Власништво, материјални докази, емоције и бол сродника, као и један до бесмисла етнички очишћен град требало би да сакрију истину и да заврше са постојањем других и другачијих
Живојин Ракочевић (Фото: Дејан Симићевић/Радио Контакт плус)
„Није време да сазнаш истину. Ако је сазнаш, не би било добро да останеш на Косову”, рекао је Небојши Перићу један амерички чиновник који му је „расветљавао” судбину отетог и убијеног оца. Услов за опстанак и преживљавање био је да остане у незнању и да настави да живи са кључним питањем ко му је и зашто отео и убио оца, приштинског професора. Ту своју дилему он је изнео недавно на скупу „Кључни приоритети и интереси српске заједнице на Косову” који је организовала НВО „Центар грађанске енергије”, а подржала Косовска фондација за отворено друштво (КФОС).
У предизборној галами овај скуп требало је да дефинише неке потребе које подразумевају слободу избора и мишљења, право на имовину, повратак, право на важење докумената, на живот у граду, на употребу језика. Да ли је у основи то могуће и да ли се појединац и његов народ могу снаћи у претполитичком друштву које не жели и не може да га препозна? Један од учесника скупа који је дошао из Косовске Митровице изговорио је реченицу „Једва сам нашао Грачаницу”. Нема знакова, нема већинске свести да она постоји, па нема ни права на њу и зато је у таквом систему оправдан став да није време да сазнамо да она постоји. Један обичан путоказ не постоји.
Можда је овај став ситничава примедба језичког чистунца или фрустрираног гето становника, јер што би неко обележавао заједницу избачену из живота и градова. Међутим, на другој страни Косова и Метохије, у Гњилану, уредно су на српском православном гробљу на албанском језику обележене парцеле с гробовима покојника. У јуну ове године су постављене велике беле табле с натписима: гробља протестаната, католика, православних и Јевреја. Постављена су на месту где је систематски уништено, порушено и покрадено српско православно гробље, а да при томе нико није споменуо да би било добро учинити макар и симболичан корак да се велико разорано гробље елементарно заштити. Откривена је нова, на албанском језику, написана „истина” да су овде сахрањивани неки други људи, иако никоме није познато када и где су сахрањивани протестанти, католици и Јевреји. Србе и Српску православну цркву нико ништа и није питао.
Прошле недеље су неки вандали порушили плочу на којој пише да су ту сахрањени припадници протестантске заједнице. Протестанти из Гњилана су одмах реаговали и, претходно добивши усмено одобрење Одељења за урбанизам Општине Гњилане, кренули су да чисте парцелу одређену за сахрањивање протестаната. У овој замршеној гробљанској причи нема покојника али има натписа да ће их бити и да тај део гробља припада будућим мртвим протестантима, најважније је да то место не припада Србима и да њих нико ништа не пита.
Српско гробље са албанском таблом (Фото: РТВ Плус/Политика)
Власништво, материјални докази, емоције и бол сродника, као и један до бесмисла етнички очишћен град требало би да сакрију истину и да заврше са постојањем других и другачијих. Аутор овог текста, укључујући и многобројне људе на Косову, добио је ових дана поруку да присуствује промоцији „првог дигиталног албанско-српског-албанског речника”. Позив је упућен у име Унмика и Међународне организације за миграције (ИОМ), а промоција је одржана јуче у 11 часова у библиотеци „Пјетер Богдани” у Приштини. У позиву, који се налази у озбиљном сукобу са правописом и обилује грешкама, наглашено је „да је језичка баријера идентификована као једна од највећих препрека за интеграцију и интеракцију међу различитим заједницама на Косову”.
На светски Дан језика одржава се промоција овог речника у библиотеци која се некада звала „Иво Андрић”, а још раније је носила назив Народна и универзитетска библиотека. У њој постоји око 800.000 библиографских јединица на српском језику које већ 20 година нико не чита, или их читају ретки појединци који нису Срби. Један свет који је ту библиотеку користио, живео од ње и у њој, нестао је, готово, без трага и сећања. Када су амерички стручњаци за библиотекарство, после сукоба 1999. године, сачинили студије о овој институцији један од закључака је био да би овде требало формирати одељење косовологије. Њиме би се установио косовски идентитет и сећање. То је била нова „државна” идеологија коју су Албанци прихватили као албанску и из сећања избрисали све друге. Велика либерална демократија направила је један од нових савеза са племеном и његовим осећањима.
Сличан позив да присуствујем неком разговору о европским интеграцијама добио сам пре више од десет година и одговор је био исти као и сада: „Не могу да дођем у моју библиотеку, јер ће ме 800.000 књига на моме језику питати: ‘Зашто нас већ 20 година нико не чита?’ Извините, не могу да поднесем терет тог питања.”
Јуче је промовисан речник у библиотеци у Приштини, говорили су косовски повереник за језике Славиша Младеновић, нови британски амбасадор Николас Абот, шеф Унмика Захир Танин и све је било посвећено „превазилажењу јаза у косовском друштву”. Промовисан је дигитални речник у библиотеци где су у 21. веку, сахрањене књиге на српском језику, на месту где није још стигло време за истину.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар