимо проблем тако што ћемо стварно понудити компромисно решење, а не, као до сада, стално ићи против Срба и њихових оправданих права и интереса. Од времена рата и бомбардовања Србије прошле су већ две деценије и нове генерације америчких политичара, на челу са председником, немају априори негативан емотивни или политички став према Србији какав су имали њихови претходници.
Штавише, хладан, реалистички приступ Трампа и Гренела може још више поправити позицију Србије тако што могу резоновати овако: Албанци су нам пријатељи и савезници и не морамо им ништа дати да то и остану: али, Србију би требало да придобијемо, што није лако пошто су добри са Русијом и Кином; стога им морамо доста дати, па макар и на рачун Албанаца; таквим приступом постижемо не само решење косовског проблема, потребно за Трампову председничку кампању, већ и избацујемо Русе и Кинезе из Европе. Није мало. А да ли су ово само моја маштања или реалистичка процена остаје да се види.
Да ствар није лоша по нас показују и реаговања неких познатих нам „коментатора”. Тако је Данијел Сервер, вишедеценијски лобиста против Србије са свих могућих позиција, изјавио да је овај Трампов потез „бизаран” и да се боји да се на сто враћа „ужасна идеја” поделе Косова као потенцијално решење (о подели сам писао овде, овде, овде итд). Није изостао ни Флоријан Бибер, мали бриселски империјалиста, који жали за Палмером и изражава „забринутост” због овог потеза. Једноставно, када људи ненаклоњени Србији и њеним интересима лоше мисле о овом Трамповом потезу логично је да га ми примимо као шансу.
Да са Гренелом неће бити лако нема сумње. Човек је из бахате америчке школе, који је више пута, као амбасадор, изнервирао Немце гурајући им прст у око. Али, можда је понешто научио, као и његов врховни шеф Трамп, пошто се у последње време смирио и више не прави инциденте по Берлину.
Можда се и међу Албанцима припрема терен за компромис. Сутрашњи парламентарни избори на Косову треба да резултирају мекшом владом (без Харадинаја и Куртија, видети овде), која ће подржати наводно кооперативнијег Тачија.
Наравно, нема никакве гаранције да ће Гренел донети помак, а камоли решење проблема. Страна која се осети погођеном има једноставно решење – да отеже преговоре до америчких избора када ће поседовање изгубити сваку важност за Трампа или његовог наследника. Додуше, нема сумње да ће Гренел форсирати брзе преговоре…
А где је ту Европска унија? Нема је, као и увек када треба деловати одлучно и ефикасно.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Са „патриотског“ становишта никаква подела и признање нису прихватљиви. Сходно томе, неких могућности за компромис нема. То не би био проблем да на власти немамо човека који и ногама и рукама копа да нађе изговор да призна Косово. Он је највећа опасност за српски интерс.
Што се Американаца тиче, они неће одустати од Косовске независности без обзира колико то Трампу било неважно. Једино што може да се деси је да инсистирају на подели, што ће рећи, да убеде Шиптаре да дају 2% територије што ће Вучићу бити „нешто“. У том смислу прети највећа опасност.
Једини добар сценарио за Србе, који је и колико-толико реалан, јесте да конфликт, како се то каже, остане „замрзнут“, а да временом, Американци покажу све мању заинтересованост за Косово. Да би се то десило потребно је угрозити Вучића у земљи од стране суверенистичке опозиције коју сада намамо. То је највећи проблем. Даље је потребно да поново победи Трамп, а после њега неко сличан. Дакле, све је то врло неизвесно.
На дужи рок, промена третмана од стране Запада, може се очекивати само у случају неких суштинских промена које је сада тешко предвидети. На пример, неког изразто антиисламског расположења које би Србима пружило прилику да се обрачунају са Шиптарима, мада, нисам сигуран да би Срби то учинили и да им се укаже прлика.
Ако се Вучић може сречити да нешто потпише, то је највише што сад можемо да очекујемо, али ја не видим како је то могуће без икакве суверенистичке опозиције док му Русија и СПЦ дувају у леђа.