Други је држао жртву / а тројица су чувала ту мртву силу, да неко не побегне. / Али нико није био задужен за скидање, то су морали сами
Спровођење људи у логор Јасеновац (Фото: Википедија)
Шљиве су ове године добро родиле.
Старији и физички слабији позвани су у Међеђу пекмез да готове.
Хвала им. Наду повратише 102 логораша,
нада безнаднима батином је враћена.
Има их већ близу пет стотина и нас ланчара по логору шеће се још пет.
Остали смо да сањамо да ћемо у Међеђи и ми да правимо џем.
Јесте да нам је снага избијена и достојанство згажено
и да је око видело пакао, да нам живот натруо тешко стоји
али жеља тера и гони да се живи, само још једном,
па одмах нека умрем, да живим!
Само на ногама да изађем. Сандука се бојим.
Дрвеће се у Међеђи зелени, није почело да опада лишће
Сунце греје, тамо нема зиме, не падају кише, нема блата ни жице.
Како је лепо купити шљиве!
И крај ватре седети док се шљива у шљиви растапа и стапа.
Мирисом глад би се удавила, чини ми се.
Под ветром грана шкрипи, чујем па се пренем,
чујем шкрипу на Сави, ту нема дрвета али има скеле.
Дрвеће се зеленило.
То није било дрво шљиве.
Уместо казана отворена је јама ручно копана.
Над њом клатио се маљ у рукама усташе,
једног
Други је држао жртву
а тројица су чувала ту мртву силу, да неко не побегне.
Али нико није био задужен за скидање, то су морали сами.
Крикови су се сваким минутом рушили све дубље,
жена, деце, мајки, ту крикове свог оца чујем.
Онда заћуте.
Видим како у казану не кувају шљиве већ људе.
Опет заћуте на трен јауци жртава
а преко видим гори човек на дрвима.
Све мислим да сам и то као и кување пекмеза измаштао
јер Градина је ипак далеко, мислим
али пред очима стално видим
око јаме хрпе одеће
и у јами животе сагореле.
Categories: Аз и буки
Konačno neko da neko opjeva stradanje ljudi ovog kraja u bosanskoj Krajini. Najviše ubijenih u jednom danu. Slava im.
Моја маленкост се усуђује да понуди своју верзију одговора на питање – Зашто Јасеновац никада није ослобађан (Постављено од И.Миладиновића, на http://www.vidovdan.org)? Само, прије образложења следе моја подпитања: (1) Који је логор за Србе у НДХ ослобођен од стране партизана, или “антифашистичких бораца” НОР-а, како они себе представљају? (2) Наведите било коју међусобну борбу између усташа и партизана! Ово тим пре што је партизански покрет готово читаво време рата био на територији НДХ!!! (3): На који начин и колико је усташа учествовало у „ослобађању“ Србије, 1944.године?! И (4): Како је Четврта армија, са 90.000 припадника, уместо на Јасеновац упућена да ослобађа Трст?!
Питања постављам да би се могао сагледати комунистички однос према српском народу, у односу на остале, чак и неке измишљене, те ради дешавања у логору и зашто није покушано ослобађање од стране партизана – тзв. Ослободилаца!?
Мишљења сам да се одговор крије у сарадњи партизана и усташа, а под покровитељством и непосредним надзором немачког окупатора. Та сарадња је очигледна у писаним одлукама Дрезденског конгреса КПЈ, а учвршћује се у познатом Велебитском устанку, убиству краља и у заједничком “тамновању” припадника комунистичког и усташког покрета у затворима Краљевине СХС (Где су неометано преводили књиге комунистичке идеологије и споразумевали се о заједничкој борби против краљеве “диктатуре“ и „великосрпске хегемоније“!). Наравно да ту треба додати неизбежне играче: Ватикан, Коминтерну и Абвер!
“Цака” те сарадње је у Миладиновићевом опису, на самом крају текста, у поднаслову ХЕБРАНГ КОЧИ ПЛАН, где лепо пише: “Од септембра 1942, ако не и раније, Тито и његови најближи сарадници практично су знали шта се дешава у Јасеновцу. О томе су их обавестили секретар Комунистичке партије Хрватске Андрија Хебранг и његов сарадник Младен Ивековић, које су усташе септембра 1942, са тридесетак других логораша, пустиле из Јасеновца у замену за ослобађање двојице усташких функционера. Када је 1948. откривена сарадња Хебранга са усташама, почела је да провејава теза да је он, у ствари, био човек који је кочио било који план за ослобођење логора смрти”.
Дакле, Тито и његови најближи сарадници су знали шта се дешава у Јасеновцу. Читаво време рата ништа не предузимају да би се ослободио логор смрти. А онда следи шлагворт или размјена заробљеника, и то по принципу – усташе за усташе!!! Тек 1948.године Хебранг се доводи у сумњу да је усташки сарадник и да је “кочио било који план за ослобађање логора смрти”!? Пре тога „партизани ослобађају два усташка функционера“, а ови великодушно пуштају Хебранга, Ивековића и још тридесетак других логораша – све саме усташе! Каква игра, али страна Србима.
Само наивни Срби још увек верују, и уче генерације и генерације ученика, да је Тито дошао у Београд , возом, „мртав хладан“, онако елегантно краватиран, упркос бројном присустнву и контроли немачких и усташких агената! Како да не! Тако је четвероструки агент (немачки, руски, британски и ЦИЕ) убачен међу Србе, те је представа могла да отпочне! У намештеној представи врло важну улогу одиграли су „Шпански борци“, готово све сами инструирани играчи Абвера, који су послати да по земљи дижу „народни устанак“ и да се „игроказ“ дигне на виши ниво.
Да комунистички зликовци нису променили своју политику, однос према Србима и накод доласка на власт показује извештај Александра Ранковића, почетком фебруара 1951.године. Друг Марко, у Београдској скупштини говори: „Кроз наше затворе је, између 1945. и 1951.године, прошло 3,777.776 затвореника, док смо ликвидирали 586.000 народних непријатеља“; читај – Срба! (Политика, 01.02.1951.г., страна 1)! Или председник Хрватског сабора, саборац и велики човек од поверења друга Старог, Иван Крајачић Стево, рећи ће, 1966.године, за време отварања Каменог цвета – споменика жртвама Јасеновца, представнику Савеза бораца Србије, оно чувено: „Мало смо вас побили“!!?
Један од ретких српских комуниста, који ће прогледати, био је Танасије Младеновић (1913-2003.), песник, есеиста и преводилац, некадашњи познати партизански комесар, носилац Партизанске споменице 1941.године, у интервју Погледима (20.11.1989.г.) рећи ће: „Ми српски комунисти, објективно смо издали свој народ. Наглашавам – објективно, јер субјективно смо се борили стварно за неке друге циљеве и идеале. Данас се све своди на то да смо одиграли једну лошу улогу. Освештење је дошло касно. Код неких раније, код неких касније, а код неких – на жалост, ни до данас“!
Све у свему – ко нас је водио, може бити да смо и добро прошли!?
А данас?… Ко нас данас води?! Зар су Вучић, Додик и патријарх Иринеј визионари српског народа?
И рече патријарх Иринеј, додељујући одрен, ових дана: “Докле је Милорада Додика у Бањалуци, дотле ће бити Републике Српске”. На нашу несрећу све је мање Срба. Одоше, чак беже од неке необјашљиве доброте и благостања, које само види патријарх Иринеј, Вучић и Додик! Бадава нам Република Српска без Срба?
Нажалост, дакле, прича није завршена, она се наставља. Није још све готово… не, није!
Složićemo se da partizanske snage nisu nikad pokušale napad na Jasenovac i ako su jasno to mogle. Čak i njiova prećutna i otvorena saradnja za vreme a i prije samog rata sa ustašama. Medjutim ne znam ni dal je JVO recimo imao snage za neki ozbiljni okršaj sa NDH? Četničke snage jesu čuvale narod u tim krajevima praveći i sporazume u korist opstanka srpskog naroda. Sa Italijanima recimo. Mene samo zanima da li je bilo moguće slamanje NDH u samom začetku ili kasniji mogući napad na Jasenovac kao prioritet svih prioriteta u tom ratu.
Ono čime bi Srbi trebali se počet bavit jeste njegovanje kulture sjećanja i da to bude dio našeg identita. Ko što nam je Sveti Sava.