Владан Ивковић: Куда воде српски православни народ Америке

Да ли су се америчке епархије СПЦ-а само правно одвојиле од Канадске и Јужно-средње-америчке или и од Патријаршије у Београду, а као корак у приближавања циљевима означеним на Критском сабору

Епископи Максим, Иринеј (Добријевић) и Лонгин (Извор:: Србист)

Српски православни народ сјеверноамеричког континента је поново бачен у ковитлац вјерских подјела из којег је излаз неизвјестан и од чијег исхода многи стрепе. Невичан црквеним пословима, сложеним процесима и јерархији унутар ње, умногоме изолован од тих процеса, а у суштини незаинтересован за њих, поново неспреман дочекује вјетрове који пријете да му уруше Цркву.

О чему се ради, чему паника?

Крајем августа је група забринутих вјерника из Сједињених Држава, која себе назива Одбором за одбрану Српске православне цркве, покренула интернет петицију у којој оптужује тројицу епископа Српске православне цркве у овој земљи за противправно доношење новог устава или измјена устава три америчке епархије, којим су оне одвојене од Канадске и Јужно-средње-америчке епархије. Овим је, како се наводи, учињен корак ка њиховом издвајању из окриља матичне Српске православне цркве. Ријеч је о одлукама објављеним делегатима Црквено-народног сабора, одржаног у јулу ове године у Чикагу, поводом прославе 800 година аутокефалности Српске православне цркве.

И прије објављивања петиције, практично непосредно послије завршетка спорног Сабора у Чикагу, отпочело је жустро препуцавање о догађањима на том скупу.

Најприје се огласио вјерник из Калифорније, Србољуб Поповић, 22. јула, са оптужбама о нерегуларности процеса у Чикагу, прескакању процедуре, обмани делегата, и чак велеиздаји од стране већ контроверзних епископа Максима Западно-америчког и Иринеја Источно-америчког. Поповић, који се потписује као представник Канцеларије Слободне Српске Православне Митрополије Новограчаничке, која више не постоји, је отишао дотле да у сврху одбране Српске православне цркве у Америци позива на оживљавање те угашене институције, што би практично значило раскол унутар Српске православне цркве.

Оптужбе које је из друге руке изнио Поповић на први поглед су звучале острашћено и претјерано, док нису у својој суштини потврђене са далеко вишег и легитимнијег мјеста: на блажи начин их износи и јужноамерички епископ Кирило у свом писму од 26. јула. Епископ Кирило, један од петорице чланова Епископског савјета за Сјеверну и Јужну Америку, обраћа се осталој четворици, епископима Лонгину, Митрофану, Иринеју и Максиму, и кори их што се мимо његовог знања и учешћа донијела одлука да се епархије у САД-у правно одвоје од његове, Јужно-средње-америчке, и Канадске. Ни епископ Канадски Митрофан, коме се такође обраћа епископ Кирило, није учествовао на Сабору у Чикагу.

Прво троепископско саопштење (енг.) је изашло 1. августа. Осмог августа су тројица америчких епископа директно одговорила и на критике епископа Кирила.

Вашингтонски парох Василије Вранић је 7. августа покушао подробно да објасни теолошку и правну подлогу и оправданост донесених одлука, а сличан краћи напор је учинио и епископ Максим у разговору за београдску “Политику“ 1. септембра у чланку мало иронично насловљеном „Основни проблем српске црквене стварности је недостатак дијалога.

Седмог септембра су се званичним саопштењем поново огласила сва тројица епископа, Лонгин, Максим и Иринеј, а истог дана излази и први у низу најављених разговора са епископом Максимом на интернет порталу Сербијан Тајмс из Чикага.

Да ли се ради о правдању, контроли штете или медијској офанзиви, тешко је рећи, али ова обраћања нису са поуздањем одговорила на спорна питања. Са лаичког становишта, а у контексту у јавности све присутнијих страхова од закључака Критског црквеног сабора из 2016. године, ти страхови вјерника нису одагнани.

У свим званичним обраћањима се понављају малтене исти ставови, али кључна недоумица је постојање сагласности Светог Архијерејског Сабора са арондацијом, тј. прекрајањем територијалних надлежности.

Да ли су се америчке епархије СПЦ-а само правно одвојиле од Канадске и Јужно-средње-америчке или и од Патријаршије у Београду, а као корак у приближавања циљевима означеним на Критском сабору?

Да ли је промјена назива уставног ентитета уједно и корак ка удаљавању од матичне Цркве или је у питању само формалност?

И најважније, да ли је процес измјене устава и територије надлежности, тзв. арондација, био регуларан и да ли га је одобрио Свети Архијерејски Сабор?

У ова три питања је срж оптужби и протеста упућених руководству епархија СПЦ-а у САД-у посљедњих мјесеци и на сва три питања су епископи и парох Вранић покушали одговорити.

Од осталих тачки спорења изнесених у петицији, не мање важних, издвајамо двије, којима се нећемо детаљно бавити у овом тексту. Прва је питање укидања Богословског факултета у Чикагу, од којег се засад, по свему судећи, одустало. Од неке врсте реформе истог се није одустало, а страхује се да би се укидањем или значајним измјенама у структури факултета изгубила једина српска високошколска установа у Америци, која је произвела низ изванредних српских свештеника.

Друга је сарадња свештенства СПЦ-а у Америци са полицијским службама у пријављивању потенцијалних случајева сексуалног злостављања малољетника, што се противи обавези свештеника да садржај исповиједи при покајању вјерника чува као тајну и по цијену живота. Настоји се да се рјешења проблема са којима се деценијама суочава римокатоличка црква примијене и на цркве које немају сличне проблеме.

Епископ Кирило (Фото: Вести онлајн)

Вратимо се на основне оптужбе. Ево које наводе побијају изјаве епископа и свештеника Вранића и како.

Да ли се радило о новом уставу или о измјенама старог устава, назив устава је промијењен и та чињеница није спорна. Епископ Максим правда промјену назива устава тиме што устав под старим именом Канадска и Јужно-средње-америчка епархија нису никад ни користиле. Уколико је због тога надлежност устава сведена само на епархије унутар САД-а, то би могло да има смисла да није два проблема.

Прво, зашто у називу устава није задржана синтагма „Српска православна црква“, а додато „у Сједињеним Америчким Државама“, него је уметнуто „Српске православне епархије?“ То би било безболно рјешење.

Епископ Максим има и на то одговор: нисмо засебна црква. Међутим, изворни устав из 2008, који јесте одобрио Сабор, баш ту синтагму садржи. Ако је била спорна, зашто је одобрио Сабор у вријеме блаженопочившег патријарха Павла?

И ако се Вранић позива на критику Косте Чавошког из 2009, како може да брани било који дио устава који Чавошки напада у цјелости? Чавошки баш и критикује изворни устав плашећи се да је он управо пут ка овоме што се сада дешава.

Друго, важније, да ли је Свети Архијерејски Сабор одобрио ову арондацију? Чини се да и епископ Максим и отац Василије и троепископско саопштење кажу да јесте. Међутим, епископ Кирило ипак пита „да ли је за све то добијена сагласност Светог Сабора и Синода српске Цркве“?

Зар епископ Кирило не би знао да сагласност јесте добијена?

Правдатељи уставних измјена кажу да је сагласност добијена на прошлогодишњем Сабору, у мају 2018., и да је арондација, како каже Вранић, „спроведена на редовном заседању“, и то „на основу званичног предлога и захтева тројице епископа из САД-а“. Епископ Кирило признаје да је „о томе било говора на нашим епископским конференцијама,“ али додаје да се „није могло претпоставити да ће то да оде тако далеко.“

Огромна је разлика између „било је говора“ и „усвојено је на Сабору“.

Амерички епископи у својим обраћањима наводе записник са Сабора од 7. маја као правни чин одлуке Сабора да се одобри арондација. Међутим, у Саопштењу за јавност Светог Архијерејског Сабора од 10. маја 2018. нема ријечи о арондацији у Сјеверној Америци, иако су арондације саставни дио извјештаја са Сабора, уколико се оне десе, као оне из маја 2019. године које се тичу неколико епархија у Републици Српској.

Остаје спорно да ли је арондација одобрена од стране Сабора или се о њој само расправљало, па је та ставка ушла и у записник. Док се о томе не изјасне Патријаршија и Сабор, нећемо бити сигурни.

Ако јесте, зашто то није објављено у извјештају Сабора и зашто с тим није упознат епископ Кирило којег се то лично тиче?

Ако није, да ли су тројица епископа у САД-у у некој врсти непослушности према Сабору ида ли ће се Сабор или Патријарх Иринеј огласити овим веома озбиљним поводом или ће се о овоме расправљати у новембру, на редовном засједању?

Да ли је сама промјена назива устава одвајање? Није.

Да ли може да представља корак у процесу одвајања? Итекако. Одвајање увијек и јесте процес, а не један чин. Често фазе тог процеса и буду изведене тако да свака за себе не алармирају, док се процес не приведе крају. Срби имају и превише искуства са постепеним цијепањима да би их само игнорисали и говорили: „ма, неће ваљда…“

Епископ Максим износи још недоречености, упркос својој очитој рјечитости и ерудицији. Конкретно, конфузан је његов осврт на закључке Критског сабора. Закључци Критског сабора везани за реорганизацију црквених надлежности у Расијању су прилично јасни у својој дугорочној намјери, која је у складу са оним што би се могло протумачити као процес одвајања за који вјерници оптужују три српска епископа у САД-у.

Епископ Кирило поставља питање ближе садашњици: како ће у складу с измјенама надлежности уопште функционисати Епископски савјет који је досад бројао пет епископа? Одговор тројице епископа гласи: као и досад.

Међутим, измијењени устав у Члану 13. мијења и састав Епископског савјета и скраћује га за два епископа, избацујући канадског и јужно-средње-америчког. У тачки Два се јасно каже:

Епископски савет сачињавају сви епархијски Архијереји Српских Православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама.

Дакле, Митрофан и Кирило неће бити дио Епископског савјета по измијењеном уставу. Да ли ће онда постојати два Епископска савјета, један са три, други са пет чланова? И чему два Савјета, ако не постоји заједничка надлежност?

Епископ Кирило се, такође, жали на неравноправно учешће у раду, да су се разговори обављали и на енглеском језику, који он не разумије.

Он такође оптужује америчке епископе за потчињавање суду и интересима групе адвоката на челу са извјесним Луком Ерцегом, која је руководила читавим процесом са нимало такта, судећи по Кириловим наводима. Исте оптужбе износи и Поповић, а на најдетаљнији начин и покретачи петиције.

Полемика ће се наставити и вјероватно заоштрити. Оптужбе су често грубе и често пропраћене, од стране вјерника, нападима на личности контроверзних епископа, а од стране епископа снисходљивим ријечима и арогантним тоном према вјерницима.

Тако се у троепископском саопштењу потписивање интернет петиција назива противним православном духу, али се игнорише чињеница да је сличне петиције потписивао и позивао да се потпишу и митрополит Амфилохије. Ваљда би Амфилохија требало научити православљу, шта ли…

У исто вријеме, називање епископа Максима погрдним именима због његовог наводног одобравања дарвинистичке теорије еволуције такође слаби морално становиште вјерника који то чине. Слично важи и за штетност расправе о томе да ли је епископ Иринеј масон или језуита, или још теже инсинуације које му се пребацују.

Без чврстих доказа, блатимо и себе и наше вјерске прваке.

Епископима и свештеницима је једини посао да се баве Црквом и да уложе напоре да је одведу на коју год страну им савјест или несавјест налаже, а на вјерницима је да пристану или не пристану на тај пут, да се опиру или да вјерују у епископе као што вјерују у Бога и у Цркву.

Можда је у праву епископ Лонгин када у разговору за ТВ Храм од 30. августа (ВИДЕО) каже, отприлике, да је брига забринутог народа добронамјерна, али неоправдана, и да воду муте појединци жељни самопромоције. Можда има и таквих, али то не утиче на истину, која је овдје једино и битна.

Ипак, разумијевању не доприноси чињеница да се од вјерника очекује да вјерују дубоко контроверзним епископима као што су Максим и Иринеј, који су у протеклих неколико мјесеци били суочени са озбиљним побунама вјерника у својим епархијама, подстакнутим разлозима невезаним за уставне промјене.

Једно се мора запамтити: Српска православна црква је једина јединствена српска национална установа.

Срби, у недостатку националне државе, кроз историју су имали Цркву као ослонац, упориште и предводницу. Владике су и били и духовници и пастири и свеци и мученици и устаници и војводе и државници, али и издајници. Ово што нас је опстало, опстало је умногоме захваљујући првима, а упркос овим посљедњима.

Научена лекција је да се мора остати будно пред опасностима, одговорно пред изазовима, достојанствено у борби, без обзира на то јеси ли патријарх, владика, свештеник или парохијан.

До нас је.

Опрема: Стање ствари

(Србист, 12. 9. 2019)

Прочитајте још

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , ,

4 replies

  1. Мада већ доста дана нема ниједне реакције на овај текст, и мада ме та тема не занима превише, данас ми је један други текст (интервју са владиком Максимом) отприлике на исту тему пао у очи: http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/patrijarh-nam-je-na-saboru-u-zici-rekao-da-mu-vucic-nikada-za-sedam-godina-nije-izneo-bilo-kakav-plan-o-kosovu.html
    Мислим да не би било лоше бацити поглед на њега пре формирања мишљења о целом проблему.

    Свиђа ми се

  2. @ audiatur et altera pars или кад се преведе на србски Maximov bot

    Замисли, твојих „већ доста дана“ је у минут, али у минут равно 48 сати. Доживљавате неку дилатацију времена?

    Не занима те тема, а звиркаш два дана ко че и како че да реагује? Не занима те тема али те занима Maximov n-ти намештени интервју на ту тему? Не занима те тема али те занима формирање мишљења читалаца Ивковича о целом проблему?

    Па ви сте баш у проблему 🙂

    1. Једину истину коју је Željka Jevtić / Blic написала о овој теми и проблемима које сте организовано и заверенички направили СПЦ је онај њен наслов после овогодишњег Сабора „Vladika Maksim se nije pokajao“.

    Објављивање његовог својеручно потписаног „покајања“ од стране Србске патријаршије је само један од његових ореола.

    2. Како читамо из препорученог нам пропагандног материјала други његов ореол је ореол кукавице. Maxim пати од липсандрије.

    Ничим изазван признаје да није смео да Вучичу стане на црту. Шатро револт, да је знао он би испред Теодосија стао, овако је у патријаршиском ходнику дрктао. А нигде Елпидофора да га чврсто загрли, привије на топле фанариотске груди.

    Видиш да је Вучич био у праву кад је рекао за њега да уопште не зна ко је тамо неки Максим.

    3. Тако нам сад он даде чврсту да нече послушати Синод и да че наставити да држи наставу на Богословском – а прекосутра можда буде опет дрктао по патријаршији? Са безмудицама ти је час овако, час онако. Јак је на даљину, са новинарима, и кад му CIA држи леџа.

    P.S. Latin дај неку какве је инструкције добио на Фанару у време објављивања твог коментара?

    Свиђа ми се

  3. @ Srđan M. Krunić : Можда Вам није познато, али у цивилизованом свету је уобичајено да се непознатим особама човек обраћа са “Ви“. Пошто никако не могу да сетим да смо некада попили “брудершафт“, нити да сам са Вама заједно овце/козе чувао, наставићу да Вам се обраћам са „Ви“. Сада мало о употреби писма: Не знам зашто Ви пишете неком измишљеном “Чирилицом“ која, очигледно, не познаје српска слова “ћ/џ“? Да то није нека (модификована?) руска? Ја ћу Вам, ипак, одговорити уз употребу српске ћирилице, надајући се да ћете Ви бити у стању да текст схватите…
    Пишући као @audiatur et altera pars, желео сам само да скренем пажњу на суштину значења те изреке, и укажем на један текст објављен на НСПМ-у који даје и “другу страну медаље“, не упуштајући се у то ко је у праву, јер ми се чини да у већини расправа (не само на ову тему) уопште не постоји интерес за сагледавање становишта које се разликује од сопственог и да се томе приступа са озлојеђеношћу и мржњом што доводи до просипања погрда и оптужби другој страни, без икакве размене аргумената. То се јасно види и у Вашој реакцији.
    А сада о “ботовима“: колико ми је познато, то су особе којима се плаћа да сипају минусе на непожељне текстове. Замислите, ја сам, ипак, написао чак и пар речи, а мени нико чак ни неки сендвич да понуди. Јадан ја…

    Свиђа ми се

  4. „Турчин за столом и Турчин под столом исто ти мисле“ – србска, уместо Турчина читај слободно фанариота.

    Ивковићева анализа је одлична. Сагледавања текучег процеса има мало. Р.Лазић, В.Гагић, Р. Гојковић, З.Чворовић, сада Ивковић. Политика, Вечерње, Ало и наравно Blic. Прво оглашавање црквених сепаратиста из Америке у медијима је било 09.08. код кога другог него код PR менаџерке Gregor von Varescha Željke Jevtić. Сепаратисти су ту делегирали епископа Лонгина да каже коју небулозну. Тако је са небулозама испунио и 37 минута намештеног интервјуа на ТВ Квару, упсс лапсус – на ТВ Храму. Он им је слаба карика која схвата шта се ради и која ће прва да пропева само да га…

    „Друга страна“ се чула да не може више. 1. и 2. део интервјуа калифорнијског манипуланта и провокатора је крешендо те кампање обмањивања. Током целе кампање епископ Максим као ђаво од Крста бежи од одговора на питања која су му постављена нпр. овде

    http://borbazaveru.info/content/view/11928/1/

    Ивковић одлично уочава како се сепаратисти орвеловски позивају на академика Косту Чавошког. Он је писао против целог тог њиховог сепаратистичког пројекта, да „две, три, четири или пет епархија не могу образовати целину која би имала правни субјективитет, то јест статус правног лица и свој конститутивни акт. Још мање би било допуштено да се унутар Српске православне цркве конституише нова Црква, па макар то била и Српска православна црква у Северној и Јужној Америци“. У том склопу је и против именовања „СПЦ у САД“. Ако се сепаратисти позивају на Чавошког, што се слушајучи га нису назвали „Епархије Српске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама“? Али проблем имена је споредан, то је само врх сепаратистичког брега. И видечемо за који дан када се Чавошки огласи на то што се сепаратисти позивају на њега, како их он види и разуме 😉

    И поред свег обмањивања јавности Србима и власима је јасно да амерички сепаратисти
    – нетраспарентно руководе процесом спинујучи сво време
    – нису испоштовали процедуру, нису измене дали Сабору на разматрање и оверу
    – реинтерпретирали су саборску одлуку, кривотворили је
    – мимо Сабора, самостално оформили други епископски савет обрисавши двојицу архијереја
    Мало ли је? А има још толико тога…

    (наставља се)

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s