Гордана Ковачек Станић: Сурогат материнство у упоредном праву

Не постоји униформно решење овог питања на европском континенту, те ниједно не би смело проглашавати свеевропском вредношћу

Гордана Ковачек Станић и Миша Ђурковић (Фото: Институт за европске студије)

У среду, 25. септембра 2019. године, у оквиру недеље биоетике у организацији Института за европске студије у Београду, одржано је предавање под насловом „Сурогат материнство у упоредном праву“. Предавач је била др Гордана Ковачек Станић, редовни професор Породичног права и Наследног права на Општем смеру и Смеру унутрашњих послова Правног факултета Универзитета у Новом Саду. Др Гордана Ковачек Станић дипломирала је на Правном факултету у Новом Саду 1981. године. На истом факултету је магистрирала 1987. године одбранивши рад „Материнство као елемент породичног статуса“. На Правном факултету у Београду 1991. године одбранила је докторску дисертацију под насловом „Остваривање родитељског права – односи личне природе“. За асистента на Катедри грађанскоправних наука Правног факултета у Новом Саду изабрана је за доцента 1992, за ванредног професора 1997, а за редовног професора 2002. године. Проф. др Гордана Ковачек Станић поред поменутих предмета, предаје и као изборне предмете Упоредно породично право и Судску праксу (Породично право) у оквиру Практичног правног образовања.

На почетку се Ковачек Станић осврнула на саму дефиницију појма сурогат материнства, означивши га као поступак у коме жена пристаје да изнесе трудноћу са намером да дете преда пару који је наручио трудноћу, тј. намераваним родитељима. Као законом дозвољена пракса она се примењује у Уједињеном Краљевству, Холандији, Израелу, Грчкој, Северној Македонији, Русији, Украјини, Белорусији, Казахстану, Јерменији, Грузији. С друге стране, овај институт је забрањен у бројним европским земљама, попут Француске, Немачке, Италије, Шпаније, Аустрије, а у окружењу и у Словенији и Хрватској. У зависности од генетског порекла детета, сурогација може бити парцијална или генетска, када сурогат мајка рађа дете које је генетски њено и гестацијска, када иста носи и рађа дете које води генетско порекло од пара које жели дете или треће жене (донора јајне ћелије). У зависности од међусобних релација сурогат мајке и намераваних родитеља, сурогација може бити породична, односно сродничка, пријатељска или обична. У случају када се ради о сродничкој, као сурогат мајка јавља се сестра, мајка или ћерка жене која не може да изнесе трудноћу. У једном од таквих примера, мајка је постала и сурогат мајка за своју ћерку, те је близанцима које је након овог поступка родила постала истовремено и мајка и баба. У другом случају сестра је одлучила да роди дете за брата који је био у истополној заједници, и то на тај начин што је родила дете помоћу семене течности партнера свог брата, те је детету које је родила постала и мајка и тетка истовремено. Позитивне стране породичне или сродничке сурогације свакако су изостанак компликација око предаје детета намераваним родитељима, као и алтруистички разлози, односно изостанак комерцијалног момента. Међутим, негативне стране су свакако конфузија у сродничким односима, али и потенцијални поремећај свакодневних односа. Исто важи и за случајеве пријатељске сурогације. Када говоримо о обичној сурогацији, када сурогат мајка и жена која жели дете нису ни у каквим односима, свакако да је позитивно то што неће доћи до поремећаја међусобних односа, но са друге стране постоји озбиљна опасност од комерцијализације овакве праксе. Наиме, врло је чест случај да у сиромашним земљама, попут Индије и Украјине, ово постане једна врста бизниса, те начин зараде код једног дела женске популације. Такође, ситуација се компликује и у случају када сурогат мајка одбије да преда дете намераваним родитељима из разлога емотивног везивања. Ипак, најгора ситуација је када ни сурогат мајка, ни намеравани родитељи из неког разлога не желе да прихвате дете.

У савременом праву у овако сложеним односима ствар се може посматрати из више различитих углова. Прво, из угла интереса неплодног пара, који желе да се остваре као родитељи, тј. да добију дете са њиховим генетским карактеристикама. Друго, постоји интерес сурогат мајке, који иде од чистог алтруизма до материјалног задовољења. И на крају, ту је и интерес детета. Први пут се у историји не води искључиво рачуна о интересу рођеног детета или зачетог детета, већ и оног које још увек није зачето.

Предавање Гордане Ковачек Станић (Фото: Институт за европске студије)

Говорећи о пракси земаља које су увеле институт сурогације, Ковачек Станић се осврнула на регулативу неколико европских држава. У Великој Британији је овај институт уведен законом из 1985. године, који је допуњен амандманима 2008. године. Поменутим изменама омогућено је и хомосексуалним и транссексуалним паровима да буду „наручиоци“ детета. Сурогат мајка се сматра мајком детета рођеног на овај начин, али намеравани родитељи могу на основу судске одлуке да буду проглашени законским родитељима детета. Основни услов да би се наручиоци сматрали родитељима јесте да бар један од њих има генетску везу са дететом и да бар једно има пребивалиште у Великој Британији.  У Грчкој пак, наручиоци могу бити или хетеросексуални партнери или жене које немају партнера. До 2014. године као услов фигурирао је и то да обе стране морају бити грчки резиденти, међутим то сад више не представља препреку. Па ипак, и у време важења овог услова, он је изиграван, између осталог, и на тај начин што је велики број Украјинки које су се практично „професионално“ бавиле рађањем за другога, масовно и по олакшаној процедури добијало грчко држављанство.

Северна Македонија је једина бивша југословенска држава која је легализовала ову праксу. Она је доста рестриктивно регулисала ову област, постављајући бројне услове. Сурогат мајка мора да поседује држављанство, да наврши најмање 25 година живота, може само једном да учествује у процесу сурогације, те њен генетски материјал не може да буде укључен у цео процес. Такође, уведена су бројна психолошка и правна саветовања кроз које сурогат мајка мора да прође. Занимљив је случај Израела, где сурогат мајка не сме бити у сродству са женом која жели дете, а обе морају бити исте вере, јеврејске. Но, најгора ситуацији по овом питању је у Русији, која је сурогат материнство легализовала 1995. године свега једним чланом породичног законодавства. Због изостанка детаљније регулативе, Русија је постала база јефтиних услуга и озбиљне злоупотребе и  комерцијализације овог института.

Спомињући Србију, Ковачек Станић напоменула је да је сурогација код нас забрањена и важећим Породичним законом из 2005. године и Законом о биомедицински потпомогнутој оплодњи из 2017. године. Па ипак, највише контроверзи у домаћој јавности изазвао је Преднацрт новог Грађанског законика, тачније четврта књига која се односи на породичноправне односе. Њиме се предлаже увођење новог термина за сурогат мајку – родиља. Врло проблематично решење представља могућност да и жене и мушкарци без партнера могу на овај начин добити дете, што значи да посредно, и хомосексуални парови, као и транссексуалци оваквим поступком могу добити децу. Чак је и веза са државом изостављена. Наиме, у поменутом Преднацрту не тражи се никаква веза лица која би учествовала у поступку сурогације са државом Србијом, чак ни преко услова домицила. Ово може отворити Пандорину кутију злоупотреба на међународном нивоу, те може на неки начин бити основа за развијање „репродуктивног туризма“. Међутим, најпроблематичнији је предлог који се тиче материјалне надокнаде који промотери оваквих реформи предлажу. Наиме, у јавности је већ изнесен предлог да сурогат мајке треба да буду обештећене за своје „услуге“ цифром не мањом од 8.000 евра и не већом од 15.000 евра. Имајући у виду економску ситуацију код нас, ово би био озбиљан стимуланс репродуктивно способним женама да на овај начин зарађују за живот.

Додатни хаос у целој причи ствара и Европски суд за људска права у Стразбуру. Пре свега, својом неуједначеном праксом, а са друге стране, потпуно контрадикторним одлукама, где у једном случају стаје на страну државе која услед забране овог института, не жели да легализује породичне односе настале сурогацијом у другој држави, а са друге стране стаје на страну подносилаца представке против јавног поретка националне државе. Парадигма прве ситуације је случај Paradiso and Companelli vs. Italy из 2017. године, док је потпуно супротан пример случај Menneson vs. France из 2014. године.

Оно што би, након свега, ваљало извући као поуку је следеће. Прво, не постоји униформно решење овог питања на европском континенту, те ниједно не би смело проглашавати свеевропском вредношћу. Друго, ако би се којим случајем Србија одлучила да уведе институт сурогације у свој правни поредак, морала би то да уради врло опрезно, са детаљним регулисањем ове материје. И треће, да би се било који нови институт, па и овај, увео у наш правни систем, он мора бити компатибилан нашој правној и свеукупној традицији и нашим традиционалним схватањима, а не из разлога помодарства и уподобљавања некаквим апстрактним вредностима, које и нису општеприхваћене.

Душан Илић, Институт за европске студије

Advertisements


Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , , ,

1 reply

  1. Оно што није од Бога дато никада није ваљало, нити ће ваљати.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s