Содомизам се, тако, на превару, као хомосексуализам, представља природним начином изражавања сексуалности човека
Џон Мартин: Уништење Содома и Гоморе, уље на платну, 1852. (Извор: Википедија)
Пре извесног времена написао сам чланак о томе да у речи – хомосексуалност, реч – хомо, треба разумети као – човек, а реч секс, као – пол, па би из таквог разумевања произашло да је хомосексуалац заправо човек који има од Бога усађени сексуални нагон, односно нагон за продужењем врсте кроз телесни однос са јединком супротног пола. Изнео сам и своје мишљење да оно што се данас назива хомосексуалност треба назвати правим именом, а то је – содомизам, и за то сам навео објашњење, а сада наводим и то да је овај назив и коришћен у оним земљама у којима се хомосексуализам јављао као проблем и то све до краја 19. и почетка 20. века.
Коментаришући тај мој текст јавили су се они који су указали на то да је реч хомосексуалност (хомосексуализам) заправо кованица од грчке речи – хомо која значи – исто, и латинске речи – секс, која значи – пол. На моју примедбу да не постоји грчка (ни старогрчка) реч – хомо, већ – омо (исто) и – оми (слично), коментатори су се позвали на јонски изговор старогрчког језика (11–4. век п. н. е.) који је тешко проверити, и на картезијански изговор у коме се јавља ово – х (који је, заправо, философски, модификовани изговор). Међутим, оно што сам поуздано успео да пронађем о овом питању јесте то да се слово – х нашло на почетку речи услед мешања грчког са латинским језиком и да се у грчком језику оно никада не чита. Чак и имена као Хомер или Хераклит читају се као Омирос и Ираклитос.
Пошто мој оригинални текст није био у форми научног истраживања, већ сам њиме желео да укажем на етички (па и егзистенцијални) значај термина – содомизам, који повлачи са собом опасност од уништења сумпором и огњем, баш као што је уништен и град Содом, уколико не дође до покајања и напуштања тог греха, коментатори су ме подстакли да извршим мало интерно истраживање. Дошао сам до следећег податка (на сајту „Значење српских речи“), да од 41 термина – речи које почињу са – хомо, а који се користе у српском језику, само сложенице које означавају хомосексуалност или хомосексуализам представљају мешавину грчке и латинске речи, док су све остале или сасвим латинске (хомо сапијенс…) или сасвим грчке (хомогеност…). Дакле, само речи које се односе на хомосексуалност представљају чудовиште доктора Франкенштајна. А ко је у овом случају доктор Франкенштајн?
То је мађарски писац и преводилац Карл-Марија Кертбењи (променио право презиме – Бенкерт), рођен 1824. у Бечу а умро 1882. у Будимпешти. У младости, његов пријатељ, содомиста, извршио је самоубиство будући уцењиван од некога због његовог сексуалног начина живота. То је подстакло Карла да почне да се залаже за права содомиста. Он је први изнео став да је наклоност према истом полу код човека урођена и непроменљива, што је касније постао медицински модел за дефиницију хомосексуализма. Писао је пруском министру правде тражећи да се промени, тада важећи, пруски Закон против содомије, и залагао се за то да сагласни односи две особе истог пола не смеју бити санкционисани. Сам се није изјашњавао као хомосексуалац, али из његовог писања и понашања могло се закључити да је био.
Карл-Марија Кертбењи, око 1865. (Извор: Википедија)
Кованице хомосексуализам и хетеросексуализам, мешавине грчких и латинских речи, употребио је у својим приватним препискама, да би их преузео Густав Јагер, немачки зоолог и антрополог, а своју значајнију афирмацију ови појмови су добили у делу аустро-немачког психијатра Рихарда фон Крафт-Ебинга „Психопатија сексуалности“, из 1886. године, које је постало веома утицајно, тако да су и термини које је преузео из Јагеровог дела – хомосексуалност и хетеросексуалност, постали стандардни термини за разликовање сексуалне оријентације.
Од француске револуције, кроз цео деветнаести век и прву половину двадесетог, почиње декриминализација содомије, како се тада звала хомосексуалност, најпре у либералнијим државама као што су Француска и Холандија, а касније и у оним конзервативнијим, будући да су законици неких од тих земаља санкционисали ову појаву некад и смртном казном. Са борбом за права и слободе содомиста, ишла је упоредо и промоција овог начина живота и јачање њиховог утицаја у друштву. Хитлер, кога оптужују да је истребљивао содомисте, заправо се према њима односио на основу њихове политичке опредељености, и имао је своје подобне и неподобне содомисте, па су и бројни нацисти припадали овој групацији. Содомизам је, тако, у првој половини 20. века постао доста популаран у Европи као и у САД.
Назив – содомија, који је био устаљен у свим државама које су познавале овај грех, и који је исправно осликавао његову природу, са јачањем борбе за права содомиста почиње да бива замењиван називом – хомосексуалност. Да ли је случајно то што је направљена кованица од грчке и латинске речи, са обзиром на то да реч – хомо, на латинском значи – човек (у смислу људске врсте) и да по латинском извору реч хомосексуалац значи управо оно што смо рекли на почетку текста – човек са способношћу да има репродуктивне односе са особом супротног пола? Да се на латинском хтело рећи – истополност (хомосексуализам), рекло би се – идем-сексуализам. Ова реч, међутим, не би имала никакав нарочити ефекат у тој борби за афирмацију содомизма. Када се, међутим, користи искварени изговор грчке речи – омо (исто, као), са додатком слова – х, на почетку, што је карактеристика латинских речи, онда се добије реч – хомо (човек на латинском) и стиче се утисак да је сваки човек оно што би ова реч – хомосексуалац, требало да представља, а то је – содомиста. Објашњење да се ту не ради о латинској него о грчкој речи може имати ефекта на лингвисте, али на обичан народ ефекат је постигнут самим њеним изговарањем, јер су углавном сви чули за хомо сапијенса (разумног човека), хомо еректуса (усправног човека), или изреку – хомо хомини лупус ест (човек је човеку – вук). Содомизам се, тако, на превару, као хомосексуализам, представља природним начином изражавања сексуалности човека, што се данас увелико може чути чак и од неких стручњака (медицинара и социолога) па и црквених представника.
Оно што би било потребно, да би се осликала права природа ове појаве, јесте да се вратимо на већ раније коришћени термин – содомија и содомизам и да не повлађујемо овом погубном греху, јер је у Светом писму речено да они који тако живе неће наследити Царство небеско, а Царство небеско је оно чему теже православни верници, којих је у нашој земљи, по личном изјашњавању, више од 80 одсто.
Текст А. Сарачевића о којем је овде реч
Што се тиче сложеница из два различита језика, не кажем да их нема и да их не треба правити, али указујем на то да ова сложеница – хомосексуализам, има посебан значај из разлога које сам у тексту навео, и да је треба одбацити у значењу у коме се користи, а уместо ње користити термин содомизам (содомија), који је, поновићу, већ коришћен и у правној терминологији неких држава. Ово важи за све оне који не желе да учествују у промовисању овог греха.
Иначе, гроб Кертбењија у Будимпешти постао је поклоничко место содомиста, из чега се може видети да је његов допринос популаризацији содомизма, између осталог и новим именом које му је наденуо, велики.
Categories: Разномислије
Хвала за одличан чланак.
колико ми је познато, “хомосексуализам” не постоји, већ само “хомосексуалност”.
“сексуална орјентација” је појам из “родне теорије”, псеудонаучне социолошке “теорије”, која нема никакву научну потврду. “Сексуална орјентација” нема значење, она је шупља реч, тако нешто не постоји. Секс је енглеска реч, са више значења, означава пол, али је и “одомаћена” скраћеница појма “reproductive sexual intercourse” (репродуктивни полни однос). Дакле, означава радњу између више полова, тј. два, са (могућим) репродуктивним резултатом – бебе. Све остало није репродуктивни полни однос, већ изопаченост, тј. “перверзија” (орални, анални, итд. однос). То нисте приметили у тексту, да су некада што називате “полном (сексуалном) орјентацијом” људи звали и одвајали сасвим јасно – нормалани и первертити. Резултат друштвеног инжењеринга је да су се две, суштински, различите радње изједначиле, путем скраћенице “секс”, која је попримила шире значење од оригиналног.
поред појма “содомија” коришћен је и појам “педерастија” који је заједнички назив за хомосексуалце и педофиле. овај потоњи појам је педерастима/содомистима/педерима задавао највише мука и душевних боли, мишљења сам да се новим појам “хомосексуалност” намерно намеће првенствено уместо “педерастије” коју виде као “увредљив назив”.
иначе мењање појмова, симбола, значења речи, замена речи,..су познате технике манипулације свешћу јавности и друштвеног инжењеринга.
,,Pederastija je naziv za intimni odnos između odrasle osobe i adolescenta dečaka koji nisu u srodnosti. Reč potiče iz grčkog jezika i znači ljubav prema dečacima, a nastala je od grčke reči pais što znači – “dete”, “dečak” i grčke reči erastes, što znači “ljubavnik”.
Tokom istorije, pederastija je postojala kao u okviru mnogih kultura. Status pederastije promenjen je tokom istorije, od pozitivnog u poznoj starogrčkoj i rimskoj kulturi, do krajnje negativnog u novoj judeo-hrišćanskoj kulturi, i danas se smatra seksualnim zločinom”. (итд.) (Са сајта часописа – Телеграф) Нисам хтео да ширим тему о којој се иначе може још много тога написати. Важно ми је да се повеже овај грех са Содомом због последица које могу уследити услед повлађивања њему и непокајања, можда не у облику у ком се то десило у самом Содому, већ у неком другом (зашто га не повезати и са стањем на Космету). За Православне (а и друге) Хришћане је то веома битно да би им помогло да заузму исправан став према овом проблему.
Много бољи текст од онога кога сте претходно написали. Захваљујем што сте уважили моју примједбу о значењу спорне ријечи. Ипак, ја и даље инсистирам на уобичајеном појму „хомосексуалац“ без обзира на то ко га је, када и са каквим намјерама увео у употребу. Назив „хомосексуалац“ је један веома прецизан, медицински појам, за разлику од појма „содомит“ који је општи и обухвата хомосексуалце, али не само њих – већ и све друге первертите (највише – зоофилија, некрофилија итд.). Медицинска дијагностика је увијек тежила јасном и прецизном дефинисању. С обзиром на то да је медицина интернационална, и њен је језик – класични грчи и латински који стоје у основама савремене науке. Није тачно да је глас „Х“ (тзв. аспиријанс) који се у старогрчком обавезно пише ознаком изнад почетног слова – ушао у употребу из латинског. Старогрчки је старији од латинског, тако да је старогрчки утицао на лексику и изговор латинског, а не обрнуто. Тако је латински задржао неке древне форме изговора грчког језика, које је сам грчки у даљем развоју изгубио. Општепозната ствар у историји језика! Није глас „х“ никакава западна подвала! Не чита се старогрчки као ресторански мени на плажи на Тасосу или по солунским пијацама нашег времена! Никоме не пада на памет да мијења грчко-латинску сложеницу „хидроцентрала“ због тога, нити ће је изговарати „идроцентрала“, нити ће користити израз „аквацентрала“, што би одговарало Вашем „идемсексуалност“. Заиста не видим проблем у спорној ријечи. Неприхватљива ми је ријеч „геј“ – одвратни неологизам без корјена у језичкој традицији који сугерише да је то нешто „нормално“, а не „хомосексуалност“. Уосталом, противник сам аматерских интервенција на језику којим говоримо. Имамо изврсне језикословце – Клајна и Телебака – па питајте њих!