Када индивидуе постају личности, маса постаје народ. Зато све почиње од личности и њене свести о својој слободи
Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)
Поводом полемике у вези бојкота или изласка на изборе, у тексту Бојкот, бојкот бојкота, бојкотовог бојкота бојкот… Александар Б. Ђикић је поставио суштинско питање: „Али шта опозицију уједињује осим отпора таквој власти? Има ли ту какве идеологије? Шта се може очекивати након одвајања уља од воде? Знамо шта нећемо, али знамо ли шта хоћемо? Е то је већ много сложеније“. Дакле,„овде се као препрека поставља идеологија“, тј. како да се уједине људи са различитим идеологијама? Шта ће да раде после избора, посебно поводом КиМ и ЕУ? Питање je и да ли је потребна идеологија. Све идеологије су компромитоване. Истиче се само оно што је лоше у некој идеологији, показују се само негативни примери (код других или другачијих). Либерализам је данас на лошем гласу колико и комунизам, а људи широм света евроатлантски неолиберализам пореде и са фашизмом.
Патриотизам није ни идеологија ни религија. Идеологије су интернационалне. Религије су интернационалне. Патриотизам није интернационалан. Патриотизам је љубав према свом народу (без мржње према другим народима). Патриотизам је попут љубави и бриге према својој породици, или према својој локалној заједници. Патриота није ни империјалиста, ни ксенофоб и изолациониста. Бити патриота је природно и нормално. Исто тако, природно и нормално је да будеш лојалан својој држави (чак и онда када је држава Левијатан) и да не дозволиш да неко из неке друге државе (тј. другог Левијатана) узме део твоје државе (као што браниш своју имовину, или своју породицу, од људи који желе да ти одузму имовину, или повреде ближње). Свака озбиљна политичка организација је државотворна и понаша се и делује патриотски, без обзира на идеологију или на веру. Не продаје се своја држава или део државе, као што се не продаје своја породица, без обзира да ли постоје неке свађе унутар породице. Уједињење има смисла само са таквим организацијама.
Реална политика заснива се на патриотизму (и на домаћинској економији). Све друго је, у оваквом свету, пуцање себи у ногу. Ко не брине о самоме себи (као појединац, породица и народ), нестаје са лица Земље. Међутим, поред патриотизма, као дела кућног васпитања, о чему не треба да се дискутује, што се подразумева, ако не желиш лоше свом народу, својој држави, својим ближњима, мора да постоји и нека виша идеја, која ће да окупи људе, не само у опозицији, или у целом народу, него и шире, унутар наше православно-словенске цивилизације. До сада, нико се тиме није озбиљно бавио (ако не рачунамо словенофиле из 19. века). Једини који је нешто конкретно предложио, у наше доба, је Александар Дугин.
Александар Дугин је предложио да се ствара четврта политичка теорија, као одговор на прву (либерализам), пошто су и друга (комунизам), и трећа (фашизам) идеологија – пукле. Међутим, Дугин остаје отворен за неке елементе друге, чак и треће, а потпуно затворен за елементе прве политичке теорије или идеологије (нпр. за развој правне свести или право личности, унутар наше цивилизације). Поред тога, Дугин истиче да је наша цивилизација православно-словенска, али евроазијство, као нову идеологију, он ограничава на простор ЗНД и своди на руски империјализам. У Дугиновој Евроазији, Руси су народ, остало су етноси; Русија је центар империје, остале државе су на периферији евроазијске империје. За словенске и православне државе, које се налазе изван граница ЗНД, за сада, нема места унутар такве Евроазијске уније (из више разлога).
Александар Дугин (Извор: Печат)
Србија не жели да буде периферија евроатлантске империје и не припада евроатлантској цивилизацији. Зато се тражи алтернатива евроатлантском либералном универзализму или империјализму. Пошто „ниједна национална држава у данашњем свету није способна да начелно одбрани свој суверенитет суочена са глобалном империјом“ (Дугин), за Србију је решење да се развија православно-словенска цивилизација. Русија је највећа сила унутар наше цивилизације, и свима је у интересу да се Русија развија и да буде стабилна и моћна држава. Али у народима који су део ЗНД, посебно у словенским и православним народима попут српског, бугарског, грчког или румунског, који се налазе ван граница ЗНД, колико год да су Белоруси, Украјинци, Срби, Бугари, Грци, Румуни… русофили, већину чине они који су прво патриоте (свако воли свој народ највише, па онда остале народе) и не желе да буду периферија евроазијске империје, или руска губернија, тј. иако су русофили, не желе да спроводе русификацију, имају своје економске интересе, своју традицију, језик, итд. У прошлости је можда било другачије, али је данас такво стање. Исто важи за односе између Срба и братских народа – нико не жели да буде асимилован, колико год да су слични или братски народи. То не желе ни Аустријанци у односу на Немце, итд.
Дакле, са једне стране имамо евроатлантску империју, а са друге стране, као алтернатива, појављује се евроазијска империја. То је, у суштини, сукоб између САД и Русије, док се од осталих држава тражи да се одлуче на чију ће страну стати у том сукобу. Међутим, то је више од сукоба између две велике државе, и мање од „сукоба цивилизација“. Нико не жели да буде мрав у рингу у коме се туку два слона. Српски народ, као и још неки православни и словенски народи, припада делом и европској цивилизацији. Уосталом, сама евроазијска цивилизација је делом и европска. Али, због тога што су ближи Азији и Медитерану, него Атлантику, православни Словени, у односу на рационалисте са Запада (Атлантика), боље разумеју мистику Истока (Азије), одакле потиче и наша хришћанска вера. И евроатлантска и евроазијска цивилизација, настајале су под утицајима античке Грчке (Атине), паганског Римског царства, Свете земље (Јерусалима), Источног (Цариграда) и Западног (Ватикана) римског царства. Касније су, на историју Русије једним делом утицали Монголи и народи који су примили ислам, а на историју балканских народа Турци (муслимани), али су и на Запад стигли утицаји ислама (нпр. у математици, мистици, итд.) преко Арапа и Мавара. А онда је на све утицало просветитељство или револуција која је дошла са Запада. СССР је одбацио прву и трећу а прихватио другу, у Краљевини Југославији развијале су се све три политичке теорије (држава је развијала демократски систем и слободно тржиште, појавили су се следбеници фашизма и нацизма, неке странке су штитиле права сељака и ширио се покрет комуниста), док је у СФРЈ прихваћена само друга политичка теорија.
Повратак на хладноратовску блоковску поделу Европе, није добар одговор Русије на исту такву поделу коју прави Запад (тако што покушава да сузбије утицај Русије на што мањи простор, уцењивањем традиционалних савезника Русије, попут Србије, да не може да уђе у ЕУ и да одржава добре односе са Русијом). На путу Запада у походу на Исток, налази се и Србија. Поред Србије, ту су и друге словенске и православне државе. Ниједна држава из овог дела света не може да обрани свој суверенитет, ниједан народ не може да сачува свој идентитет, од насртаја евроатлантске империје, ако се самостално боре, па још и ако имају међусобне сукобе. Потребно је међусобно удруживање и удруживање са Русијом. Али, за удруживање народа који припадају православно-словенској цивилизацији, исто као и за уједињење српске опозиције, осим патриотизма, потребна је и нека виша идеја, нешто што је изнад патриотизма и што све везује. Јер, либерализам евроатлантског типа не може да прође, комунизам и фашизам нико не узима за озбиљно. Идеологије деле људе који живе у православно-словенској цивилизацији. Да ли постоји нешто што спаја већину људи или већину народа у нашој цивилизацији? Да ли је то Дугинова евроазијска идеологија?
Фотографије: ФБ страница свешт. Ненада Илића
Пошто за четврту политичку теорију атеизам новог доба престаје да буде нешто обавезно, онда, према Дугину, ни теологија монотеистичких религија неће бити истина у последњој инстанци. За Дугина, све што је древно има вредност, и што је древније тим боље. Али он сматра да је демократија најпримитивнији и најварварскији облик политичке организације иако начело колективног одлучивања чини неодвојиви део древних архаичних друштава. Дугин је у сваком смислу против либералне демократије и либералног капитализма, али, шта нуди као алтернативу? Дугинов предлог је љубав према руском народу и претварање руске државе у империју. Ту постоје два проблема. У руском народу и у руској елити, постоје снаге које не желе да стварају империју. У осталим народима ЗНД и православно-словенске цивилизације, мало је људи који ће подржати такав руски империјализам. Због тога је пројекат Евроазијске уније под знаком питања – Украјина је практично изашла, а Белорусија и Казахстан су све даље од Русије (нпр. Казахстан прелази на латиницу). Осим тога, Русија нема политику „меке моћи“. Дакле, Евроазијска унија, са таквом евроазијском идеологијом – у којој има елемената тоталитаризма, чак и фашизма (нпр. Дугин предлаже да се репери, скејтбордери и посебно сурфери, затворе у гето?!), нема светлу будућност.
Дугинов предлог да се ствара регионална глобализација – међусобно обједињавање земаља и народа који припадају истој цивилизацији, је добар предлог, али евроазијска идеологија на којој ради има много слабости и таква идеологија не може бити прихваћена од већине ни на постсовјетском простору, посебно не од већине унутар целе православно-словенске цивилизације. Дугин сматра да је марксизам (совјетски, кинески, вијетнамски…) варијанта егзогене модернизације, и да се реформе Петра Великог или долазак бољшевика на власт (и оно што је Стаљин радио), могу назвати одбрамбеном модернизацијом. Али, ту никада није било правог либерализма и праве демократије – никада није постојала жеља да власт омогући и онима који имају другачије мишљење „место под сунцем“ или „одлучност да се живи у заједници са противником“ (Ортега). Зашто либерални капитализам и либерална демократија (право личности, слобода говора, владавина права, слободно тржиште…) нису могли, или, зашто не могу да буду, варијанта егзогене или одбрамбене модернизације? Дугин, на неки начин, признаје да је евроазијска идеологија тоталитарна – исто колико и евроатлантска. Такав антилиберализам је тоталитаран (или фаустовски) – исто колико и атлантски либерализам. На осталима је да изаберу којој ће империји служити или да буду уништени. Толико у мултиполарном свету са више од две регионалне глобализације.
Зато „суштину Римског права, и саме српске римско-правне традиције“ – како је то истицао Жарко Видовић -„не можемо схватити из историје Русије, него само из историје и вере која је римско право кодификовала“ – из Источног римског царства, или тзв. „Византије“. „Етатистичко схватање (о праву као праву саме државе) систематски је заступао и изложио Хегел. Али оно потиче из папске сколастике… Маркс се поводи за Хегелом… Етатизам не штити човека него, друштво’“ писао је Жарко Видовић. Дугин се залаже за право народа, уместо за право државе; за слободу народа, а не класе (попут Маркса). Дугин ствара, неку врсту, етноизма, уместо етатизма. Међутим, право, како је писао Жарко Видовић, „није, генеричко’, ни, гентилно’ (обичајно), него може да буде само лично“, тј. право је „у својој основи лично… Кад би човек заиста био – не личност, него – тзв. ,друштвено биће’ (што је чист појам и само појам!), онда би суштински био заштићен и у етатизму, јер етатизам не штити човека него, друштво’“. Етноизам уместо друштва, штити народ. Али, народ је, пре свега, заједница личности. Када индивидуе постају личности, маса постаје народ. Зато све почиње од личности и њене свести о својој слободи.
Борис Кустодијев, Бољшевик, 1920. (Фото: WikiArt)
Дакле, суштину Римског права не можемо схватити ни из историје Запада (тамо је корен европског етатизма, док у православне народе етатистичко схватање продире са реформом Петра Великог), ни из историје Русије (након реформе Петра Великог, а посебно не након доласка комуниста на власт). Правну свест је важно имати зато што је „Христос је показао да (правни, световни) закони не потичу од Бога“, како је писао Жарко Видовић, „него да је сам човек, својом свешћу о слободи, способан да доноси законе. Хармонија (вере и правне свести) није никаква, обичајност’, него лична духовност“. Пошто је Свети Сава прихватио Римско право, зато што је одвајао „световну власт од црквеног ауторитета, јер световни закони нису црквени… онда је тиме искључен сваки клерикализам („клеронационализам“, „клерократија“) из српске повести, јер правну природу државе има да брани сама Српска Православна Црква, уколико је верна свом, светосавском предању… Црква чини Римско право јачим од локалних обичаја, колико и од војне силе којом заповеда сам цар… Нема те земаљске установе која би била у стању да задовољи човекову потребу за духовном заједницом. Држава не сме бити ни покушај таквог задовољења. Зато она и јесте заснована на Римском праву. На Еванђељу може да буде заснована само духовна заједница“. Другим речима, само православна „вера доноси и тражи од човека правну свест“ (Видовић).
Categories: Да се ја питам
Знамо шта нам раде, не замо шта би,ко смо били…Глупост је у опасности..победила је нас.
Дугин, као и многи Срби, покушава да смисли шта је добро за нешто што не постоји. Не постоји никаква православно-словенска цивилизација. Модерна историја и Срба и Руса је трчање за Западом и копирање Запада. Чак је и комунизам дошао са Запада. „Специфиност“ и Срба и Руса је само у лошем копирању западних модела. Доминација Запада је планетарна.
Западна цивилизација, као и све велике цивилизације, носи у себи клицу самоуништења. Сасвим је легитимно питање „шта после демократије?“, јер то питање ће се, пре или касније, поставити, али одговор се не може наћи у нечему што не постоји.
Čitao sam Duginovu knjigu Eurasian mission, nigde se ne spominje da treba praviti Ruse od ostalih naroda. Da li ste i vi g. Varagiću pročitali ovu knjigu? Možda mi je nešto promaklo ili sam zaboravio.
Nekada sam se i ja interesovao za ideologije i kako stvoriti idealno društvo a danas se interesujem za to kako biti kao Lot u Sodomu ili kao prvi hrišćani.
U pravoslavlju nema šerijatskog zakona i nema težnje da se uspostavi nekakvo ovozemaljsko idealno društvo, nekakva teokratija. Mnogi se neće složiti ali period Vizantije i simfonije carske i svešteničke vlasti je bila kratkotrajna istorijska anomalija koja se verovatno neće ponoviti.
Како је само истинословио у Христу уснули брат Жарко Видовић… Све нам је, као на длану, кроз Светосавље, кроз Средњевековну државу земаља Србских, предочено и осведочено, Милом Богу приступачно, Духом Светим окропљено и благословено… Православно Самодржавље, Крмчија Савина и Законик Душанов и ми, Србље, пред Богом, у Богу, кроз Бога, Богом, заветно, предањско, слободно у Богу, а не по себи или собом, Литурђијски и Богочовечанско устројено на испуњење Домостроја Тројичног Сведржитеља Творца, на Угалном Камену освећеног мучеништва и радости патње, да зидамо и градимо пуноту смисла – васкрсење у Богу Живоме и вечно појање у безмерној радости, у сјају Лица Господњег : “ Свет Свет Свет си Боже наш!“
@Владимир Челекетић
Постоји православно-словенска цивилизација, доказ су хиљаде цркава и манастира, наши језици и писма, наша традиција… Не постоје организације које окупљају све православне и словенске народе, као што на Западу имају ЕУ и НАТО, Арапи Арапску лигу, Африканци стварају Афричку унију, Латиноамериканци Меркосур… А без таквих организација тешко да ће опстати наша цивилизација. Поједничано нико од нас не може да се бори са другим цивилизацијама и империјама.
@Jovan T.
Овде сам се бавио Дугиновом Четвртом политичком теоријом, а у тој књизи је написао, између осталог, цитирам: ”Рус је у толикој мери апсолутан да ми не схватамо смисао постојања других народа… Друге ми просто не знамо. Ми их све бркамо… Ми смо просто Народ и готово… отворен за оне етносе који су спремни и желе да са њим (руски народом) повежу своју судбину и постану део јединственог народа”.
@ Varagić Nikola
Ако постоји православно-словенска цивилизација као нешто заиста посебно и другачије у односу на западну и ако знамо да Дугин тражи инспирацију у традицији, поставља се питање зашто тај исти Дугин разбија главу западним политичким моделима, демократијом, комунизмом и фашизмом? Зашто у православно-словенској традицији не нађе решење? Узмимо за пример Иран и Саудисјку Арабију. Они се не баве модификовањем западних политичких теорија, него су моделе друштвених уређења нашли у својим традицијама. Утицај западне културе је јак и тамо. Зна и Арапин да је лепше седети у ленд крузеру него на камили, али ако поредимо Саудијску Арабији или Иран са Западом, ми, несумљиво, можемо да видимо да се ради о различитим цивилизацијама. Ако поредимо Русију и Србију са Западом, једино што можемо да видимо су лоше копије западних модела и ништа више.
Даље, по лепом српском и руском обичају, да се тупи у недоглед, тридесет година се пишу читаве студије о српској, руској и надасве православној посебности без икаквих практичних закључака и предлога, а та посебност се доказује тиме што је неки краљ пре осам векова направио манастир или што је неки светитељ пре осам векова рекао ово или оно. У основи, нема ту много избора и нема ту ништа што већ, начелно, није смишљено. Ако нећете либералну демократију, ни комунизам ни фашизам, онда `вам остаје модел сталешког друштва. Колико је мени познато, једини представник таквог уређења, у Срба, био је Димитрије Љотић, али српска склоност ка егалитаризму је таква да сироти Мита никада није могао да пребаци 2%. Истини за вољу, ни то што је он хтео није баш било разрађено у детаљима, да би људи знали како би функционисало. Онда је Мита сарађивао са Немцима па је постао табу тема и његово залагање за другачији друштвени поредак је пало у сенку његових активности за време Другог светског рата. Сада смо ту где јесмо, али ни наши ни руски патриотски мислиоци не смеју да изађу са идејом сталешког уређења. Наши свим силама бране демократију, али хоће демократију у којој ће народ да изгласа Антонића, Ковића и Ломпара на власт. Е па, таква демократија и такав народ не постоје. Ако ћете да имате опште право гласа, ако ћете народ да питате, онда можете имати Вучића, Дачића, Палму, Ђуку Бизона, Маријана Ристичевића, … чак ћете и Ану Брнабић имати пре него Ковића и Антонића. И то сви знају и сви се фолирају и баве се интелектуалном гимнастиком. Дугину се не свиђа либерална демократија, али Стаљин му се баш толико и не гади, па се онда његова ламентирања на те теме проглашавају високоумним православним мудријањем. И тако… све у свему, јалова занимација.
“Међутим, поред патриотизма, као дела кућног васпитања, о чему не треба да се дискутује, што се подразумева, ако не желиш лоше свом народу, својој држави, својим ближњима, мора да постоји и нека виша идеја, која ће да окупи људе, не само у опозицији, или у целом народу, него и шире, унутар наше православно-словенске цивилизације.”
Уместо одређеног типа заједништва, сугеришем да треба ослободити мушку децу јарма пасивне индоктринације и отворити капије испољавању онога што је одувек било препознато као људска природа, а то значи да се жене баве домаћинствима, а мушкарци давањем давањем смисла и облика ширем свету, укључујући и формирање ширих друштвених целина. Које ће крајње резултате имати ослобођење духа стотина хиљада и милиона младих мушкараца, то је нешто што премашује моћи предвиђања било којих апстрактних мислилаца у овом мраку данашњице.
Ако поредимо Русију и Србију са Западом, једино што можемо да видимо су лоше копије западних модела и ништа више.
Руски балканолог Никита Бондарјев је писао текстове објашњавајући како “Срби слабо разумеју данашњу Русију”. То треба и даље аргументовати и објашњавати. Русија је сложенија него што се може описати у пар речи… јер, садржи многе супротности. Рецимо:
Ако је Русија лоша копија Запада, шта мислите, који град има бољу инфраструктуру : Москва или Њујорк? Москва.
Чија је провинција са бољом инфраструктуром и економијом, руска или америчка? Зависи од локала, али руска инфраструктура се масивно обнавља и у провинцији, и све је више руских градића који су бољи за живот од америчких.
Ако је Русија лоша копија Запада, колико је снисходљив просечан Рус према Западњацима?
Ено га Вања Грбић пре неки дан каже да су Московљани “врло арогантни”, и начитани. (https://youtu.be/9sk7meNQqVw?t=3300) Чудно за покондирене тикве, или тикве без корена.
Али зар није руска економија типа колонијалне? Јесте. То је још једна истина!
Ипак : Није ли истина да Русија производи сопствену белу технику, и чак је извози на Запад?
И да Московљани возе кола сопствене производње – каквих нема на Западу? И : да данашња Русија производи бродове о каквима је Совјетски Савез могао само да сања? (https://russiabusinesstoday.com/energy/zvezda-shipyard-begins-serial-production-of-aframax-oil-tankers/)
Нема ли и Иран парламентарну демократију као Запад? Нема ли је и Јапан? По чему је политички систем у Русији више копија (“лоша” копија) Запада од њих?
Руско друштво је стратификованије од друштва Србије, у смислу да су квалитетне дипломе много битније за каријере у државним институцијама. И зато је вероватно ближе сталешком него што Срби замишљају.
Један Александар Дугин у Русији није чак ни професор, или медијски експонирана особа.
…
Понављам: Које ће крајње резултате имати ослобођење духа стотина хиљада и милиона младих мушкараца, то је нешто што премашује моћи предвиђања апстрактних мислилаца данашњице. Чак и ако је неко од њих модеран Леонардо да Винчи, он је мало шта изградио. За његове замисли, неје било *материјала*. Када будемо имали *материјал*, у виду људи са моралним и мисаоним интегритетом, имаћемо могућност да пробањем сазнамо какво се друштво с њим може градити. А да бисмо развијали људски материјал, треба кренути, између осталог, и од Ивана Илића : Deschooling Society, … Џорџа Денисона: The Lives of Children, … и Кристине Сомерс: The War Against Boys.