Александар Сарачевић: Не хомосексуализам већ – содомски грех

Содомизам се, тако, на превару, као хомосексуализам, представља природним начином изражавања сексуалности човека

Пре извесног времена написао сам чланак о томе да у речи – хомосексуалност, реч – хомо, треба разумети као – човек, а реч секс, као – пол, па би из таквог разумевања произашло да је хомосексуалац заправо човек који има од Бога усађени сексуални нагон, односно нагон за продужењем врсте кроз телесни однос са јединком супротног пола. Изнео сам и своје мишљење да оно што се данас назива хомосексуалност треба назвати правим именом, а то је – содомизам, и за то сам навео објашњење, а сада наводим и то да је овај назив и коришћен у оним земљама у којима се хомосексуализам јављао као проблем и то све до краја 19. и почетка 20. века.

Коментаришући тај мој текст јавили су се они који су указали на то да је реч хомосексуалност (хомосексуализам) заправо кованица од грчке речи – хомо која значи – исто, и латинске речи – секс, која значи – пол. На моју примедбу да не постоји грчка (ни старогрчка) реч – хомо, већ – омо (исто) и – оми (слично), коментатори су се позвали на јонски изговор старогрчког језика (11–4. век п. н. е.) који је тешко проверити, и на картезијански изговор у коме се јавља ово – х (који је, заправо, философски, модификовани изговор). Међутим, оно што сам поуздано успео да пронађем о овом питању јесте то да се слово – х нашло на почетку речи услед мешања грчког са латинским језиком и да се у грчком језику оно никада не чита. Чак и имена као Хомер или Хераклит читају се као Омирос и Ираклитос.

Пошто мој оригинални текст није био у форми научног истраживања, већ сам њиме желео да укажем на етички (па и егзистенцијални) значај термина – содомизам, који повлачи са собом опасност од уништења сумпором и огњем, баш као што је уништен и град Содом, уколико не дође до покајања и напуштања тог греха, коментатори су ме подстакли да извршим мало интерно истраживање. Дошао сам до следећег податка (на сајту „Значење српских речи“), да од 41 термина – речи које почињу са – хомо, а који се користе у српском језику, само сложенице које означавају хомосексуалност или хомосексуализам представљају мешавину грчке и латинске речи, док су све остале или сасвим латинске (хомо сапијенс…) или сасвим грчке (хомогеност…). Дакле, само речи које се односе на хомосексуалност представљају чудовиште доктора Франкенштајна. А ко је у овом случају доктор Франкенштајн?

То је мађарски писац и преводилац Карл-Марија Кертбењи (променио право презиме – Бенкерт), рођен 1824. у Бечу а умро 1882. у Будимпешти. У младости, његов пријатељ, содомиста, извршио је самоубиство будући уцењиван од некога због његовог сексуалног начина живота. То је подстакло Карла да почне да се залаже за права содомиста. Он је први изнео став да је наклоност према истом полу код човека урођена и непроменљива, што је касније постао медицински модел за дефиницију хомосексуализма. Писао је пруском министру правде тражећи да се промени, тада важећи, пруски Закон против содомије, и залагао се за то да сагласни односи две особе истог пола не смеју бити санкционисани. Сам се није изјашњавао као хомосексуалац, али из његовог писања и понашања могло се закључити да је био.

Кованице хомосексуализам и хетеросексуализам, мешавине грчких и латинских речи, употребио је у својим приватним препискама, да би их преузео Густав Јагер, немачки зоолог и антрополог, а своју значајнију афирмацију ови појмови су добили у делу аустро-немачког психијатра Рихарда фон Крафт-Ебинга „Психопатија сексуалности“, из 1886. године, које је постало веома утицајно, тако да су и термини које је преузео из Јагеровог дела – хомосексуалност и хетеросексуалност, постали стандардни термини за разликовање сексуалне оријентације.

Од француске револуције, кроз цео деветнаести век и прву половину двадесетог, почиње декриминализација содомије, како се тада звала хомосексуалност, најпре у либералнијим државама као што су Француска и Холандија, а касније и у оним конзервативнијим, будући да су законици неких од тих земаља санкционисали ову појаву некад и смртном казном. Са борбом за права и слободе содомиста, ишла је упоредо и промоција овог начина живота и јачање њиховог утицаја у друштву. Хитлер, кога оптужују да је истребљивао содомисте, заправо се према њима односио на основу њихове политичке опредељености, и имао је своје подобне и неподобне содомисте, па су и бројни нацисти припадали овој групацији. Содомизам је, тако, у првој половини 20. века постао доста популаран у Европи као и у САД.

Назив – содомија, који је био устаљен у свим државама које су познавале овај грех, и који је исправно осликавао његову природу, са јачањем борбе за права содомиста почиње да бива замењиван називом – хомосексуалност. Да ли је случајно то што је направљена кованица од грчке и латинске речи, са обзиром на то да реч – хомо, на латинском значи – човек (у смислу људске врсте) и да по латинском извору реч хомосексуалац значи управо оно што смо рекли на почетку текста – човек са способношћу да има репродуктивне односе са особом супротног пола? Да се на латинском хтело рећи – истополност (хомосексуализам), рекло би се – идем-сексуализам. Ова реч, међутим, не би имала никакав нарочити ефекат у тој борби за афирмацију содомизма. Када се, међутим, користи искварени изговор грчке речи – омо (исто, као), са додатком слова – х, на почетку, што је карактеристика латинских речи, онда се добије реч – хомо (човек на латинском) и стиче се утисак да је сваки човек оно што би ова реч – хомосексуалац, требало да представља, а то је – содомиста. Објашњење да се ту не ради о латинској него о грчкој речи може имати ефекта на лингвисте, али на обичан народ ефекат је постигнут самим њеним изговарањем, јер су углавном сви чули за хомо сапијенса (разумног човека), хомо еректуса (усправног човека), или изреку – хомо хомини лупус ест (човек је човеку – вук). Содомизам се, тако, на превару, као хомосексуализам, представља природним начином изражавања сексуалности човека, што се данас увелико може чути чак и од неких стручњака (медицинара и социолога) па и црквених представника.

Оно што би било потребно, да би се осликала права природа ове појаве, јесте да се вратимо на већ раније коришћени термин – содомија и содомизам и да не повлађујемо овом погубном греху, јер је у Светом писму речено да они који тако живе неће наследити Царство небеско, а Царство небеско је оно чему теже православни верници, којих је у нашој земљи, по личном изјашњавању, више од 80 одсто.

Што се тиче сложеница из два различита језика, не кажем да их нема и да их не треба правити, али указујем на то да ова сложеница – хомосексуализам, има посебан значај из разлога које сам у тексту навео, и да је треба одбацити у значењу у коме се користи, а уместо ње користити термин содомизам (содомија), који је, поновићу, већ коришћен и у правној терминологији неких држава. Ово важи за све оне који не желе да учествују у промовисању овог греха.

Иначе, гроб Кертбењија у Будимпешти постао је поклоничко место содомиста, из чега се може видети да је његов допринос популаризацији содомизма, између осталог и новим именом које му је наденуо, велики.