Никола Варагић: Владике и полемике или Епоха светих мирјана

Нека сви траже Истину, нека се сви труде да буду ближи изворном учењу, нека сви износе своја мишљења и знања, али кроз дијалог, а не кроз полемику (расправу)

Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)

Ово лето је, што се тиче политичких дешавања у Србији, прилично досадно. Преговори на ФПН нису имали неки значај, већ су заборављени. Међутим, у црквеном животу ствари су више него занимљиве и ту је било много више активности и динамике.

Сваки дан се воде полемике, приватно и јавно, у медијима и на православним сајтовима. Пишу се текстови, писма, одговори на писма, најављују се смене професора богословије, сада се најављује преиспитивање Устава епархија у САД – и клирици и мирјани се деле у различите таборе, али све потиче у суштини са највишег, епископског нивоа. Свештеници и мирјани се углавном деле према томе ко ког владику поштују, а за ког владику мисли да греши поводом неког питања око вере, или одбране КиМ, или сарадње са режимом, или екуменистима. Када владике уђу у међусобну полемику, или озбиљан сукоб, свештеници и мирјани подржавају свог владику, или једног од владика, за ког мисле да је у праву, док нападају и вређају другог владику, за ког мисле да греши. Епископи са таквим полемикама губе ауторитет. Не постоје јасне поделе, нико нема већину на својој страни, постоји више различитих група, а не само две, између којих треба да се изабере.

На пример, свим искреним верницима међу православним Србима, Косово је подједнако у срцу, али, за једну групу верника, издајници су патријарх Иринеј и епископ бачки Иринеј, а патриота је епископ Атанасије, за другу групу верника, издајник је епископ Атанасије, а Косово искрено брани патријарх Иринеј, за трећу групу верника су и патријарх Иринеј и епископ Атанасије издајници, док је епископ Артемије једини искрен и правоверан, и не само што се тиче одбране КиМ. Постоји и група верника која и за владику Артемија каже да је скренуо са пута, а не само патријарх. Али, када патријарха Иринеја нападају у листу Данас због тога што посетио Сирију, тј. Антиохијску патријаршију, већина православаца ће га бранити од таквих напада.

Председник Сирије Башар ал Асад примио у Дамаску високу делегацију СПЦ коју је предводио патријарх Иринеј, јун 2019. (Фото: СПЦ)

Када митрополит Амфилохије брани СПЦ од милогораца, сви су уз митрополита, али када се помене питање епископа Артемија или преписка између патријарха Иринеја и епископа Атанасија, први ће за митрополита Амфилохија рећи да је издајник, исто као и патријарх Иринеј, други ће да напада епископа Атанасија, трећи ће да хвале и епископа Атанасија и митрополита Амфилохија, а нападаће као издајнике патријарха Иринеја и епископа бачког Иринеја, четврти ће да хвале само патријарха Иринеја и епископа бачког Иринеја, пети ће критиковати све епископе… Све је још занимљивије када се помену епископи Максим и Григорије, као ученици епископа Атанасија, или источноамерички епископ Иринеј заједно са западноамеричким епископом Максимом, у вези спорног уређења СПЦ на америчком континенту, посебно ако се има у виду да су међу потписницима Апела за одбрану Косова и Метохије и источноамерички епископ Иринеј и западноамерички епископ Максим, као и епископ новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, и епископ рашко-призренски Теодосије, и митрополит Амфилохије, и епископ Атанасије, итд. Или, већина ће бити на страни епископа крушевачког Давида када брани православно веровање о настанку света и човека, али, епископа Давида подржава и епископ бачки Иринеј, кога већина оних који подржавају епископа Давида критикује поводом неких других питања, а епископа бачког Иринеја подржава патријарх Иринеј.

Изгледа као да је постигнута саборност – поводом одбране КиМ – међу свим клирицима и мирјанима, али, то само тако изгледа, док се не помене епископ Артемије, чији је недавни интервју за (занимљиво) Београдски глас, пренет и на Стању ствари, на Стању ствари био најчитанији, и верујем да већину није оставио равнодушним. Да постоје поделе показује и однос епископа према режиму, и пријем председника републике током заседања Сабора. Већина верника је и даље у СПЦ, а не у Епархији рашко-призренској у егзилу, али већина не прави тако велику разлику (имајући у виду да су Артемија остале владике искључиле из СПЦ) између, са једне стране, епископа Артемија, и са друге стране, епископа који су га искључили из СПЦ и који сада воде СПЦ, пошто верници виде све те полемике између епископа (сада када Артемије више није у СПЦ), а знају да је постојао и притисак САД и осталих НАТО држава да СПЦ одустане од тужбе против НАТО и да се са КиМ склони епископ Артемије, а опет, исти ти епископи који су искључили епископа Артемија из СПЦ потписали су Апел за одбрану Косова и Метохије, када су епископа Теодосија режимски медији нападали због његовог става око КиМ, сви верници су били на страни епископа Теодосија, као што су сви православни Срби на страни митрополита Амфилохија када га нападају милогорци или напредњаци. Међутим, чим се помену нека друга питања, попут теорије еволуције, односа према Цариграду и Москви, тј. екуменизму, папи и Критском сабору, одмах неко од њих постаје издајник и јеретик – за сваког од њих, неко мисли да је издајник, или да је правоверан. Али, ако смо доследни, да ли браћа која су у свађи, без покајања и праштања, смеју да се причешћују и да причешћују? Очигледно, епископи су правили грешке, а то се односи и на епископа Артемија. Велика је неправда то што је владика Артемије доживео, али је и он, правио грешке када је довео себе у ситуацију да сви буду против њега, јер не постоје безгрешни и савршени људи. Сви су криви за стање у којем се налази СПЦ, а највише они са највише црквене хијерархије – епископи.

Интервју владике Артемија

Епископа нема много и они се више него добро познају, деценијама. Неки од њих су били ученици Св. Јустина Ћелијског, већина је добро упознала патријарха Павла и оца Тадеја, имали су од кога да уче. Али, какви су као ученици? Шта ће да кажу када се појаве пред Св. Јустином, патријархом Павлом и оцем Тадејом, да не помињемо Св. Саву? Епископи заједно раде и на богословским факултетима, као колеге професори. Зашто епископ бачки Иринеј и западноамерички епископ Максим не реше неспоразуме на факултету, уместо што воде полемику преко медија? Ако је неко међу њима заиста јеретик и наводи студенте богословије на погрешан пут, зашто се то не каже отворено, и зашто се тај епископ или више њих не избаце са факултета? Зашто патријарх не пресече и не каже да постоји јерес и ко је јеретик? Да ли је то декан ПБФ, епископ браничевски Игнатије, како многи тврде? Ако нико од епископа није јеретик, и ако их остали епископи називају браћом у Христу, у чему је тачно проблем? Зашто се обрачунавају преко медија и зашто користе тешке речи, недостојне епископа и наследника великих светитеља СПЦ? Зашто ученици Св. Јустина брукају и понижавају свог учитеља? Да ли их је срамота због тога што су данас у таквој свађи и због тога што су у међусобну свађу увукли и већину верника? Зар нам није доста подела које стварају политичке странке, мафије и стране силе?

Шта да радимо ако међуљудски односи између епископа постану још гори? Верујем да ни у том случају није све изгубљено, пошто у нашој цркви имамо добре игумане, и братства и сестринства у манастирима, у којима се чува изворно учење и чиста вера, у којима постоје добри међуљудски односи. Из манастира могу да дођу нови, бољи епископи.

Све што се сада дешава у СПЦ – пре свега на епископском нивоу – па се онда то преноси и на ниже нивое црквене хијерархије и на мирјане који редовно долазе у цркву и учествују у животу цркве, али и на вернике који због таквих ствари не долазе у цркву (али би можда хтели), не иде на добро, и заиста постоји могућност да дође до великог раскола. Са друге стране, лепо је видети да се после толико деценија Срби свађају због учења светих отаца и ко је вернији Св. Јустину и Св. Владики Николају, а не да се свађају око тога ко више воли Маркса, Лењина, Троцког, Стаљина, Тита, Ранковића… Можда и није лоше да се што више и клирика и мирјана укључи у све те полемике и да сви међусобно разговарају, да се пишу писма, текстови и књиге, да се чита и разговара о вери и Цркви на сваком кораку. Можда је то добар начин да Црква оздрави (нпр. да нестане симонија) и да се народ оправослави. Мало је верника који су добро проучили Свето Писмо и списе светих отаца, многи никада ништа од тога нису ни читали. И међу клирицима постоје људи који нису добро проучили Свето Писмо, који не живе аскетски, па су далеко од извора вере. У суштини, полемика се води ко је ближи Истини и изворима вере, ко више воли Цркву, ко искрено жели да брани Косово и Метохију. Таква жеља не може да буде лоша, и кроз то сукобљавање мишљења и знања, можда неко може нешто да научи и да преиспита себе. Дакле, сада је питање да ли ће то људи користити за самоусавршавање, или ће да преправљају Христово учење према својим мерама, погледима, уверењима, знањима… и да стварају секте.

Сабор СПЦ 2019. (Фото: СПЦ)

На крају, то је доказ да у Цркви постоје и плурализам мишљења и слобода говора. На мети критика је свако и прати се свачији рад – од епископа Јована око Јасеновца, митрополита Порфирија око Степинца, преко патријарха Иринеја и сарадње СПЦ са режимом, до рада епископа у дијаспори, критикују се теолошки радови и књиге, а то значи да много људи доста пише, чита, размишља, то постаје важна тема, а тога није било деценијама, можда и вековима у нашем народу. Наравно, важно је да се то ради у хришћанском духу, па и онда када се избацује зао човек или јеретик из црквене заједнице – увек мора да се чини добро – и „онима који вас мрзе“ (Мт. 5, 44). „Ако ме љубите, заповести моје држите“ (Јн. 14, 15).

На то указује и Владан Ивковић у тексту Куда воде српски православни народ Америке, када пише: „Полемика ће се наставити и вјероватно заоштрити… Тако се у троепископском саопштењу потписивање интернет петиција назива противним православном духу, али се игнорише чињеница да је сличне петиције потписивао и позивао да се потпишу и митрополит Амфилохије. Ваљда би Амфилохија требало научити православљу, шта ли… У исто вријеме, називање епископа Максима погрдним именима због његовог наводног одобравања дарвинистичке теорије еволуције такође слаби морално становиште вјерника који то чине. Слично важи и за штетност расправе о томе да ли је епископ Иринеј масон или језуита, или још теже инсинуације које му се пребацују. Без чврстих доказа, блатимо и себе и наше вјерске прваке“. Међутим, не сме да се заборави да је, након писма епископа Кирила, одржана прослава 800 година аутокефалности СПЦ у Лос Анђелесу, где су свету архијерејску Литургију служили епископи буеносајирески и јужно-централноамерички Кирило, игуман манастира Хиландар архимандрит Методије западноамерички Максим, источноамерички Иринеј, диселдорфско-немачки Григорије, рашко-призренски Теодосије, новограчаничко-средњозападноамерички Лонгин… То значи да је епископ Кирило имао прилику да лично реши спорне теме и неспоразуме са епископима из САД, уз присуство игумана манастира Хиландар и осталих епископа. Није се после тога огласио, па можемо да претпоставимо да су решили проблем. Ако су решили проблем, и сада су сложни, онда не треба верници да их деле. Ако епископ Кирило и игуман Методије верују и више ништа не приговарају епископима Максиму и Иринеју, онда ни они који верују епископу Кирилу и игуману Методију, не треба да сумњају у епископе Максима и Иринеја, а још мање да их називају погрдним именима.

Нека сви траже Истину, нека се сви труде да буду ближи изворном учењу, нека сви износе своја мишљења и знања, али кроз дијалог, а не кроз полемику (расправу). Коме није јасна разлика између дијалога (сабраности у Логосу) и полемике, нека прочита све што је Жарко Видовић писао. Можда је време да се Жарко Видовић чешће помиње и цитира и да сваки православни Србин добро зна ко је био Жарко Видовић, а касније да постане и део опште културе. Можда, како је написао протојереј Андреј Ткачов, долази епоха светих мирјана. Можда ће свети мирјани одбранити Цркву од њеног свештенства? Између мирјана који живе у свету и сами воде своје битке и чине подвиге, и монаха који живе у манастирима и сами воде своје битке и чине подвиге, постоји нека сличност. Можда ће племенити људи (изузетни појединци) међу мирјанима и монасима, препородити Цркву и образовати нову генерацију свештеника и епископа.

То је бела тачка у овом црнилу. Можда епископи ненамерно стварају услове за одржавање великог црквено-народног сабора, на коме ће се довести у питање њихово даље вођство и управљање СПЦ. Ако тако буде, сами су криви. Нека тако буде, ако је то Божја воља. Ако епископи постигну саборност, онда народ треба да их следи у томе.

Advertisements


Категорије:Српско православно стање

Ознаке:, ,

4 replies

  1. Bokan je sjajan. Nije on ništa gori od patriota koje u Skupštinu uvodi američki ambasador. Nekakoristi priliku da kžedobre stvari.

    Свиђа ми се

  2. Народа више нема.Историја је лепша.

    Свиђа ми се

  3. Веровао сам верницима у време комунистилке диктаруре..Црква нема везе са вером више.Постали Капиталисти..профитери.Зеленаши.Спаљиваће нас..Живе од донатора..Поп Марјанац снимљен на домаћем задатку у олтару..Камадска епархија..Боже немој мене да сачуваш..

    Свиђа ми се

  4. >>Велика је неправда то што је владика Артемије доживео, али је и он, правио грешке када је довео себе у ситуацију да сви буду против њега, јер не постоје безгрешни и савршени људи.<<

    Тачно је да не постоје безгрешни и савршени људи и ниједан православни хришћанин то не сматра за себе (или за другог), али такође није тачно рећи да су "сви против" в.Артемија.

    Јер када је Сабор СПЦ изгласавао неканонске (противно канонима и Уставу СПЦ) одлуке против в.Артемија увек се то сводило на прегласавање већине над мањином епископа, односно никад нису сви епископи СПЦ једногласно гласали против в.Артемија.

    С друге стране евидентно је да знатан део народа и даље подржава в.Артемија као и многобројно монаштво (неки кажу да је уз в.Артемија више монаха него што их има Бугарска ПЦ) тако да се и по том питању не може рећи да су "сви против" в.Артемија, при чему нарочито треба узети у обзир значај народа, јер "Народ Божији је чувар вере православне ако би висока јерархија затајила" (http://www.spc.rs/sr/apostolski_naslednici)

    Генерално, људима посвећеним Богу није својствено да "калкулишу" и лобирају, већ искључиво да се држе пута Господа Исуса Христа онако како су нам показали Св.оци, тако да у том случају (путу) није битно у какву ће ситуацију себе довести по питању подршке (или осуде) савременика, јер хришћанин увек треба да буде спреман на страдање ради спасења своје душе.

    Али нажалост многобројни хришћани обично устукну пред потенцијалним страдањем и онда почну да "калкулишу" у циљу очувања лагодног живота, а такав став не заобилази ни многобројне епископе.

    Страшно је ово што се дешава с окупацијом Космета, са урушавањем државе под компрадорском влашћу (проф.Антонић – колонија Србија) и осиромашењем народа, али чак и да је све ово идеално решено у корист Србије ипак џаба све ако се својој души науди.

    А јерес екуменизма уништава душе људи попут сваке друге јереси.

    Наравно екуменисти ће се само насмејати на ово, али је проблем што су они на свим важним позицијама, тако да борбу против екуменизма не треба сматрати ништа мање важном од борбе против компрадорске власти или борбе за очување КиМ.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s