Избори на Косову – нека се председник љути на себе

Слободан Самарџић (Фото: Соња Ракочевић)

Чули смо чињенично тачан коментар председника Вучића: Српска листа поводом избора на Косову изложена је терору и прогону. И још: Албанци су нашли своје Србе које ће на сваки начин помоћи да преузму улогу Српске листе. И још много чега, кажемо, чињенично тачног.

Али, чињеница је и то да су људи са Српске листе све до одступања Харадинајеве владе били њени чланови и да би највероватније то и остали да није дошло до њеног распуштања. Чији су, пак, то Срби били. Ја бих рекао – и Вучићеви и Харадинајеви; први их је направио као Србе за специјалне потребе, а други их прихватио у истом својству. Било је то на основу договора који је исходио из Првог бриселског споразума (април, 2013).

Али, чињеница ради, једно мало подсећање на то време и те догађаје. Ипак, прошло је шест и по година, па људи не памте детаље, тако да политичари могу свашта да им увале. А Вучић се посебно служи триком који се заснива на забораву чињеница. Реч је управо о изборима који су били мајка свих потоњих на којима је учествовала и „побеђивала“ Српска листа. Ти избори били су одржани 3. новембра 2013. године и представљали су најсвирепији чин демонтаже четири северне општине са грађевине локалне самоуправе Србије.

У ове четири општине (Северна Митровица, Звечан, Зубин Поток и Лепосавић) на власти су били одборници странака чије су централе биле у Београду и који су били бирани на редовним општим (дакле и локалним) изборима у Србији, последњи пут маја 2008. године. Овде морамо да напоменемо да је наредна демократско-социјалистичка коалиција у Народној скупштини 2012. године одустала од уставне обавезе да распише и организује редовне локалне изборе у свим општинама покрајине где је то било изводљиво и целисходно, а било их је више од четири. У светлости (или у мраку) тзв. Боркових споразума то није било опортуно, али је оставило мучан утисак о постепеном остављању косметских Срба на цедилу. Ипак, тадашња жуто-црвена коалиција наставила је да сарађује са постојећим општинским органима у покрајни.

Први бриселски споразум ставио је тачку на ово стање. Пао је договор између „Београда и Приштине“ да се што пре организују ванредни општински избори у четири северне општине по законима и правилима тзв. Косова, које званична Србија не признаје. Тај 3. новембар 2013. године био је најмрачнији дан у новијој српској историји. Бирачка места и њихова шира околина били су поприште сукоба грађана ових општина – несуђених бирача – и бројних опскурних активиста (разних агенција и служби) послатих из остатка Србије, којима је задатак био да натерају људе на бирачке кутије. (Не знам шта је тога дана тамо радио шеф српске жандармерије Братислав Дикић). Њихови налогодавци из власти знали су да ће бојкот бити општи и морали су да га разбију. За то су имали слободне руке, рачунајући и слободу преласка административне линије, а ту слободу су им дале албанске власти и међународне снаге безбедности. Све у свему, једно дивно тројно друштванце.

Можда се данас још неко сећа епилога. Избори нису успели и прекинути су. Пропали су, зато што се народ и поред тешке репресије није дао на кутије, тако да није вредело ни фалсификовати. Тајне службе из Београда биле су поражене, а проблем је „решио“ – ко други него ОЕБС. Негде око пола седам увече, пола сата пре затварања биралишта, људи ОЕБС-а су прошетали по бирачким местима и узаптили све бирачке кутије. То се стварно никада није десило. Шта мислите, да ли су резултати избора икада објављени. Да, да…

Овај тренутак општег пораза велике тројне стратегије упечатљиво је обележио управо А. Вучић, тада још први потпредседник Владе, речима: Да ми само дају (ко бре да ти да!) одрешене руке 24 сата, све би било у реду. Ако му нису дали (ко то?) 24 сада, дали су му два месеца; довољно времена да се лепо и полако, финим уценама и застрашивањима, а не онако елементарно, физичком силом, народ приведе познанију блиске будућности. Људи су обрађивани два месеца, а онда, једног лепог фебруарског јутра 2014. поведоше их на гласање. Не би више од 20% гласова ни у тим кутијама, али не треба правити питање када се ситуација интензивира. Тако је нестала српска локална самоуправа у окупираној покрајини, тако су нестале аутентичне српске странке и тако је настала Српска листа.

Сада Српска листа има проблем, јер, како Вучић тачно каже, она је изложена терору и прогону. Појавили су се и гори Срби од њих (ето, и то је могуће), они који раскидају ама баш сваку везу са државом Србијом. Али зар Вучић као искусни политичар није то могао да очекује. Српска листа је за Албанце било само прелазно решење према крајњем циљу – признању Косова од Србије. Али, то је био сценарио који није подносио велике инциденте већ пуну приврженост путу ка крајњем циљу. Онако како је Вучић манифествовао ту приврженост. Да су косметски Албанци били посвећени бриселским споразумима као Вучић и његова екипа, данас би уживали у постигнутом циљу. Али, њима се свиђао циљ али не и динамика ка њему. Она им је била преспора. Отворио се конфликт и сада Српској листи недостаје пристанак оне стране која је у њеној судбини ипак одлучујућа. Игра се одиграва на простору који Албанци контролишу, тако да сада са Српском листом могу да раде шта хоће и да рачунају да ће њено место после избора заузети прави новокосовски Срби.

Сада се Вучић обраћа убогим људима-Србима да гласају за Српску листу, јер ће итд. То су људи које је био спреман да туче пре шест и по година, јер су му стајали на путу. И он то добро зна. Али, он на њих није никада рачунао, јер је био сигуран у своју „контролу изборног процеса“. Сада се појавила озбиљна „српска“ конкуренција, озбиљна за Српску листу, која има бољег контролора српских изборних изгледа од Вучића. И опет историјска репетиција. Сада Вучић (опет) зове ОЕБС упомоћ да они бар спрече очигледну крађу (гласање поштом, манипулација листићима итд). Али, тешко да ће данас имати тако поузданог савезника као у новембру 2013.

Шта је, међутим, константа у овим изборним догађањима од новембра 2013, до октобра 2019. Константа је пад српске ствари. Стално се иде се из горег у још горе, највише у погледу људског материјала. На делу је свет огрезао у корупцији и криминалу који се у свему овоме не бави темом о којој се говори, већ својом позицијом у рђавом свету коме се прилагодио. Пошто је реч о великој мањини корисника злог времена, она ћутајућа већина, а сада говоримо о српском изборном телу на Косову и Метохији, треба ове изборе да бојкотује, онако тихо како и живи. То је чинила и до сада, али овог пута треба у још већој мери. Ако се то буде догодило, знаће се без обзира на званичне резултате, јер они су од 2013. године увек били лажни.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 2. 10. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, КиМ, Слободан Самарџић, Српска листа