Одломак из књиге протојереја др Жарка Гавриловића „Српски пакао у Брозовој Југославији“
Овом књигом зажижем свећу воштаницу свим измученим и масакрираним жртвама Брозовог режима и његове подмукле владавине, жртвама поднетим по свим казаматима Југославије и света, у свим врстама прогона, мучења, дискриминација и убијања.
Света Тројица, 2006.
Протојереј др Жарко Гавриловић
Броз је успоставио у Југославији диктатуру неслућених размера, посебно над српским народом – владао је најгрубљим криминалним терором и убијањем, што Западу никада није нимало сметало. Напротив, што је чинио са Србима, чинио је то у дослуху са западном, посебно ватиканском масонеријом, фашистичком АБВЕР полицијом, енглеским Интелиџенс сервисом и стаљинистичким НКВД-ом. Убијао је Србе свуда где је стизао: У Србији и ван ње, у земљи и расејању, на раду, одмору и на спавању. Тако је, преко својих агената, побио многе емигранте који су нашли уточиште на Западу, као што је учинио са Кашиковићем. У Србији је прво убијао живу биолошку масу, биолошко биће српског народа, да би после прешао на убијање душе, раслојавање села, породице, деобе Српске православне цркве, дељења српске нације од које је створио сијасет малих нација: према Србима кочоперних Црногораца, подмуклих Хрвата и Шиптара, перфидних Словенаца и наивних Македонаца. Броз је отац, изумитељ ових нација, а у српском народу, највише у њему, устоличио је безбоштво, потказивање, силовање, отимачину, анархију, све уместо лепе вере православне; безбоштво у најгрубљем виду и издању, неморал, отимачину, убијање Срба неслућених размера. Атеизам је за Србе постао устоличена, државна религија. Све моралне вредности, које су красиле Србе пре Броза, биле понос српског сељака, су изигране, обеснажене, омаловажене. Живот се у Србији претворио у отимачину, крађу, силовање, убијање. То је била својеврсна менажерија убијања и клања Срба. Броз је створио прави правцати пакао од некада уређене Краљевине Србије, дике и поноса Балкана. Ако је, заиста, и један народ био утамничен у Југославији, то је био српски народ под Брозом. Југославија је била физичка и духовна тамница српског народа. О томе би могли да се напишу томови књига.
О тим Брозовим злоделима, очевидац комунистичких Брозових злодела, свети мученик и дихоносни лучоноша, отац Јустин Поповић говори: „Диктатура безбоштва захтева да се томе идолу принесе на жртву све: и савест, и вера, и памет, и тело, и све видљиво и невидљиво. Нови врховни идол, Нови врховни бог, нови Зевс, окружен је новим боговима, новим идолима… Тим новим идолима има се клањати сваки, и приносити им на жртву себе и све своје… Труде се да буду безбожници, а уствари су многобошци, идолопоклоници. Непрестано се измишљају нови идоли, проглашавају за богове, и уносе у нови пантеон уз бучни ритуалистички церемонијал. А диктатура безбоштва труди се на све могуће начине да свакога наговори или намора да се поклони новим боговима и принесе им на жртву, да подржава ’култ личности.“[1] За време диктатуре безбожништва под комунистима, које су довели на власт западни хришћани, пре свих Ватикан и Черчил, „извршен је највећи покољ српских душа“.
Тито и Јованка са „својим” пионирима у Штутгарту (Илустрација из књиге)
„Школа – кланица српских душа; војска – кланица српских душа; свако надлештво – кланица српских душа… Цела земља је претворена у страшни диоклецијановски амфитеатар, на коме се немилосрдно гоне и прогоне, муче и убијају душе због вере православне. Забрањује се православним људима да се крштавају, да се венчавају, да се причешћују, да цркву похађају – зар то није покољ душа? Забрањује се Србину Славу славити – зар то није диоклецијановско мучилиште за душе српске? Забрањују се литије, забрањује се обнављање храмова – зар то није покољ душа? Од око 300 храмова, порушених за време рата у бившој ’Независној држави Хрватској‘, обновљено је само неколико, и то на једвите јаде добијено одобрење од богоборачких власти. А шта је са толиким храмовима на Косову и Метохији и у Црној Гори? О, да потресно језива покоља православних душа на Косову и у постојбини владике Његоша!
Ниједан службеник не сме слободно да манифестује, да изрази своја верска осећања и убеђења. Јер због тога – служба је увек у опасности. Шта је то? Диоклецијан из оног света препушта првенство у гоњењу хришћана данашњим безбожницима комунистима. Гле, чим осуђеник прекорачи праг робијашнице, аутоматски губи сва своја хришћанска права, као да је престао бити људско биће: он се не може ни причестити, ни исповедити, ни постити, ни, ако умре, опојати. Шта је то, шта, шта, шта, ако не беспримерни покољ српских душа?
За православног Србина под диктатуром безбожништва комунистичког, сви су дани претворени у Велики Петак: јер се врши стално ругање Христу, стално исмевање, пљување, распињање Христа. То смишљено и плански чини сваки Христоборац и Христоубица. А за њима каскају извесне Христоиздајице и Христоубице у мантијама: Јуде. И сарађују им на чему? – на пљувању Христа, на мучењу Христа, на убијању, на стављању трнових, безброј трнових венаца, на ту предивну Божанску Главу, која више вреди него сви светови скупа, него све Васионе скупа, све, све, све, и оне видљиве и оне невидљиве!
Ужарена Вавилонска пећ – ето то је безбожнички комунистички режим за Српску Православну Цркву.“[2]
Насловна страна књиге
Броз је, уз помоћ Запада, у Србији успоставио тамни вилајет на Балкану, тамнији и крволочнији него што је икада био у историји, чак и под Турцима, па то није сметало ни Западу ни Истоку, јер је Брозова владавина била срачуната да одроди и однароди Србе, да би Ватикан могао на миру да изврши даљу прозелитизацију Срба, и да би Броз створио предуслове да Србе завади, подели „на смрт” – на четнике и партизане и од бројних партизана – злочинаца српског народа – створи поштењачине, од ђаволчића анђелчиће, од злочинаца недоношчад, и да поштене четнике и мученика Дражу прикаже као злочинце, да светог Владику Николаја укаља етикетом злочинца да би спрао српску крв са мантије надбискупа Степинца. Једном речју Броз је то радио како би српске комунисте превео „жедне преко воде“, Србе расрбио и привео их у Римску курију као „католике који су већи и од самог папе”. А Срби су морали увек да се посипају пепелом по глави, да се правдају што су, тобоже, били „хегемонисти и тлачитељи” југословенских народа. Отуда и парола, измишљена и замишљена у ватиканској кухињи и злочиначким главама Бакарића, Броза и Стеве Крајачића: „Што слабија Србија, то јача Југославија!” И у свему томе имају великог удела Запад, посебно Ватикан, Америка и Енглеска, за које су некада наши комунисти певали да ће бити „земље пролетерске“, а оне постадоше творци најгрозоморније тираније коју је човечанство икада видело – оличене у Њу ејџу и Новом светском поретку, који успоставља свој суверенитет на рушевинама суверенитета свих народа света, противно свим међународним нормама и међународном праву, које је званично актуелно, а кога се силни и обесни у Америци, Енглеској, Немачкој и Ватикану не придржавају.
„Српски пакао у Брозовој Југославији: O стравичним Брозовим злочинима извршеном над српским народом“, стр. 256–260.
[1] Отац Јустин, Истина о Православној цркви у комунистичкој Југославији, Београд: Ман. Ћелије, 1990, стр. 19.
[2] Отац Јустин, Opus cit. стр. 125-126.