Поводом текста Драгослава Бокана „Кад нико хоће да буде неко у српској причи или Ко је тај Н. Варагић?”
Никола Варагић
Драгослав Бокан је у свом одговору, на мој текст, изнео аrgumentum ad hominem. Мислио сам да уопште не одговарам Бокану, као што нисам одговорио Петру Луковићу на сличне увреде, јер не желим да се спуштам на тај ниво полемике, са таквим речником. Али, због људи који прате полемику и пре свега да се полемика, поводом питања како да се обезбеде финансије за патриотски рад, настави и да се у полемику (тј. дијалог) укључе нови људи, међу онима који имају неке аргументе и конкретне предлоге, написаћу кратак одговор.
Против Драгослава Бокана немам ништа лично. Не знам скоро ништа о њему, прочитао сам неколико текстова које је написао, знам да је био на ратишту и да је једно време био вест у црним хроникама због отмице неког новосадског привредника, и то је све. Не гледам телевизију, па не знам шта тамо говори. О њему само писао на основу утисака које други људи, пре свих, они који га боље од мене познају, имају о њему, а што сам чуо на разним скуповима или протестима патриотских организација. Неки га подржавају, али већина, колико сам приметио, нема позитивно мишљење о Бокану. У том контексту сам поменуо његов текст и финансирање патриотског рада, али је мој текст, пре свега, био одговор Владимиру Димитријевићу на његов текст о финансирању патриотске интелигенције.
Владимир Димитријевић је затим написао још један текст, где пише:
Помало занет својим текстом „Дисање на трску“, који сам написао у једном даху, нисам ни приметио да сам, кад је дијаспора у питању, превидео неке чињенице. Иако и даље мислим да би њена улога у помагању нашег патриотског фронта могла и морала бити већа, ипак треба погледати и другу страну. Признајем: превидео сам чињеницу да је наша дијаспора много пута сурово обманута од власти у матичној држави или појединаца из матице који су долазили и тражили помоћ, а затим изневерили све што се изневерити могло.
Између осталог, о томе сам писао и у свом тексту. Владимир Димитријевић је на тај начин реаговао на моју добронамерну и конструктивну критику. Са друге стране, због истог текста, Драгослав Бокан је изнео низ увреда на мој рачун, без икаквих аргумената. Немам намеру да пишем шта сам и колико сам урадио до сада за свој народ и своју државу, и да никада нисам узимао новац за свој патриотски рад, или писао за новац (никада нисам тражио новац за писање и нисам уредник Стања ствари, како кривотвори Д. Бокан а лако је проверити у импресуму), напротив, кад год сам могао и колико сам могао, давао сам другима. Драгослав Бокан, пошто је старији од мене, себе треба да упоређује са људима из своје генерације. Када гледамо његову генерацију, он је далеко од тога што мисли да јесте, постоје много озбиљнији, угледнији, поштованији и мудрији људи међу патриотским делатницима и интелектуалцима, који су много више учинили за српство и светосавље, али се тиме не хвале.
На основу реакција на мој текст, види се да је велика разлика између Драгослава Бокана и Владимира Димитријевића. То је разлика између велике и мале душе.
Људи попут Бокана пример су како не треба радити. Нама не требају велике вође, месије, него саборност – да се окупе сви добри, способни, вредни и мудри Срби, и да заједно раде на ослобађању и обнови Србије. Потенцијал за такво окупљање патриотске интелигенције постоји, у овом тренутку, према мом мишљењу, око интелектуалаца који су покренули и потписали Апел за одбрану Косова и Метохије (скоро 500). Први међу једнакима, према мом мишљењу, јесте професор Милош Ковић. Последња два текста која сам написао су апел покретачима Апела, да се настави сабирање патриотског блока и покрене озбиљнији рад што се тиче политике, финансија и економије – да се више води рачуна и о тим аспектима у борби за повратак КиМ у састав Србије. Још једном да поновим, то не значи да се сада од професора философије, историје, теологије, социологије, или песника и писаца, очекује да се они професионално баве политиком, финансијама и сличним пословима (ако то не желе или не знају да раде), него да као морални ауторитети окупе моралне људе који ће се тиме професионално бавити, и да ту мора да се нађе места за наше људе из дијаспоре и за младе који живе у Србији.
Колико се сећам, Бокан није на списку потписника Апела. Зашто није на том списку, није питање за мене. Али ми је сада јасније, када сам прочитао његов одговор и очигледно има проблем да сарађује са другим људима. Изгледа да је он од оних који мисле да су изнад свих и да све најбоље знају, те да сви остали треба само да га следе. То су, чини ми се по коментарима људи, сада схватили многи.
Дакле, са једне стране имамо сабирање (или потенцијал за саборност), а са друге стране су усамљени мисионари попут Бокана, који гостују у таблоидним емисијама са Мирољубом Петровићем и сличним мисионарима.
Лично, увек бих пре подржао групу патриотских интелектуалаца, која је покренула Апел, него усамљене мисионаре, попут Бокана. Мислим да је подршка таквим људима расипање снаге. Нама је потребно сабирање и стварање јаког српског центра. Све енергије треба да усмеримо у том смеру и да превазиђемо међусобне разлике. Нико није савршен, свако има мане, али и врлине, и баш због тога смо јачи када смо сабрани – тада наше врлине, знања, искуства и вештине удружујемо, допуњујемо једни друге, итд. Свако има дар за нешто и треба да ради оно што најбоље зна. Људи са моралним ауторитетом, којима народ верује, морају да буду они који ће све покренути, а на нама осталима је да их подржимо, свако на свој начин, колико ко може, прихватајући обавезе и одговорност за свој део посла.
На основу реакције Драгослава Бокана на мој текст, пошто га не познајем добро, чини ми се да је он ближи људима попут Мирољуба Петровића, или Петра Луковића (на левици), него патриотским интелектуалцима који су покренули Апел. Можда се и он нађе једног дана међу њима, ако победи сујету света. Са оваким ставовима и понашањем, Бокан може да постане једино ријалити звезда. Ако ништа друго, у том свету има новца. Сада још само да окупи следбенике који ће финансирати његов мисионарски рад.
Као православац, увек се радујем повратку блудног брата или сина (Лк 15, 20). Драгославу Бокану желим све најбоље у животу и надам се да ће решити егзистенцијалне проблеме које има.