Наше трајне вриједности су завјетног типа. Утолико је и намјера да Истина у човјековом животу игра главну улогу вриједна ствар

Емир Кустурица (Фото: З. Шапоњић)

Када је човјек натјеран да гази по плићаку времена у коме живи, није најгоре ако упореди властити живот са подрумом претрпаним стварима. Посебно ако повјерује како тамо још увијек има понешто да се нађе и да је најтеже ископати оно најважније! Ако тако нешто уопште постоји! Када се одлучимо да кренемо у потрагу за најважнијм стварима, чека нас гомила, читава скаламерија се испријечи пред нама. Ако би тада човјек кренуо да претура по сталажама не би га гушила само прашина, нити би ствар била олакшана Рембрантовским зрацима свјетла који се пробију кроз прозорче, брзо би открио како и оно што није примјећивао као важно постаје једнако битно као ствари које су раније навирале ношене таласима сјећања. Ипак човјек мора себи, ако никоме другом, да полаже рачуне пошто се његов живот одвија у историји, никако у вакууму, иако су у свијету и код нас тврдили 90-тих да живимо вријеме постисторије, посебно наглашавајући да је територија неважна. Онда су САД бомбардовале СР Југославију не због заштите угрожених људских права и злочина него због помјерања војне силе према Истоку. У том својеврсном Дранг нах Остен које су у два свјетска рата обављали Њемци и тако је стручно обиљежили, сада је Атлантска сила показала мишиће не само нама него и Европи на чијем терену се одиграла драма. Освојена је нова територија.

Дакле у потрази за Истином која је похрањена у подруму, од нас најбоље скривена, постоје два пута. Идеја да једино пут до Бога води до Истине и њој супротстављени рационалистички пут који нас доводи до закључка којег је у филму „Сјећаш ли се Доли Бел” изговорио отац – пијани марксиста. Он је рекао: „Човјек је изгубљен случај!” Вјерујем да је он говорио о јединки, тачније узорку, како су је атлантисти назвали, „златна људска милијарда”. То је по њиховој процјени број људи на планети који могу да живе колико-толико добро. Преосталих 5 милијарди по њима нема лијека, свакако су осуђени на пропаст те се, касније, с тим у вези, правдају ратовања и цивилизовање барбара те месијанска улога протестантског пуританизма. Шта им треба питамо се? Добар купац који полако пристаје на улогу роба пошто ради за малу плату и нема историјску свијест, одговара улози која му је додјељена и вјерује да је подјела на богате и сиромашне судбина! Фатализам капитализма! Тако је и код нас било у пракси, поред успјешних приватизација, спортиста и умјетника, још једино научна памет код нас успјева да се роди, али тек када оде у печалбу докаже и уновчи своје способности.

Нови тип хомо сапиенс је потпуно отворено биће, убија вријеме гледајући ријалитије и порно филмове, воли да лаже, али не пристаје на илузије, не воли да ради, а желио би да буде богат, сања да ће му Бог преко Фејсбука послати најбољу дјевојку и једино је тада религиозан. Отворени је члан отвореног друштва спреман, не само на тортуре транснационалног капитала, него и трансексуалног егзибиционизма. Ако настави овако, ускоро би могао да тражи легализацију инцеста што су неки већ покренули у Сједињеним Америчким Државама! Посљедице отјелотворених идеја пијаног марксисте нису само рационалистички закључци него и оно што ће тридесет година касније, у нашем плићаку, постати животна стварност, марксизам и либерализам су обједињени транснационалним капиталом обрћући капитал и човјека названог – изгубљени случај. Још од Декарта и Волтера, преко Хегела и Канта, Карла Маркса, Запад је производио најбоље и најгоре, а оно што је до нас допрло је најчешће било оно најгоре. У дугом периоду од прихватања хришћанства, Западна црква је објединила библију, мач и камату, у поступку дехристијанизације фабриковала човјека убаченог у процес лишавања својстава гдје су материјални добици и комфор замјенили потребу за човечношћу и жртвовањем.

Да ли ћемо, поред свих ствари које смо већ продали, ставити на добош Истину! Ипак, још увијек нисмо поражени. Невјероватно је да смо ми, уз Русе, преостали дио хришћанске културе који није убачен у центрифуге атлантизма и колико-толико смо остали своји. Колико дуго још? Зависи од тога да ли ћемо или нећемо признати Косово. И да ли ћемо одржати Републику Српску. Још увијек нас нису до краја лишили својстава и што је најважније, нисмо изгубили идеју да су наша црква и вјера, те наша култура, магнетне силе опстанка и наше будућности, а вјеровање у вјечност душе, врата слободе. Јер да није тако, пише антрополог и лингвиста Николај Трубецкој, ни руски народ не би преживио док је под монголском влашћу, плаћајући данак, на тихој ватри, а никада није био роб, у илегали одржавао народно хришћанство које је из хибернације ушло преко Ивана Грозног, Ивана III, у фазу стварања царске руске историје. Исто је било и у нашој историји. Под вјековном влашћу отоманских Турака, како пише Иво Андрић, духовни живот, а тиме и писменост у манастирима Српске православне цркве, стварана је нераскидива веза са Косовским завјетом али и временом будућности. Зато је нама важна Истина о Косову. То је највећи интимни и социјални мотив, без ког би у оном подруму о којем пишем, умјесто трагова преко којих се стиже до истине, остало брдо непотребних информација – неред у којем може да завлада промаја и не само да ја не бих могао да пронађем оно најважније што раздваја од плићака времена по којем газимо и вјеру да живот није пролазна епизода. Зашто сам се онда жртвовао и правио толике филмове. Зато што сам преко покретних слика које су монтиране у ритму срца закорачио у онострано и повјеровао да постоји вјечни дух.

Ако кренемо у копање по подруму, најтежи задатак би био како поредати све како ваља, јер у нашем плићаку чизме постају важније од ноге на коју се навлаче, капа од главе, расклимани кревет уваженији од онога који је на њему спавао, грамофонска плоча много значајнија од уха и срца до којег је хармонија допирала. Тако се данас живи. Човјек је у европској историји направио огроман круг, ослободио се ропских окова, изборио се за хришћанство, послије рационалиста и протестаната жртвовао је духовни живот у име материјалног добра. Мрзило га да чека рај послије упокојења, па је пожурио да га направи на земљи. Послије Француске револуције, масони су произвели грађанско друштво, индустријску, па информатичку револуцију. У међувремену је створена позитивна улога у стварању синдикалне свијести, свијести о злостављању жена и свијести о угрожености животне средине. Таман када смо повјеровали да ће нови свијет ублажити експлоатисање, оно је постало најгоре. Тек данас се остварује идеја пијаног марксисте – савремени човјек, изгубљени случај, данас се вратио на почетак. Умјесто краљева које је срушио, добио је фараоне и свијет у коме 8% људи посједује 88% свјетског богатства.

Када су јунаци филма „Сјећаш ли се Доли Бел” Дино и Кликер у лаворима испуњеним водом шарали очима надајући се да ће од тога зјенице блистати од сјаја, а дјевојке падати као зреле крушке у њихово наручје, из СФР Југославије су почели да одлазе први радници у СР Њемачку, а на радију смо, поред вијести шта је радио и гдје је био друг Тито, слушали Ћелентана и 24 хиљаде пољубаца. Мајке су гланцале лавабое и каде плавим радионом, док су на периферијама градова наши очеви по биртијама практиковали титоизам, религију невјерника, најчешће у припитом стању никада не губећи из вида да је појава друга Тита важнија од титоизма. Колико год је био омражен, сви су цијенили поредак којег је успоставио, док га они који су га довели нису срушили. Тако је Емил Сиоран писао о Ивану Грозном као страшилу којем завидимо јер је учинио све што ми нисмо смјели или нисмо могли, убијао људе. Има их који тврде да су неки чак завршили на његовој трпези. Ми смо му завидјели јер нисмо били у стању да направимо све оно што је било забрањено. И ја сам мислио да су Информбировци вољели Стаљина пошто је он волио херцеговачки дуван и имао поносног дилера који му је дотурао шкију из Попова Поља. Требало ми је много времена да схватим како Титов разлаз са њим није био аутентична одлука него је то одлучио исти онај који је финансирао бољшевичку револуцију (Њемачки краљ Вилхелм II, а касније Вудро Вилсон предсједник САД-а), а да је Стаљинова улога у Другом свјетском рату пореметила планове не само у цивилизовању Руса, него су им на крају Другог свјетског рата стигли до Берлина. Касније је било што је било. Љубав српских и руских комуниста која је прекинута Информбироом, била је такође инвестиција коју смо 90-тих скупо платили. Наша веза са Русима је остала крвно сродство, а духовност је име тог сродства. Нису само високообразовани бјелогардејци дали Београду најбоље што су могли, него је Николај II објавио рат Њемачкој стајући у одбрану Србије.

Дино и Кликер, у Доли Бел, нису радили само на гланцању очију. У тек зачетим духовним процесима они су трагали за одговором на питања свијета одраслих који су мислили да су вјеровали у комунизам и којем су они хтјели да супротставе хипнозу. Чим би извукли главе на суво тинејџери су понављали до изнемоглости „Сваки дан у сваком погледу све више напредујем” вјерујући у моћ остваривања власти над самим собом помоћу свјесне аутосугестије, пратећи идеје славног психолога Емила Куеа. Све би било како ваља да нису попустили живци шарматног лажова Кликера који није пристао на религиозну мантру. Није се мирио са оним дијелом „све више”, па је прекинуо те вечери духовну сеансу у поткровљу голубарника и рекао: „Добро то, а шта ћу ја сутра?” Сви смо се смијали Кликеровом изразу и док је он мислио на сутрашњи састанак са дјевојком, нас је одушевио његов смисао за реалност. Смисао за реалност као заједничка особина која брише разлику између лажи и истине, спој јединке са остатком свијета. Али шта да радимо са тим смислом данас? Управо су надахнуће и вјера у трансцеденталну способност воде у будућност. У науци, фикцији и реалности. Управо је одступање од реалности неопходна дистанца за здрав живот. Колико год Кликер није могао да се нађе на путу трансценденције, Дино јесте и зато је и био главни јунак филма. Не само да Динов идеализам звучи наивно и привлачно, чак је и Кликерова лаж данас блиска срцу јер није лагао за паре. Он је уљепшао свој свијет.

Данас, како тврде теоретичари научне културе, они који покушавају да промјене све што је човјек у историји направио, када ИСИС напада и уништи Палмиру, они нису узнемирени. Када послије бомбардовања Ирака новинари питају америчког генерала зашто нису заштитили месопотамске споменике културе, он одговара да то нису били амерички приоритети. Шта онда јесу? Затирање прошлости и хришћанске културе и успостављање најновијег поретка робовласништва и потчињавања планете. За то је потребно да Микеланђело буде мање важан од Ендија Ворхола, Достојевски од Ден Брауна, а да све што нас је инспирисало у Холивуду све до седамдесетих година треба преснимити. И то се ради. Највећи дио Холивудских хитова су римејци и видео-игре.

Човјечанство је, у међувремену, стигло на праг научног достигнућа послије којег ћемо како тврде читати једни другима мисли, а када се то деси, јер све што човјек замисли може и да реализује, зашто да и не повјерујемо како ће онај који је вјековима наметао теорије и освајао територије потпуно овладати и у крајњем случају бити у стању да нам угаси мисли и сјећање. Ништа од мог подрума и тајни које су у њему похрањене. Ако се и то деси, биће то искорак из припреме која тренутно влада свијетом у коме се лаж прихвата као Истина. Како друкчије тумачити да у Пољској нико није представљао Русију и Србију на обиљежавању 80. годишњице почетка Другог свјетског рата (дакле, није у питању прослава побједе над фашизмом). Све под фирмом Стаљин и бољшевичка Русија је крива за почетак Другог Свјетског рата, наводно због потписивања уговора Молотов–Рибентроп. Зар није Минхенски споразум Хитлеру дао сагласност Енглеза, Француза и Италијана да заправо освоји судетски дио Чешке? Или понижење које су приредили организатори обиљежавања краја Првог Свјетског рата када је предсједник Републике Србије Александар Вучић стајао по страни, а Тачи био уважен гост. Да ли смисао за реалност креира идеју кривотворења историје или још боље, како је рекао један историчар, да ли је послије свега Хрватска украла Николу Теслу, а сада и антифашистички покрет. То је тај смисао за реалност.

Велике истине су одлагане у подрум као фрагменти сложени у подруму. Тамо су наочари моје мајке. Сјећам се добро, она је тада, гланцајући кућне подове, прислушкивала разговоре оца и његових пријатеља. Шиба Крвавац је једном рекао: „Замисли ти, онај Декарт вели…”, „Који Декарт?”, „Онај што само сумња! Он каже да је Бог стање Ума, а ови наши попови тврде како је њима Бог ствар срца. Какво срце и какви бакрачи.” Мајка је знала за моје идеје о хипнози и већ тада, наду у „поправљање” свијета и тражила је начин како да ми препрјечи пут плашећи се да којим случајем не залутам у више сфере и да не набасам, не дај ти Боже, на самог Бога, па је погледала у плафон и рекла: „Не ваљају хоџе, али богами ни попови.” Питао сам је зашто, а она каже: „Не плаћају порезе!” Није ми била потпуно блиска идеја о порезима, али сам сигуран да је ову информацију чула од оца коме економија није била струка, али се трудио да покаже као да све о томе зна. Као и већина наших очева, и он се непрестано бавио стварима за које није био стручан. Морам да признам како би у мом ДНК могао да се пронађе такав генотип. Мене једино оправдава што копам по властитом подруму у потрази за Истином. Прокишњавање крова на кући није превише бринуло оца, али зато јесте бринуо, послије пада Совјетског Савеза „Шта ће Чеси сада са оноликим челиком?”, како је имао обичај да каже.

У епизоди мајчиног страха од моје духовне надградње, отац је ипак говорио: „Не разумијеш ти то, Сенка. Попови и хоџе су ипак надградња. Друго је материјална база!” Она је онда изговорила оно што, суровом искреношћу превазилазили све протестанте, Декарта који се није одрекао вјере, али и Волтера, Хобса и у Србији све омиљенијег Вебера: „Уздај се ти, сине, у се и у своје кљусе.” Ова пословица је вјероватно једна од најсуровијих сугестија коју никада ниједан заговорник индивидуализма не би могао да срочи. Сигуран сам да она није знала колико је токсична била ова богохулна идеја. Чак би и Волтер Сол амерички социолог који је написао књигу „Волтерова копилад” гдје насрће на западни индивидуализам који је стигао у слијепу улицу и највише се острвио на француског философа. И он би нашу народну пословицу сигурно смјестио у арсенал креатора теорије да је човјек човјеку вук, а отац додао да је човјек изгубљен случај.

Како је породична ситуација из филма „Сјећаш ли се Доли Бел” најавила данашњи живот? Када смо породично одлазили у госте, а марксисти теревенчили по сарајевским двориштима, отац је започињао философском тезом како је човјек изгубљен случај и настављао провокацијама, волио да понавља „Породицу треба укинути”. „Покупи то гардаробе, па је укини”, одговарала је у ријетким тренуцима ратоборна мајка. Много година касније марксистичка шала се претворила у реалност.

Од превеликог смисла за реалност, наши савременици буље у ријалити. Вулгарности се вјешто гарнирају у бруталну димензију која у социјалној арени игра највећу улогу преузету из атлантске шеме гажења већ ионако изгубљеног националног самопоуздања. То је прозор који запљускује свака врста накарадности и као да све служи да дотуче породицу. Марксистички. Ријалити није обична верзија срозавања нагрижене породице, он је отворена популаризација трансродног живота која се као зараза шири интернетом, а петнаестогодишња дјеца већ траже да мијењају пол. Не знају шта чине. Чим промјене пол, схватиће да је шема иста као у сапуници, а мени то личи на изгубљени плес дјевојака које нису биле љепотице и нису биране за плес. Тако да би сада оне које очекују кључни моменат на игранци или ди-џеј журци умјесто реченице „Сада дјевојке бирају”, могли „слободно” да изговоре: „Драга публико, овај плес транџе бирају”. У томе је разлика. Неко жели жели да због незадовољства боравком у свом тијелу оде у друго. А шта ће бити када им се тамо не свиди? Није ту у питању само радозналост.

Дакле, породица није само угрожена марксистичком базом и либералном философијом на којој своје везе са свијетом већ дуги низ година остварује наша држава, а људи, шта ће друго, бјеже, не желе да буду најјефтинија радна снага у свијету. Једино што прикривени расизам данас прихвата бијеле Словене за које је по пангерманским плановима било зацртано затирање и било планирано одмах иза Јевреја и Рома буду избрисани са лица земље. Данас када се више нико не пита одакле мигрант по Европи и мало ко узима у обзир да су ратове започели они који су најгласнији борци за права миграната. Све се то неко некоме за нешто свети. Ставља се тачка на хришћанску Европу.

Отац из „Сјећаш ли се Доли Бел” није знао да ће се његове ријечи отјелотворити у нашем времену нити је могао сањати тада како ће се развити ствар са човјеком – изгубљеним случајем. Нису случајно на почетку ове приче поменути први печалбари који су се отиснули у Њемачку и друге западне земље 60-тих, а друг Тито их оптужио да су издајници. Данас ти издајници финансирају живот код нас. Када неки странац набаса у Београд, пита се одакле овим људима онолики новац да читав дан глуваре по кафићима и лежерније живе од оних на Западу. Одговор је опет у шездесетим годинама када су први печалбари отишли у дијаспору која своје вишкове, из самилости и потребе да буду од помоћи, пошаље годишње 5-7 милијарди еура у отаџбину. Без тог новца, била би мрка капа. Ми не остварујемо вишкове из којих бисмо могли да финансирамо бољи живот. Ето сад и ја као мој отац, али шта да радим. Мој отац је био марксиста.

Шта би се десило када би филмски ликови оживјели данас? Кликер је имао велики нос и са њим би се десило исто, претпостављам као и са легендарним Сираном Де Бержераком! Мислим да би и један и други тражили пут како да скрате носеве. Кликер би, претпостављам, обавио широке консултације и закључио како је доктор у праву када каже да би нос требало скратити. Међутим, ако би му прилике дозволиле не би се он зауставио само на носу. Претпостављам да би електронска слика на његовом ајфону открила мноштво недостатака које би наставио да коригује. Увијек је имао смисла за реалност. Ништа не би остало од Кликера за кога смо уз осмијех говорили: „Како ти дивно лажеш.” Дино би сигурно, упркос мајчином настојању да га упути на реалност, „скренуо” у духовне воде и нема сумње да би га плићак у коме живимо погађао и да би тражио утопију. Није искључено да би се ставио под Божији ауторитет.

Када неком није најгоре да свој живот упореди са пренатрпаним подрумом и када реалност пријети да у завршној фази процеса дехристијанизације Европе поништи посљедње резерве ове културе и када зна да она још увијек пулсира на Косову, онда му ништа друго не преостаје него да схвати како би формални губитак Косова и Метохије био завршни чин гажења све вриједности хришћанске културе, што је случај са данашњом Европом, онда би требало газити дубље и бјежати из плићака у коме нас држи вријеме у коме живимо. Наше трајне вриједности су завјетног типа. Утолико је и намјера да Истина у човјековом животу игра главну улогу вриједна ствар. Чак и кад би само један говорио истину, требало би га подржати. Истина о судбини Косова и Метохије као највећој пљачки 20. вијека отворена је прије неколико година као метафора. У нашој јавности Друга Србија регрутује квазинаучнике који са подсмјехом гледају на идеју о избору царства небеског над царством земаљским. Али управо је ту подвала. Царство небеско је хришћанска идеја у коју једни вјерују, а други не вјерују. Немањићи су ковали сребрњаке трговали и ратовали, освајали територије, али су наше дивљење изазивали својим подвижничким потезима. Њихови насљедници копали су руде по Косову, своју војску облачили у најмодернију ратну опрему. Како би се иначе одупрли најмоћнијој царевини петнаестог вијека у бици на Косову. Дакле, чизма која је деведесетих тамо загазила није само освојила и заузела територију да би дисциплиновала Србе. Они су стали на мјесто одакле се контролише богата моравско-вардарска долина, ту се преко Румуније излази на Црно море, а преко Македоније стиже до Солуна о којем је маштао Бизмарк. Аустроугари и Њемци су то све освојили, али су на крају поражени. Дакле, признавање Косова не би била само незаљечива рана оних који бирају царско небеско над царством земаљским, него легализација пљачке која се десила под отрцаном фирмом људских права и бригом за цивиле.

О овој, као и многим важним стварима за наш народ, најбоље је рекао упокојени патријарх Павле, чије ријечи стоје на почасном мјесту у осјећањима човјека који је помислио да је његов живот подрум претрпан стварима. Он је рекао: „Цар Лазар није имао ништа против царства земаљскога, али када је био принуђен да бира између земаљског и небеског, онда је он изабрао царство небеско!”

Опрема: Стање ствари

(Искра, 15. 9. 2019)

Categories: Вести над вестима

Tags: Емир Кустурица