Вељко Ђурић Мишина: Чему служи прича о једној фасцикли Архива Војводине

Дешавања око Одићеве фасцикле постају комплекснија ако се има у виду најава да ће та грађа бити публикована и представљена на овогодишњем београдском Сајму књига

Проф. др Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја жртава геноцида у Београду

Убеђен сам да може бити од користи када се у расветљавање великих трагедија из прошлости укључе добрим текстовима и дневне новине јер оне имају знатан утицај у формирању културе сећања код читаоца. Лоше је када се, зарад сензационализма објаве неистине и погрешна тумачења одређених догађаја које је чак и некадашња југословенска историографија у приличној мери разјаснила. Још лошије је када се у све то „уплете” странац!

Имам довољно искуства у струци и у мислим да сам бројним радовима историографији оставио солидне трагове. Као директор Музеја жртава геноцида не завидим колегама из Архива Војводине због недавне рекламе коју су себи обезбедили у медијима. Али сматрам да је, пре него што су изашли у јавност, требало претходно да се распитају код стручњака који се баве управо том проблематиком око публиковања материјала који чувају, а реч је о фасцикли датој на увид израелском историчару др Гидеону Грајфу Уосталом, на то сам их, у директном разговору, добронамерно упозорио поменувши своја истраживања у разним фондовима са архивском грађом сличне провенијенције насталој у истој немачкој обавештајној служби 1941–1944. године.

Овај текст пишем као молбу и упозорење да не би требалo излазити у јавност са погрешним тврдњама ради којих могу изазвати само подсмех код озбиљних историчара. Свој став темељим и на противљењу медијском форсирању странаца и њихових произвољних тврдњи јер, наглашавам, они нису упућени у проблематику наше трагичне прошлости а којом би да се баве по нечијој наруџби.

У прилог томе навешћу неколико чињеница о томе како су почетком ове године у Архиву Војводине из архивских депоа „извукли” споменуту фасциклу коју је деценијама (љубоморно) чувао Славко Одић, некадашњи припадник једне од аналитичких група војних обавештајних структура Југословенске народне армије и плодан аутор неколико вредних наслова.

Извор: Вечерње новости, 11. 8. 2019.

Немачка обавештајна служба у Југославији имала је неколико својих центара, један је био у Београду. Део документације београдског центра чува се у Историјском архиву Београда (фонд БдС) и доступан је за коришћење. Служба је прикупљала информације корисне за немачку економску, војну, безбедносну политику на територији окупиране Југославије. Размена информација и одговарајуће документације између центара довела је до тога да су Немци у Београду знали шта се, на пример, 28. априла 1941. године догодило у Гудовцу код Бјеловара у Независној Држави Хрватској. Наиме, по сазнању о масакрирању готово 200 Срба мештана, Немци, који су се ту затекли, упутили су стручну екипу да обави ексхумацију лешева и о томе сачини нарочити извештај са фотографијама. Један примерак тог материјала упућен је у Београд, у БдС.

Када су партизански обавештајци крајем октобра 1944. године дошли до готово комплетне документације немачке Службе безбедности (БдС), највећи део је, према одређеним правилима, требало да буде предат надлежној институцији (војнообавештајној и/или Озни) док је мањи „завршио” у радним столовима и орманима припадника тих служби. Тако је део архивске грађе БдС доспео код Славка Одића. Из неколико личних фондова војних аналитичара (Бранислава Божовића и Славка Комарице) и истраживача (Драгоје Лукић) видљиво је да је део грађе умножаван и прослеђиван сродним службама а то значи и појединцима. Тако се десило да су бројне копије урађене према немачком оригиналу од Одића доспеле код Лукића (својевремено их је предао Музеју жртава геноцида), а он је ту грађу публиковао у својим радовима или чувао. Значи, Одићева фасцикла није непозната! Као пример за ову тврдњу наводим случај немачке фотографије једног масакрираног Србина са одговарајућој легендом из Одићеве фасцикле која је код Лукића добила сасвим другачију легенду. (Поменута фотографија може се видети у мом тексту „Сензационализам, аматеризам или нешто треће” постављеном на званичном сајту Музеја жртава геноцида.)

Обрадовала ме је вест да је садржај поменуте фасцикле показан историчару Милану Кољанину, темељном и студиозном истраживачу и аутору. Расположење ми се променило после извештаја о боравку у Архив Војводине историчара др Гидеона Грајфа из Израела, који важи за доброг познаваоца немачког концентрационог логора Аушвиц. „Политика” је 28. августа 2019. године објавила текст насловљен „Докази да је Степинац знао за зверства у НДХ”. У тексту је највише пажње посвећено документу који је представљен као оригинално писмо др Првислава Грисогона датирано 8. фебруара 1942. године упућено надбискупу загребачком Алојзију Степинцу.

Контекст настанка „писма”, ауторство и садржај су пре тридесет и коју годину разјаснили у расправи историчара из Београда и Загреба и Ненада, сина Првислава Грисогона. И сам Првислав је оспорио аутентичност и веродостојност писма! Узгред, Првислав Грисогоно није почетком 1942. године био члан Југословенске краљевске владе у егзилу у Лондону, јер је у то време, већ месецима, био у логору на Бањици са образложењем да је припадао масонској организацији!

Грисогоно је, додуше, 24. јуна 1941. године, у име групе Хрвата у Београду, писао надбискупу београдском Јосипу Ујчићу молећи да о злочинима у Независној Држави Хрватској обавести Ватикан! Тврдим да је, још почетком фебруара 1942, неко свесно помешао чињенице: јесте писмо али не из фебруара 1942. већ из јуна 1941. године, јесте упућено надбискупу али не загребачком већ београдском! Своју тврдњу заснивам на поређењу садржаја писма и „писма”!

Изглед скраћене верзије текста у „Политици“, 13. 9. 2019.

Дешавања око Одићеве фасцикле постају комплекснија ако се има у виду најава Љиљане Никшић из Министарства иностраних послова да ће та грађа бити публикована и представљена на овогодишњем београдском Сајму књига. Могуће је претпоставити да ће и то бити упаковано као и публикацији „Јасеновац Аушвиц Балкана”, коју је потписао Гидеон Грајф. То дело међу еминентним стручњацима није изазвало одговарајући одјек, а сопствену оцену Грајфовог (не)познавања историје Независне Државе Хрватске и посебно Јасеновца не заснивам на садржају поменуте публикације, (о томе неком другом приликом и на месту где се објављују стручне оцене таквих радова) већ на његовој тврдњи изреченој у емисији на јагодинској телевизији Палма плус да број жртава Јасеновца од 700.000–800.000 треба удвостручити!!!

Претпоставка да ће објављивање поменуте архивске грађе из Одићеве фасцикле бити наставак пројекта који је (у организацији сарадника Министарства иностраних послова) започео изложбом и књигом о Јасеновцу, намеће питање: Зашто се у оваквим приликама не консултују овдашњи историчари и тако спречи брука која надолази и предупреде квалификације стручњака из Јерусалима које упозоравају на ревизионизам у тврдњама свог колеге? Или је нешто сасвим друго у питању?

Шира верзија текста објављеног у „Политици“, 13. септембра 2019.

Наслов и опрема: Стање ствари



Категорије:Разномислије

Ознаке:, , , , ,

14 replies

  1. А да је рекао да је број упола мањи ? То би било „објективније“ ?
    Ццц, ***** *** ******.

    Свиђа ми се

  2. Зашто ми нисте објавили коментар ? Јесам ли вређао иког ?
    Овај човек ПОКОЉ и ГЕНОЦИД над Србима назива „великом трагедијом из прошлости“ !

    Свиђа ми се

  3. Извињавам се – иде спорије него обично …

    Свиђа ми се

  4. @ Срб

    Коментар вам је објављен, али са звездицама где сте директно вређали и инсинуирали без икаквог доказа или основа.

    Свиђа ми се

  5. Опет сујета Вељка Ђурића Мишине. Напада Архив Војводине који студиозно и посвећено објављује грађу о страдању Срба у НДХ. Напада Гидеона Грајфа, *** ***** **** *** ***** ***** **** ****. Срамота!

    Свиђа ми се

  6. Просто зарад других који буду читали : није била увреда него „инсинуација“ на скривене обавезе аутора …

    Свиђа ми се

  7. Хвала г Мишини што поставља ствари на своје место
    Што доприноси истини и сећању, које ДУГУЈЕМО жртвама

    Очигледно је да Гидеон Грајф нема појма о броју жртава у Јасеновцу (те лансира цифре од 100 000 до преко 800 000). Али видимо како га српска мафија (из Танјуга и сл) користи да манипулише грађане и трује српско-хрватске односе.

    Највиша српска и хрватска власт покривају ту срамоту, саботирају помирење и минирају будућност наше деце. И једна и друга распирују мржњу прекопавајући масовне гробнице из 2 Св рата ; прва у Јасеновцу, друга у Блајбургу.

    Свиђа ми се

  8. @Деда Ђоле
    Увредљиво, понижавајуће и безобразно је изједначавати Блајбург и Јасеновац, при чему разлоге не треба наводити часном човеку.
    Г. Лазићу, Ваш је сајт па и право да бирате, али шта дозвољавате овоме што се потписује са @Деда Ђоле подсећа на пароле Е-новина, Пешчаника и сличних тровачница.
    У брзини рекох ”збогом” пре нек дан (и наравно наставих да читам СС), али видим моје желаније да останете с-Богом остаде пусто јер и даље пропуштате овакве отровне жаоке.
    И даље, свако добро Вама и СС-у.
    Don Quixote

    Свиђа ми се

  9. Wellcome M Don Kihote !
    Хвала што нисте напустили сајт. И Сервантесов јунак би остао.
    Ви лично, као и Грешан, као и Драган Славнић, сте моји главни критичари и опоненти
    које врло ценим : кроз размену мишљења и идеја приближавамо се истини.
    (Знајући да је истина недокучива)
    С поштовањем
    Деда Ђоле

    Свиђа ми се

  10. Реаговао сам на текст „Докази да је Степинац знао за зверства у НДХ” кад се појавио на порталу Политике, али коментар из уредништву знаних разлога није објављен. А ствар је у следећем.
    Подробну причу на дату тему објавио сам пре пуних пет и по година: http://sloven.org.rs/srb/?p=849 истовремено и на руском језику: http://sloven.org.rs/rus/?p=442

    Чланак је у Србији прошао незапажено (једва 150 прегледа за пет година, чланак нигде није преузиман), док је у Русији одмах пренет на неколико сајтова и убрзо се раширио тамошњим интернетом. Једна занимљивост: уз чланак је тада, као илустрација, приложен и 9-минутни филмски журнал из тог доба, где се појављује Степинац као високи гост на заседању сабора (скупштине) НДХ, после којег сви посланици на челу с Павелићем иду на мису коју служи Степинац за благодарност Богу због испуњења „тисућљетног сна“. Недуго после објављивања чланка, тај филмски журнал је нетрагом нестао с јутјуба и интернета. Недоступан је чак и документарац једне локалне (српске!) телевизије са (данас покојном) наставницом, Српкињом, коју је као дете, пошто су јој усташе зверски убиле читаву породицу, Степинац „крстио“ са десетинама осиротеле Српчади у једном католичком самостану. Настојатељица тог самостана била је Артуковићева љубавница, а како су „милосрдне сестре“ бринуле о повереним српским сирочићима – посебна је прича. Само ћемо рећи да је у јами недалеко од самостана завршило на десетине претходно свакојако мучене дечице, која нису имала ту „срећу“ да буду „покрштена“…

    „Мртве“ повезнице ка тим прилозима још увек стоје у горе наведеним текстовима. Скраћену верзију (непуна три минута) сам ипак тада успео да ишчепркам и сад сам је поново поставио на јутјуб и додао чланку. На жалост, на њему се не види део са Степинчевом мисом са државним врхом НДХ.

    Гризогонова писма о којима је у чланку реч, објављена су још у књизи италијанског историчара Марка Аурелија Ривелија „Надбискуп геноцида“ (поднаслов: Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској 1941-1945). Одатле су та писма и преузета, с тим што сам се ја служио руским издањем књиге. У руској иначици чланка у подбелешци сам навео Ривелијеву напомену да се та писма налазе у архиву британског министарства унутрашњих послова (Foreign Office, R. 5182/246/92, Sir Ronald Campbell, Public Record Office, London, FO 371/37630, 163060).

    Е сад, можда је Гризогоново писмо заиста кривотворина (моја маленкост ипак није професионални историчар). Чланак је писан у јеку кампање за проглашавање Степинца „светитељем“, и уопште нам није била намера (нити смо уопште мислили) да правимо „сензационална открића“ – служили смо се изворима за које смо мислили да су доступни и стручнијима од нас. Али занимљиво би било знати каквим се мерилима јавна гласила главног тока у овој земљи воде кад проглашавају којекакве „сензације“? Може ту бити свега и свачега, али истинског новинарства никако.

    Свиђа ми се

  11. Пропустих да напоменем: Степинац се види и на том „скраћеном“ снимку (00:48-00:53), и то у почасној ложи на Сабору – други слева, у првом реду.

    Свиђа ми се

  12. Слажем се са @Don Quixote да јесте дегутантно стављати Јасеновац и Блајбург у исту раван.

    Свиђа ми се

  13. @Joван П

    „Слажем се са @Don Quixote да јесте дегутантно стављати Јасеновац и
    Блајбург у исту раван.“

    То није дегутантно, већ је то криминално, злотворски, покварено, одвратно,
    грозно…, али је “демократски“, “цивилизацијски“… допуштено?!
    Није допуштено да некога лично, појединца оклеветаш, наружиш…, али је
    допуштено да то можеш чинити једном народу, чија је кривица само у томе
    што је Србски, Православни/Правоверни Народ?!
    И то је само, ваљда још увек, остатак – “братства и јединства“!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  14. @ Deda Djole
    Ви лично, као и Грешан, као и Драган Славнић, сте моји главни критичари и опоненти
    које врло ценим : кроз размену мишљења и идеја приближавамо се истини.
    ++++
    На жалост Deda Djole, није могуће, да се кроз размену мишљења и идеја приближимо истини.
    Коментар који ми је онемогућен, помогао би нам свима нама, да чујемо и схватимо Ваше мотиве, личне, идеолошке, материјалне ………………
    Вашег упорног промовисања идеологије NDH на овом порталу.
    Љубазан поздрав !

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s