Време је да се формира опште словенско-православно становиште и заједничка одбрана
Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)
Ако се ограничимо само на простор православно-словенске цивилизације, нова политичка теорија је потребна и мора да се гради на темељима наше цивилизације: хришћанскоj вери и правној свести. Демократска држава је правна држава, онда када постоји правна свест. Правне свести нема без хришћанске вере, пошто у правној свести човек „има свест о својој слободи“ (Жарко Видовић). Свест о својој слободи, човек стиче кроз подвиг вере (вера ослобађа). Када човек има свест о својој слободи, он онда има и свест о слободи другог човека, жели да сваки човек буде слободан, у другом човеку тражи оно најбоље у њему и сваког човека поштује као личност. Хришћанин се и према нехришћанима мора односити – хришћански.
Морална основа је у хришћанству, правна основа је у римско-правној традиција Источног римског царства. „,Византија је васпитавала народе да постану заветни народи, да сазру за аутокефалну Цркву, да сами осете шта је закон. Римско право схвата да реда не може да буде без закона. И да је ред и цивилизација исто што и поштовање закона. Ти закони морају да буду спровођени искључиво слободном вољом“ (Жарко Видовић). Можда би православно-правна (са разликом између световних и црквених закона) држава настала на прелазу из средњег века у модерно доба, да су биле другачије историјске околности. Вера се прихвата искључиво слободном вољом. „Љубав је испуњење закона“ (Рим. 13; 10).
Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)
Правна традиција Источног римског царства настаје након кодификације од стране цара Јустинијана. Правна традиција је прекинута када су балканске државе пале под окупацију муслимана (шеријатског закона). На Западу је тада настало етатистичко схватање (право државе), које преузима и царска Русија, затим и балкански народи, након успостављања модерних држава, где је можда мало више, него у Русији, прихваћена и прва политичка теорија. У 20. веку, скоро све балканске и источноевропске државе биле су комунистичке.
У руској империји било је трагова „византијске“ традиције, а совјетска империја највише је гушила руски народ и народе који су били ван СССР, а део Варшавског пакта. Исто важи за Краљевину Србију, па Југославију, у односу на СФРЈ. У суштини, као модерна држава, нисмо успели да створимо правну државу, у којој се поштују права сваког грађанина, тзв. обичног човек. Увек су они на власти били изнад закона, закон никада није важио за њих – држава није постала сервис грађана. Зато људи из Источне Европе емигрирају на Запад.
Комунисти нису имали правну свест и нису поштовали право личности – све је било, у теорији, подређено колективном (нацији и класи), а у пракси, комунистима који су били на власти – новој класи господара (чија је владавина била – деспотска). Поред православне (хришћанске) вере, социјализам (комунизам) је идеологија која повезује скоро све народе из православно-словенске цивилизације, пошто су скоро све државе биле комунистичке, а данас имају јаку левицу (и глобалистичку и патриотску). Само што левица ништа не чини да се смањи социјална неједнакост, заштите права радника и успостави правна држава. Не желимо неолиберални капитализам, решење није повратак у комунизам, а још мање да се узимају елементи фашизма. Тражи се нешто четврто, на темељу средњовековне традиције која је прекинута и није имала прилику да се самостално развија и да доживи ренесансу.
Чврстина коју је заговарао Дугин, коју је применио Путин, имала је смисла док је трајала консолидација Русије, после распада СССР и владавине Јељцина. Али, у економији, није дошло до прекида са ером Јељцина, јер је опстао неолиберални поредак. Најбогатији Руси, и уопште, економија Русије, превише зависи од капиталиста са Запада. У Русији постоји велика социјална неједнакост. Држава је тоталитарна, а економија неолиберална. Не може да постоји гора комбинација за Русију. Дугорочно, систем који сада постоји у Русији није одржив. То се показало током протеста поводом реформе пензионог система, посебно на недавно одржаним изборима у Москви. Са таквом политиком, Путин ће да губи подршку, посебно међу младима. Младима је још одбојнија идеологија коју шири Дугин.
Александар Дугин (Извор: Печат)
После векова проведених под окупацијама, деспотијама и диктатурама, људи који живе у православно-словенској цивилизацији желе да живе као слободни људи (што не значи да више нису или да неће бити патриоте, или да ће се препустити разулареној слободи), да се индивидуално развијају и реализују – да живе и да се поштују као личности. То не могу да схвате људи који су остали заробљени у прошлости. Негативни традиционализам одбија људе који живе у 21. веку. Мора да се уважава „промена као категорија времена“. Са друге стране, постоји и потреба да се конзервира најбоље из традиције, тј. да се чувају и негују идентитет народа и традиционалне породичне вредности. Треба спојити традиционално и модерно. Како? Дугин предлаже да „раздвајамо техничку и моралну страну модернизације, зато што је у верском, моралном и културном аспекту модернизација – просто разарање, изопаченост“. То је добар предлог, само што код Дугина морална страна није ограничена искључиво на хришћански морал, него има више елемената паганизма, окултизма и делом фашизма, са превише патернализма, што Дугинову евроазијску идеологију чини одбојном. Посебно када се има у виду и економски аспект и његов антилиберализам. Толико гушење личног начела, значи да се дисциплинује спољашњи човек. Личност је изнад и биолошког и друштвеног детерминизма. Наш циљ је да се унутрашњи човек ослободи.
Поред православља (хришћанства) и социјализма (комунизма), још нешто повезује људе и народе из православно-словенске цивилизације, а то је жеља да буду слободни, чега нема без економске независности државе (од Запада и крупног капитала), и грађана од државе. Све државе су у економском смислу колоније, осим Русије, али ако се у Русији не поправи стање у економији, прете немири и револуција. Без економски јаке и од Запада независне Русије, ни остале државе православно-словенске цивилизације не могу да буду слободне. То желе сви православни и словенски народи. Народи желе да буду економски независни од Евроатлантске империје (а да не постану зависни од неке друге империје), а грађани да буду независни од државе и домаће олигархије. Свима је доста империја, великих вођа, насилне колективизације, гушења критичког мишљења и слободе говора, итд. То мора да се има у виду, приликом стварања четврте политичке теорије, и регионалне глобализације, на простору православно-словенске цивилизације. Саборност није исто што и насилна или вештачка колективизација и пирамидална хијерархија моћи. Приватно предузетништво и владавину права, не треба мешати са неолибералним капитализмом, где је и правосуђе на продају, и где је забрањен државни интервенционизам и тамо где је то неопходно. Свима је доста и неолибералног капитализма, атомизације друштва, трансхуманизма,содомизма, порнографије, борбеног атеизма, итд.
Право личности и приватно предузетништво иду заједно, и иду паралелно са хришћанском вером и хришћанским моралом. У хришћанству, личност је највиша вредност, апостоли су учили да свако живи од свог рада, али и да се брине о сиромашнима, борили су се против лихварства, тако да ту постоје елементи и либерализма и социјализма. Ми сада не можемо да имамо исти систем уређења, као што је био у доба Источног римског царства и у доба Немањића, а не желимо да прихватимо капитализам који Запад намеће и не желимо да се вратимо на комунизам, чија је основа у социјализму, који је настао на Западу. Фашизам је искључен као опција. Тражи се средњи систем, прилагођен савременом човеку и друштву. Тражи се мера између личног и колективног, појединачног и општег, истог и различитог.
Фото: Фејсбук страница свештеника Ненада Илића
Свима је јасно да ће све државе из православно-словенске цивилизације остати колоније, уколико не дође до удруживања народа из ове цивилизације. Циљ удруживања је да се народи ослободе ропства и да државе не буду колоније – тако да сваки народ сачува свој идентитет (језик, писмо…) и традиционалне породичне вредности, али и да се грађани тих држава, или припадници тих народа, ослободе тираније домаћег Левијатана. Код Дугина нема ни трага од права личности – његова идеологија није утемељена само на хришћанској вери, него на гносеолошком плурализму; код њега нема склада између индивидуалног и колективног. Појединачно је подређено општем, а то је, како каже Лимонов (који иначе протестује сваког 31. у месецу захтевајући право народа на слободно окупљање у складу са чланом 31. устава Руске Федерације) стварање империје (пошто је речима Лимонова, „у поређењу са национализмом, империјализам много распрострањенији код нас“). Све се то преноси на односе између руског и осталих народа. Империјализам је фаустовска работа.
Хришћанство је основа, у недостатку бољег назива, православног конзервативизма, у коме постоји разлика између државе и духовне заједнице, јер постоји правна свест. Није могућ повратак на симфонију Цркве и државе каква је постојала у средњем веку, али не треба ту традицију одбацити. Најбоље и најважније што имамо и желимо да сачувамо у традицији, везано је за православље. Према тој традицији треба прилагодити и уклопити традиције које су настале у модерно доба. Дакле, нисмо у средњем веку – мора да се нађе место и за неправославне – нећемо да прогонимо грађане који нису православни. Хришћанство се не шири мачем. Улога Цркве је важна, како због саборности духовне заједнице, тако и због демократизације државе. Економски део је, такође, важан и на њему треба доста радити.
Овде се поново враћамо на српску опозицију и идеологију. Идеологија режима у Србији је синкретизам либерализма, социјализма и фашизма, а чим ту има и фашизма, то значи да је из либерализма и социјализма узето само најгоре. Режим је потписао све што се од њега до сада тражило у вези КиМ и наставља да води Србију у ЕУ. Проблем је што се, по томе, многи из опозиције не разликују у односу на власт. Они који се разликују, знају шта неће, али не и шта хоће, а ако то знају, не знају како да дођу до тога и не покушавају да то реше. Не само што се тиче КиМ и ЕУ, него и што се тиче јавних предузећа, страних инвестиција, реформе образовања, контроле квалитета, односа између Цркве и државе, итд.
Разлику, у односу на режим, прави одлучност и спремност да се пружи заштита Србима који живе на КиМ и да се пронађе решење како да се КиМ врати у састав Србије. Пошто ће таква политика Србије изазвати неке центре моћи на Западу (и неке у исламском свету), то значи да је потребно показати одлучност и у односу на ЕУ и НАТО, а то значи – бити спреман и на жртвовање. Наравно, суштина је да се до тога дође без рата са НАТО, и без рата са Албанцима. Али мора да се покаже одлучност у заштити интереса Србије. Ниједна власт у последњих 20 година није показала ту одлучност. Део опозиције је некада био на власти. Да ли у опозицији, конкретно у Савезу за Србију, сада постоји таква одлучност? А са тим је повезана одлучност у свему осталом, и са тим има везе све остало, јер не може да се води успешна борба за КиМ, уз опструкције Запада, ако нема промена и резултата када је у питању унутрашња политика (реформе привреде, образовања, здравства… или у борби против криминала, корупције и негативног природног прираштаја, ако се не спречи „одлив мозгова“ и не створе услови за повратак људи из расејања, итд.). И наравно, јасна спољна политика и заједничка стратегија са савезницима.
Фото: 5-tv.ru
За све то је потребна и нова политичка теорија или, условно речено, нова идеологија. Око старих или постојећих сви се свађају, и ниједна не одговара нашој традицији. Дакле, нова политичка теорија потребна је како због унутрашње политике (саборности, новог уређења државе), тако и због спољне политике. Спољна политика мора да се заснива на подршци Русије и сабирању држава и народа из православно-словенске цивилизације – на стварању заједничких организација, или на неку врсту православно-словенске уније. За опстанак од пресудне важности је да се створе заједничке организације, да изградимо наш економски и правни систем, да постоје слободни медији, заједнички медији (међу њима и православни медији), сарадња међу научницима и размена студената, саобраћајне везе, итд. Или, како је то написао протојереј-ставрофор Дарко Ристов Ђого у одговору Никити Бондареву, „не постоје одвојено, руско становиште и српско становиште. Или је ријеч о једном погледу на свијет, о једном свијету, или су милиони Руса и Срба узалуд изгинули кроз вијекове“? Исто се односи на словенофиле из било ког словенског народа, или православце из било ког православног народа, који су вековима били мучени и убијани, јер нису желели да се одрекну свог словенског и/или православног идентитета, своје традиције и вере. Време је да се формира опште словенско-православно становиште и заједничка одбрана.
То не може да уради један човек, нити група људи из једног/истог народа, то мора да буде дело људи из више народа православно-словенске цивилизације. Можда је улога Србије само да се то покрене на прави начин, јер Србија у овом тренутку нема други избор – ако желимо да сачувамо своју културу и да живимо као слободни људи, у слободној држави. Мора да се створи алтернатива за ЕУ и НАТО. Ако је православље основа идентитета који желимо да чувамо и негујемо, ако због тога не желимо да будемо колонија Евроатлантске империје, ако смо традиционалисти и говоримо о неговању традиционалних породичних вредности, онда то треба да радимо као хришћани и у складу са својом вером – као заветни народ, сабран око Логоса, у духовном, а око демократских вредности, у световном смислу.
Прочитајте још
Categories: Да се ја питам
Врло занимљив текст који подстиче на размишљање. Са овим пасусом се безусловно слажем:“…У суштини, као модерна држава, нисмо успели да створимо правну државу, у којој се поштују права сваког грађанина, тзв. обичног човек. Увек су они на власти били изнад закона, закон никада није важио за њих – држава није постала сервис грађана. Зато људи из Источне Европе емигрирају на Запад…“ Слажем се, јер сам га на неки начин “живео и спровео у живот“, па сам пре 50 година отишао на Запад. Тада је то била стварно потпуно друга планета у односу на СФРЈ, која је ипак тада била најлибералнија од свих комунистичких земаља – а мени и таква неподношљива за живот. Имао сам тада много личних и службених контаката са људима из совјетског блока, и понекад службено на кратко боравио тамо – то је тада био истински пакао. Данас – све се по мало уједначава. Мада је Запад још увек далеко бољи за живот обичног човека, ипак и он све више опада, “балканизује“ се, и у њега све више продире нека врста огавног нео-комунизма…
Допада ми се ауторово одбијање дугиновских идеја као алтернативе капиталистичком либерализму – али, не заборавите, тај либерализам је, ма како пун рупа и свакојаких дефеката и девијација, до- и за сада како-тако најприхватљивији за живот обичног човека
Погледао сам на ауторове идеје о православно-словенској цивилизацији, и ту се спотичем на тачну дефиницију. Узимајући у обзир моју примитивну психу, увек покушавам да све конкретизујем и шематизујем – и ту се питам – зашто аутор не даје неку врсту пописа? Који народи/државе би у ту групу спадали? Јер – ако је по православљу, ту би морали спадати и несловенски народи/државе (нпр. Грузија, Румунија, Грчка, арапски православци, итд…), а ако се само о словенским православним народима ради, списак је кратак: Руси, Срби, Белоруси, Монтенегрини(?), БЈРМовци (?)… и ко још? А – кад смо већ ту, Украјинци се у догледном времену, узимајући у обзир тамошња догађања никако не уклапају (Монтенегринце и БЈРМовце да и не помињемо). Ту је и питање улоге цркве у таквом систему, јер чак и како аутор то покушава умерено да представи – извините, у данашњем времену то је потпуни анахронизам.
Другим речима, ма како занимљив текст био, ипак је он заснован на идеализму и илузијама до чијег остварења може доћи тек по проналажењу решења проблема. квадратуре круга.
@Иоанн Дубињин
Грешите у вези цркве, то није анахроно, пример вам је Црна Гора. Мило Ђукановић је покушао да одузме имовину СПЦ и да направи своју цркву, и добио је побуну народи у Црној Гори који се окупио око СПЦ, нису га подржале остале православне цркве, и он сада шаље поздраве патријарху Иринеју. Улога Цркве је од пресудне важности и у Македонији и Украјини. Колико је у Србији важна улога Цркве најбоље се види по томе колико глас СПЦ поводом КиМ спречава режим да реализује своје планове у вези разграничења. Као што сам написао у првом делу, ,,за четврту политичку теорију атеизам новог доба престаје да буде нешто обавезно”, тј. такав атеизам постаје нешто анахроно. По томе се наша цивилизација разликује од евроатланстке – нека тамо затварају цркве и отварају дискотеке, њихова ствар.
Православно-словенској цивилизацији припадају сви Словени и сви православци. Ви се вероватно питате ко би могао да уђе у неку врсту православно-словенске уније, ако се формира таква организација држава или народа. У суштини, ако смо оптимисти и гледамо дугорочно, то су све православне државе на Балкану и на простору ЗНД (дакле, и Грчка, Румунија, Јерменија…). Ту могу да се нађу и словенске католичке државе, али и Мађарска. У једном тексту писао сам о томе да су све боље везе између држава Вишеградске групе са православном Русијом и Србијом. И ту је улога Цркве важна, али је то посебна тема. Посебна тема је и однос према муслиманима, који живе унутар граница (БиХ) или на јужним или југоисточним границама наше цивилизације (Турска, Азербејџан…).
На страну што је господин Варагић помешао “и тропско биље и старе Грке”, него… какве везе овај текст има са “форпитизмом” (4ПТ)? Што не крсти своју теорију, кад је овако лепо замислио ову заједницу свих Словена и свих православаца, с прстохватом Мађара, која ће, узгред, угледати светло дана кад море ослача? Код Дугина му ништа не ваља (све наци-фаши-окултно-паганскa евроазијска империја, тако одбојна миленијалним твитерашима), а служи се његовим патентима? Маркони је бар био научник. Питам се је ли тражио дозволу од Гељевича за употребу? Наравно да није, а и не треба, кад Варагић зна боље од Ајнштајна шта је то релативна четврта политичка теорија.
Једино што зрачи из овог грактата о правима личности је пасивна агресивност аутора, скривена испод маске хришћанства, својствена особама које ништа вредно у животу нису смислиле саме, а на списку жеља имају само ствари које неће. У праву је Бокан.
Истина је увек негде на средини. Са те тачке би требало сви учедници у преписци да крену. Ево мог става с брда с дола.
Територијални: Румуни јесу Словени исто као и Молдавци. Већина Мађара води поријекло од Словака и Срба па тим и они спадају у ту скупину као и већи део Грка који су хајд да не кажем Срби нека буде Словени (изворни грци су ниски црни док сви светлије пути то за сигурно нису а поготово не антички). Следом тог писанија долазимо до старе-јужне Србије или ти данашње Сјеверне Македоније (који изокренути систем хаха). Бугари иако носе име по татарском племену су 95% Словени, Црногорци наравно Срби са географском одредницом исто као и Босанци, Херцеговци, Далматинци). То што се неком свиђа или не та неоспорна чињеница не поништава стварно стање ствари (занимљива игра речи на порталу који се управо тако зове 🙂 ). На запад (да избегнем преписку око хрвата) само ћу написати да је до Лабе-Албе природна граница (Србски лимес) па самим тим сви народи ма које вере били припадају том Словенском корпусу. Да не буде забуне око западне границе знам ја веома добро да она задире у данашњу Немачку па сходно томе тај појас који насељавају Лужички Срби треба да добије специјални статус и заштиту од нашег савеза а у будућности ко зна?!
Филозофски: ни ја се не слажем са свим ставовима Дугина и требало би мало више слободе а мјерило развоја једног народа да се не води само по економским параметрима већ и духовним напретком човјека. Морамо тежити замисли Достојевског о Свечовјеку (свяЧеловек) а не Ничеовском Надчовјеку (Übermensch) јер само лепота може спасити свет.