Да ли је девојчица, сада ванбрачна супруга Данијела Ч., била правно заштићена, да ли је закон морао да буде исти за све и каква треба да буде улога суда имајући све ово у виду
Апелациони суд у Београду (Фото: КРИК)
Данијел Ч. није био дужан да зна да је прекршио закон када је у јулу и августу 2017. године водио љубав са својом девојком, тада старом 13 година и 10 месеци. Он је, како је утврдио суд, био у правној заблуди и није знао да је то што ради законом забрањено и да се зове обљуба са дететом. Применивши институт правне заблуде, суд га је ослободио.
Овај ромски пар од тог лета живи у ванбрачној заједници и подиже дете рођено из те љубави. Па ипак, лекари вршачке болнице морали су да пријаве полицији да су утврдили трудноћу код девојчице старе непуних 14 година. Док су две породице подржавале и славиле њихов заједнички живот и припремале се за долазак бебе, Данијел Ч. је одлазио на суђења у панчевачки суд који га је на крају осудио на пет година затвора. Он се жалио, тврдећи да није знао да је то што је урадио било кривично дело, а Апелациони суд је жалбу прихватио.
Утврђено је да Данијел потиче из породице слабијег социјално-економског стања, да је напустио школовање, да је незапослен и да му је фонд знања испод очекиваног за календарски узраст.
„Није кривично дело оно дело које је учињено у неотклоњивој правној заблуди, односно ако учинилац није био дужан и није могао да зна да је његово дело забрањено. Зато је искључена кривица као обавезни елемент кривичног дела, а самим тим и постојање кривичног дела”, објашњавају нам судије Апелационог суда.
Много прашине подигло се када је објављена ова пресуда. Део јавности суду је замерио да је заправо ослободио педофила. Таблоиди су нападали председника већа, судију Миодрага Мајића, иначе познатог по критикама многих закона. Игор Јурић, отац трагично настрадале девојчице Тијане, указао је да није смело да буде толеранције у случају ромског пара, да дете од 13 година није свесно својих поступака и да би на ту пресуду у будућности могли да се позивају осведочени педофили.
Девојчица је имала непуних 14 година у тренутку догађаја који се сматра кривичним делом обљубе над дететом. То значи да закон јесте прекршен. Са друге стране, правна заблуда, односно доказано незнање, опет по закону ослобађа Данијела кривице.
Чињеница је и да неки Роми и иначе живе мимо закона и да на то систем често не реагује. Суд не одузима ромским родитељима децу која не иду у школу, већ голишава и боса просе на раскрсницама, где им је угрожен живот. Роми возе без дозволе нерегистрована превозна средства, па се ни тиме закон много не бави.
Судија Миодраг Мајић (Фото: Би-би-си на српском)
Да ли је девојчица, сада ванбрачна супруга Данијела Ч., била правно заштићена, да ли је закон морао да буде исти за све и каква треба да буде улога суда имајући све ово у виду, кључна су питања после пресуде која ће несумњиво бити тема будућих анализа.
„Правна заблуда је институт кривичног права који значи да код учиниоца постоји погрешна представа о забрањености свог дела. Могуће су две ситуације: погрешна свест о одређености дела у закону или погрешна свест о противправности учињеног дела”, кажу нам у Апелационом суду.
То може бити случај када учинилац не зна да ванбрачни живот са малолетном особом представља кривично дело или ако неко, за време проглашене епидемије неке заразне сточне болести, супротно законској забрани, продаје месо или коље стоку. У другом случају, реч је о погрешној представи о противправности учињеног дела. У тој ситуацији учинилац је свестан да је оно што чини одређено законом као кривично дело, али није свестан противправности свог дела. Пример би могао да буде официр који, поступајући по наредби свог претпостављеног, изврши ратни злочин сматрајући да то није противправно, јер је поступао по наређењу.
„Треба напоменути да је стара максима: ’Непознавање права не извињава’, све више напуштена. Разлог је у првом реду у чињеници да повећана нормираност свакодневног живота у свим његовим облицима, која доводи до хиперпродукције закона и других прописа који у себи садрже и казнене одредбе, у доброј мери онемогућава просечног грађанина да буде упознат са њима. Оправдано је и правично санкционисати само оног учиниоца код кога је постојала свест о забрањености његовог дела”, речено нам је у суду.
Београдски адвокат Иван Симић указује да суд има апсолутно овлашћење да примени неки од правних института. Тако је, додаје он, и Апелациони суд у овој конкретној ситуацији стао на становиште да у овој ситуацији има места примени правне заблуде као института кривичног права.
„На основу увида у образложење, могу да кажем да је судско веће свој став прилично јасно, конкретно и детаљно објаснило и образложило. Уз дужно поштовање и апсолутну емпатију према појединим правним лаицима који себи дају за право да се стављају у раван која им омогућава да јавно преиспитују квалитет судовања, морам да кажем да поименичне критике појединих судија, као и упуштање у анализу конкретних одлука нису у функцији јачања правног поретка. Напротив, воде ка даљем слабљењу”, каже за „Политику” адвокат Симић.
Он подсећа на потпуно другачији став суда од пре неколико година у готово идентичној ситуацији.
„Тада је моју тезу да је окривљени поступао у правној заблуди, суд одбио без обзира што је тај окривљени завршио само основну школу. Образложење је гласило да је општепозната чињеница да је сексуални однос са дететом неприхватљив и као такав законом инкриминисан као кривично дело. Неуједначеност судских одлука највећа је опасност како за сам правосудни систем тако и за дете као посебно осетљив заштитни објекат сваког правног поретка”, закључује Симић.
Доротеа Чарнић
Допуна наслова и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар