„Слушајте, Турци! Ви се нећете Богу молити докле год девојку не изведете из куће па да је овде пита мудур, а и њени родитељи, пред свима нама како је доспела у ову кућу“

Тог лета, 29. августа 1911, на сам дан Усековања, оморански Арнаути отму једну девојку Српкињу из Оморана кад се враћала из винограда с пуном котарицом грожђа које је набрала и пошла кући. Тога дана је био пост, па је обичај, бар у томе крају, да се тога дана не кува већ се једе грожђе и топла погача. Отета девојка звала се Ванка и била је унука неког Марка званог Бач. Марко је био међу најбогатијим људима у Оморану, а његова унука Ванка сматрана је најлепшом девојком у селу. Уграбио ју је неки Шабан, син Хасанов, који је такође био угледан ага у Оморану и био надалеко чувен. Чим је девојка отета, одвели су је у Хасанову кућу која је као и остале турске куће била ограђена високим каменим зидом, a велика капија кроз коју се улази у двориште била је сва од дебелих храстових дасака и гвожђем окована. Мала врата, тзв. капиџик, била су од истог материјала као и она велика.

Тога дана био сам у Извору. И, кад сам се вратио кући у Теово, чекао ме је један човек из Оморана, неки Јован Терзија, а и по занату терзија. Он је пре тога већ био у Согљу и јавио мудуру за отмицу девојке. Мудур је са 6 жандарма отишао у Оморане да изврши неки тобоже увиђај, тј. да пита девојку је ли сама побегла у турску кућу, или је силом доведена. Пошто је био празник, били су и моји сељаци Теовци у селу, a имао сам и шесторицу својих наоружаних пољака, те тако узмем 10 сељака наоружаних ловачким пушкама, а шесторица пољака носили су Мартинове пушке. Тако смо нас 17 отишли у Оморане, али сам поручио да и остали Теовци дођу, макар само секирама и вилама наоружани.

Кад сам дошао у Оморане, затекао сам овакво стање: око стотину душа, људи и жена, стајали су око куће Хасанове. Међу њима деда и родитељи девојчини, а ту је био и мудур са жандармима, Хасан и остали Турци и Арнаути Оморци.

Чим сам приспео, сјахао сам и предао коња двојици сељака Срба на чување. Пришао сам мудуру, поздравио се с њим и питао га шта ради. Он ми рече да је тражио да се девојка јави и да је питао да ли је својевољно дошла или је отета. Док сам ја са мудуром измењао неколико речи, Хасан је дао знак да му се отвори капиџик, ушао је у своје двориште и замандалио врата. Кажем мудуру да одмах позове Хасана и да му нареди да одмах изведе девојку, па овде, на улици, пред свима нама нека је пита како је дошла у ову кућу. На ово је мудур позвао Хасана и наредио му тачно онако како сам ја то тражио. Али наместо да изведе девојку напоље, из собе на горњем спрату чу се један женски глас кроз решетке: „Шта тражите овде? Хтела сам веру, па сам је овде нашла… Хтела сам мужа па сам га овде нашла“.

Али у томе повика мати уграбљене девојке: „Склони се с прозора, кучко једна! Ти ниси моја ћерка, него Хасанова. Нека се појави Ванка, моја ћерка, па нека она каже да ли је милом дошла у ову кућу“.

Исти глас опет одговори: „Ја сам Ванка!“

А Ванкина мајка опет рече: „Марш, кучко једна турска!”

После тога дијалога јави се Хасан:

„Ето, видите да је девојка сама хтела да дође. И дошла је у моју кућу. И срамота је од тебе – обрати се мудуру – што си ми на сам рамазански пост опколио кућу ђаурима, наместо да ме оставиш да се на миру кпањам и молим Богу.“

Кад је ово Хасан изговорио, сви остали Арнаути који су стајали око мудура, повикаше: „Тако је! Девојка је сама дошла. Зато растерај ове ђауре па да се данас мирно молимо Богу!“

На то сам ја дрекнуо: „Слушајте, Турци! Ви се нећете Богу молити докле год девојку не изведете из куће па да је овде пита мудур, а и њени родитељи, пред свима нама како је доспела у ову кућу“. Онда се окренем мудуру и кажем му: „Тражим да девојка у року од 10 минута изиђе из ове куће“.

За то време, више од 50 сељака из Теова беше дошло у Оморане. Кад сам то видео, био сам још слободнији. Али кад је мудур поново затражио да Хасан изведе девојку, овај је одговорио да неће. Ту, међу сељацима, био је и оморански бакалин, неки Донче. И ја му наредим овако:

„Ти, Донче, одмах иди и отвори дућан. Даћеш Теовцима 20 канти гаса.“ Па се окренем Теовцима: „Теовци, идите и донесите гас па ћемо њиме посути целу арнаутску махалу и запалити је! И пазићемо добро да из ватре нико жив не изиђе“.

За 10 минута било је донесено 50 канти гаса. Кад је мудур видео да ће цела арнаутска махала бити запаљена, викне жандармима да потраже лествице, да се попну на зид и ускоче у двориште па силом да изведу девојку и да пуцају на свакога ко се буде противио. Мудур је ову наредбу издао гласно, а мене је молио да ништа још не предузимам јер девојка за неколико минута мора бити изведена из куће.

Кад је чуо да ће жандарми да му скачу у двориште и силом да уђу у женско одељење, Хасан повика озго из куће: „Не улазите! Немојте ми срамотити кућу! Ево, изводим девојку…“

И за неколико минута извео је девојку која је била сва уплакана и поцепана. Мудур ју је прихватио и не питајући је ништа предао је њеним родитељима, јер се јасно видело да је била на силу уведена у турску кућу. Захвалио сам мудуру што је ипак успео да спречи веће зло. Девојку са њеним родитељима испратио сам до куће, а ја сам се са својим сељацима вратио у Теово.

Одломак из Мемоара

За Стање ствари приредио: Светислав Пушоњић

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: Срби и Албанци, Стара Србија, војвода Василије Трбић, четници