Никола Маловић: Идете? Идите!

Да ли је боље отићи у земљу која нас је колонизовала и зарађивати десет пута више него у колонизованој земљи? Многи вичу да је боље. Ја мислим контра, без обзира што je издајице на власти програмирао Запад

Грб Краљевине Југославије, врт Завичајног музеја у Херцег Новом (Фото: Никола Маловић)

Моји су преци вјековима били поморци, од малог од палубе, преко морнара, официра – до капетана. Друга грана, дакако, била је све вријеме од врсте која љуби море, али се држи краја.

Моји поморачки преци нису остали забиљежени да су први открили ово, или постигли оно; историја их памти тек као трговце под руском царском заставом, те као за своје доба уобичајене поморце и бродовласнике из Боке. У преводу, потичем из најскромније од свих могућих поморачких фамилија с обалном утемељеношћу старијом од 300 година. По стотину су пута они могли да остану било гдје, као што то може мој брат поморац данас, кога од свих лука највише привлачи Сингапур, јер тамо влада систем уређен, али се ипак попут Одисеја мој брат увијeк враћа у матичну, заливску луку.

Током историје знале су махом богатије поморско-трговачке фамилије да се иселе нпр. у Трст, јер Бока которска у Аустроугарској није имала начина да се економски развије, премда заливски свијет биљежи поредак цара Фрања Јосифа као задњи уређени систем у колективној меморији.

Увијек се могло отићи, и увијек су одлазили богати. Тако је било и на српском континенту, почев од патријарха Арсенија Чарнојевића, преко патријарха Арсенија Јовановића, до данас.

Ко је увијек остајао на Косову? Најсиротији.

Из Краљевине Југославије бјежао је противник династије, дисидент, као и из Титове Југославије, потом је гастарбајтер продао патриотску душу дојчмарк-врагу, ратови из 90-их су раселили све, да бисмо данас имали ем марионете ем глумце на власти који казују своје досадне реплике из Дневника у Дневник док им основци већ уче њемачки.

Иде им се. А нису на тржишту рада, нису на својој кожи искусили како је то немати посла, или како је то добити посао само преко партијске књижице. Тога никад није било у нама знаној историји. До сада су само људи са тржишта рада промишљали о одласку.

Поморци када се сретну само причају о рутама које воде до Кине. Поморачка апликација што прати све бродове на морима црвени се око кинеских обала. Толико је много тамо упловљавања и испловљавања. С милионима тона терета.

Медитеран је постао скрајнут. Бока са Црном Гором, и Србија, и бивша Југославија су слијепо цријево економског слијепог цријева. У стрип-облачићу изнад глава Заливљана, Срба и Црногораца, пише једно те исто: Идите, дјецо! Овдје боље бити неће.

Можда у нама знаним животима и неће.

Но да ли је допустиво отићи? Да ли је икад било? Да ли су, сем Тесле, Пупина и Ђоковића, сви остали себичњаци и изроди?

Заливске фамилије које су се због немогућности да се у скрајнутој Боки економски развијају па су се иселиле у богати Трст – данас мање-више не постоје. Најбогатији од богатих Срба су се или иселили и пошли даље, за Америку, или су се стопили са Италијанима. Трст дијели судбину Сентандреје. Све одише српством, али Срба нема. А да су остали у Боки ови што одоше у Трст, што би било? За богатство њихово не знам, али сам сигуран да бисмо их по презименима ословљавали и данас на Риви: Добар дан, шјор Ризнићу! Ке нова, капетане Гопчевићу?

Остати овдје и тежити само нашем поретку макар био и утопистичан, нужност је.

Родитеље који стимулишу властиту дјецу да физички напусте родну географију и тиме је препусте једва чекајућим другима – јесте вид издаје. Јесте вид издаје.

Да ли је боље отићи у земљу која нас је колонизовала и зарађивати десет пута више него у колонизованој земљи? Многи углас вичу да је боље.

Ја мислим контра, без обзира што издајице на власти није, суштински, изабрао народ него их је програмирао Запад. Изборима се не мијења власт. Него је менталитет, него је слободарски дух, и прса спремна за жртву зарад слободе – идеологија која васпоставља наш нови поредак.

Будући да не видим себе ни као човјека који може да носи мач, ни као човјека који може да носи заставу, имам право да констатујем како смо постали пи*ке. Али нас и међу сиротима по храбрости има који никад не бисмо отишли привучени удицом на којој је евро или долар. Мала је то цијена за губитак свега осим пара.

Драга дјецо, је л’ хоћете да идете?

Идите.

Но имајте једно на уму:

Ако је циљ повратак, чему одлазак.

А ако вам циљ није повратак, како вас, бре, није стид?

Опрема: Стање ствари

(Печат, 20. 9. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

10 replies

  1. Више него добар тест.Колико ће га нас прочитати а колко ли ће о њему добро размислити?

    Свиђа ми се

  2. Đoković svetac, besprekorni patriota, ali kad krene da digne glas protiv ekocida u Srbiji saplete se o papuče.

    Свиђа ми се

  3. Одличан текст! Они који су споменути у тексту ће вам одговорити да не могу живети у Србији са малом платом. Зашто не промене посао?

    Свиђа ми се

  4. Психолошки посматрано, овај текст г-на Маловића је, у ствари, рационализација и слављење инертности/тврдоглавости – да баш не кажем и тупости. Биолошки посматрано, било које живо биће које се нађе у еколошки непогодној, штетној средини, потпуно природно тежи да се из ње склони и пређе у повољнију за опстанак. То важи и за људе у неповољним друштвеним, политичким, економским условима. По г-ну Маловићу, ипак , треба само и једино овако: родио си се “ту“ (било где на свету) – е, па, мајци, “ту“ вала има и да останеш (без обзира да ли ти се услови живота допадају, да ли ти одговарају, или не), иначе си у ствари издајник…. Погледајмо бар један његов „негативни“ пример: богате бродовласничке породице су одлазиле из Боке у Трст (то је за њега ружно, неприхватљиво). Али – то је било у времену Аустрије/Аустроугарске (за коју он и невољно признаје да је била добро уређена држава) … У једном тренутку свог развоја, те породице сигурно више нису могле повољно пословати и развијати се у малим бококоторским лукама, а из лука Боке откуда чак ни данас не воде практично никакви значајнији путеви на тржишта за робу која евентуално тамо стиже. Логично да су отишли у велику луку Трст, која је имала велико економско залеђе и комуникације. То је све била тада иста држава – а тада је то било исто као када се нпр. неко данас из Боке сели у Бар, или не – г-не Маловићу? Значи – и то је лоше? Па – онда, што `но рекосте: „…али сам сигуран да бисмо их по презименима ословљавали и данас на Риви: Добар дан, шјор Ризнићу! Ке нова, капетане Гопчевићу?…“. Лепо… Једино сте заборавили да то Ваше „и данас“ упоредите са оним познатим : Ја теби сердаре, ти мени војводо, ал` обојица знамо каква смо ……. Добро – ако Вам то одговара: изволите!

    Свиђа ми се

  5. Otišao bih ali nemam gde 🙂

    Свиђа ми се

  6. „Ја сам света обишао доста, ал ми срце овде оста!“
    “Свуда пођи, али својој кући дођи!“

    Обичаје, веру, језик народну припадност – негуј, преноси на млађе и, када
    се стекну услови, врати се у завичај!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  7. Bravo Nikola.

    Свиђа ми се

  8. Поштовани ауторе, овај чланак је на месту што се теме тиче али не и самог приступа теми. О овој теми би много могло да се каже али ћу се задржати на књиге Душана Ковачевића, „20 подела Срба на Србе“. Прочитајте…Овај чланак нију у духу Светосавља и саборности српског народа, већ га дели на хероје и издајнике, оне тамо и нас овде. Данас када радимо на слози, на љубави и сложности, морамо да будемо пажљивији у нашим речима и да разумемо зашто људи одлазе са својих огњишта.

    Такође, разумем Ваш став и у суштини се слажем са Вама. Да, недостаје нам храброст и одважност, као и свест да само можемо бити слободни као своји на своме. Али људски је грешити, а хришћански опраштати. Као неко ко је отишао и вратио се, могу да Вам испричам приче да се чуду начудите. Али о томе ћемо неком другом приликом.

    Свиђа ми се

  9. “…Трст дијели судбину Сентандреје. Све одише српством, али Срба нема…“. Поредити Трст и Сентандреју по “одисању српством“ је стварно бесмислица. Сентандреја је био превасходно српско насеље у XVIII – XIX веку и ту стоје многи српски споменици (углавном цркве и јавне грађевине). И у Трсту је живело нешто Срба, трговаца – али они су, народносно, били потпуно безначајна мањина (велика већина Италијани, доста Немаца, Мађара, нешто Грка и доста Словенаца у предграђима). Најзначајнији српски споменик у Трсту је црква св. Спиридона. Дакле – говорити о тршћанском одисању српством нема основа – пре би се, по језику становника целог балканског приобаља (па и ауторове Боке) – од Трста до албанске границе ( и сам аутор наводи оно често “шјор“ и “ке нова“) а поготово по архитектури тих насеља са много више основа могло говорити о томе да тамо све одише италијанством, мада ни тамо Италијана данас више нема… Тако је све подложно променама, упркос ауторовој грчевитој жељи, и његовом завршном, мал` те не пакосном закључку: „Идите. Но имајте једно на уму: Ако је циљ повратак, чему одлазак. А ако вам циљ није повратак, како вас, бре, није стид?“. А, зашто, бре, г-не Маловићу, да их буде стид?

    Свиђа ми се

  10. Zasto da nas bude sramota?
    Valjda zato sto smo hteli da pravimo drzavu Srbiju umesto da branimo titoslaviju ili pravimo neku novu skracenu? Ili mozda sto nismo mogli da vam objasnimo da necemo da zivimo po diktatu vodje i partije…
    Nisu svi otisli zbog evra i dolara, naprotiv, ali iz sobe sa pogledom to je tesko razumeti…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s